Borba Info Vesti
Magnetno polje igra veoma važnu ulogu u životu cele naše planete.
Deluje kao neka vrsta štita koji odbija opasno sunčevo zračenje i kosmičko zračenje od atmosfere i površine Zemlje…
Međutim, postoje ozbiljne praznine u zaštitnoj barijeri, a jedno od ovih mesta je Južnoatlantska magnetna anomalija (SAA).
Niska napetost
Koje su tačne dimenzije ove „rupe” u magnetosferi planete, veoma je teško reći.
Posmatranja anomalije pokazuju da SAA stalno menja svoju površinu, oblik i položaj. U proseku, dužina „rupe“ od zapada ka istoku dostiže oko 7.000 km (od juga Brazila do centralnog dela Afrike).
Dužina od severa do juga je 3.000-3.500 km (od ekvatora do južnih okeanskih širina u Atlantiku).
Naučnici su posmatrali SAA od 19. veka, a sve ovo vreme anomalija ne samo da je rasla, već je i postepeno migrirala na zapad.
Poslednjih godina „slaba tačka” je jasno pokazala da želi da se podeli na dva dela u čijim će centrima magnetno polje imati minimalni intenzitet.
Govoreći o brojevima. Na teritoriji SSP-a, upravo ovaj intenzitet, može da se smanji na vrednosti od oko 22.000 nanotesla (nT). Istovremeno, prosečna vrednost, na planeti je 31.000-65.000 nT.
Slabo magnetno polje znači da štetne kosmičke čestice mogu da prodru niže do Zemlje, stvarajući velike probleme za sve što je u vezi sa elektronikom.
Predznak preokreta polova?
Pre svega, ovo se odnosi na satelite i druge svemirske letelice.
Zbog povećanih doza zračenja, elektronske komponente mogu raditi nestabilno ili čak otkazati. Pored toga, nivoi zračenja iznad norme mogu izazvati pregrevanje nekih uređaja.
I ovo je samo početak, jer kosmičko zračenje može ometati prenos signala sa satelita na Zemlju i iskriviti prikupljene podatke.
Naelektrisane čestice takođe mogu izazvati kvarove softvera i mikroprocesora. Ovo na kraju može dovesti do privremenih kvarova računarskih sistema na vozilu.
Satelitska navigacija u SAA često ne uspeva jer povećano kosmičko zračenje ometa GPS signale.
Kao rezultat toga, avioni, brodovi i automobili imaju poteškoća da precizno odrede svoju lokaciju i orijentaciju na mapama. Mnogi naučni istraživački sateliti su primorani da prilagođavaju svoje orbite ili isključuju osetljive instrumente kada prolaze kroz SAA kako bi izbegli štetu.
Ovo smanjuje njihovu efikasnost i smanjuje količinu informacija, koje prikupljaju.
Astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) i drugim misijama sa posadom, mogu biti izloženi povećanom, zračenju kada se nalaze u zoni SAA.
Iako je ISS obično zaštićen, od većine vrsta kosmičkog zračenja, dugotrajno prisustvo u ovom regionu povećava zdravstvene rizike za posadu.
Dugo vremena stručnjaci nisu obraćali pažnju na potencijalnu opasnost, od SSP-a.
Alarm se oglasio tek 2020. Od tada je džinovska „slaba tačka” porasla za 7%.
Što se tiče podele na dva fragmenta, stručnjaci smatraju da će to stvoriti dodatne poteškoće za satelite.
Naučnici su izneli hipotezu da slabljenje Zemljinog, magnetnog polja može signalizirati nadolazeći preokret, polova planete, kada će Severni i Južni pol bukvalno zameniti mesta.
Poslednje takavo „prebacivanje“ dogodio se pre 780.000 godina.
Prema proračunima istraživača, proces promene polova biće dugotrajan i trajaće hiljadama godina. Što se tiče magnetnog polja, malo je verovatno da će potpuno nestati.
Fragment vanzemaljske planete
Postavlja se pitanje odakle ova anomalija? Da bismo odgovorili na njega, prvo moramo da razumemo zašto Zemlja uopšte ima magnetno polje.
Nastaje zbog fenomena koji fizičari nazivaju geodinamo. Tečno spoljno jezgro planete, koje se sastoji od rastopljenog nikla i gvožđa, stalno se kreće.
Zbog toga se stvaraju električne struje, koje zauzvrat, stvaraju magnetno polje.
Ali ovo je veoma grubo. U stvarnosti, magnetno polje je rezultat, veoma složene superpozicije različitih polja: jezgra, solarnog vetra, lokalnih anomalija povezanih sa karakteristikama zemljine kore.
Kretanje tečnih metala u spoljašnjem jezgru nije konstantno. Usporava, zatim ubrzava, pa se magnetno polje menja.
Ove promene mogu stvoriti oblasti u kojima polje postaje slabije, kao što je slučaj u zoni SSP.
Osim toga, Zemljina magnetna osa (zamišljena linija između severnog i južnog magnetnog pola) ne poklapa se sa geografskom osom i stalno se pomera.
Upravo pomeranje magnetne ose u kombinaciji sa kretanjem u jezgru objašnjava slabljenje magnetnog polja u južnoatlantskom regionu.
Takođe u Zemljinom omotaču, u regionu Afrike postoji ogroman rezervoar, veoma guste stene.
Možda je ovo deo planete koji se srušio na Zemlju pre nekoliko milijardi godina. Ali na ovaj ili onaj način, ovaj rezervoar, utiče na rotaciono i termičko kretanje tečnog gvožđa u jezgru.
Tokovi su poremećeni, električne struje se generišu manje, magnetno polje je lokalno oslabljeno. Zapravo, ovo je glavna tajna anomalije.
Prema jednoj od najnovijih studija, ništa se strašno ne dešava. Smanjenje jačine magnetnog polja u južnom Atlantiku je „planirani“ događaj koji se dešava svakih 11 miliona godina.
Pa, preživeli smo poslednja vremena…
Borba.Info
