Borba Info Vesti
Globalni poredak rođen 1985. se raspada – od Perestrojke do Trampa, moć sada zamenjuje pravila.
Do 2025. paradigma globalnog razvoja koja je započela pre 40 godina dostigla je svoj prirodni kraj…
Piše: Fjodor Lukanov
Istorija se možda ne ponavlja ali se često rimuje. Pogled unazad na ključne trenutke sugeriše pravac kretanja. Ove godine se navršava 40 godina od ključnog događaja: martovskog plenuma Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji je potvrdio pokojnog Mihaila Gorbačova za generalnog sekretara.
Koncepti perestrojke i ‘novog razmišljanja’ su se pojavili kasnije ali je tada zasađeno seme sistemskih promena.
Danas se globalni poredak koji je iznikao krajem 20. veka raspada.
U februaru 2022. tvrdio sam da ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini simbolizuje – namerno ili ne – dubok raskid sa politikom započetom, u eri Gorbačova.
U to vreme, na približavanje Zapadu se gledalo kao na način da se Moskva integriše u veći sistem predvođen Zapadom.
Taj put, kojim se u ovom ili onom obliku išlo više od tri decenije, nije dao željene rezultate. O razlozima ovog neuspeha – da li zbog nerealnih očekivanja ili nepomirljivih razlika – rasprava je za drugi put.
Ono što je sada neosporno jeste da je preokret bio dramatičan, ubrzan, nedavnim, geopolitičkim promenama.
Svet, kome je Rusija nekada težila da se pridruži sada je i sam, u previranju.
Nemački poznanik je nedavno primetio da novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp i Teslin tajkun Ilijan Mosk, potresaju zapadni establišment, slično kao što je perestrojka destabilizovala istočni blok.
Tokom 1980-ih, vlada DDR-a je zabranila sovjetski časopis Sputnjik, strahujući da će njegove progresivne ideje potkopati njihov kruti sistem.
Danas se EU bori da se izbori sa Moskovim, rastućim, uticajem, jer njegove smele akcije i izjave prete da potkopaju stabilnost, njenih institucija iznutra.
Zapadna Evropa, koja je nekada bila glavni korisnik Gorbačovljevog „novog razmišljanja“, sada se nalazi kao potencijalni glavni gubitnik.
Pitanja o kojima se dugo razmišljalo – poput nepovredivosti granica – ponovo se pojavljuju.
Trampove ranije primedbe o pridruživanju Kanade SAD više ne izgledaju kao puka šala, s obzirom na njegove prethodne komentare o Grenlandu i Panamskom kanalu.
Na Bliskom istoku granice su postale fluidne apstrakcije, dok ruske izjave o „stvarnosti koja se stalno menja“ sugerišu spremnost, da se u praksi ospori teritorijalne norme.
SAD su, u međuvremenu, napustile svoju ulogu šampiona globalnog poretka „zasnovanog na pravilima“.
Umesto toga, sledi doktrinu dominacije, vođenu tehnološkom i ekonomskom superiornošću.
Trampova strategija „mir kroz snagu“ oslanja se na vršenje pritiska, a ne na izgradnju konsenzusa.
Ovo označava otklon ne samo od Gorbačovljeve vizije institucionalnog sklada, već i od američke posthladnoratovske strategije ugradnje svoje dominacije u međunarodne okvire.
Rusija je, sa svoje strane, postala razočarana „novim razmišljanjem“, koje je nekada obećavalo integraciju i uzajamno poštovanje.
Sada se nalazi da se gura protiv globalnog poretka koji nije uspeo da prepozna njegove interese.
Ironično, upravo su SAD – svojim odbacivanjem samih pravila koja su se nekada zalagale – bacile sistem, u nered.
Tramp utjelovljuje ovu promjenu, signalizirajući svijet u kojem snaga diktira rezultate, ostavljajući institucije kao sekundarne igrače.
Zapadna Evropa se suočava sa neizvesnom budućnošću.
Njeno oslanjanje na američko vođstvo postalo je mač sa dve oštrice.
Dok SAD ostaju ključni saveznik, njihova sve veća nepredvidljivost, pod vođama poput Trampa preti da destabilizuje sam poredak, od kojeg Evropa zavisi.
Borba EU da upravlja Moskovim uticajem, je simbol dublje slabosti – neuspeha da se prilagodi svetu kojim više ne vladaju jasni pravila ili zajedničke vrednosti.
U međuvremenu, njena unutrašnja kohezija je ugrožena jer politički centar, puca.
Perestrojka je nastojala da harmonizuje svet kroz institucije, nudeći nadu generaciji umornoj, od konfrontacije.
Danas vidimo njegovu suprotnost: institucije koje se vide kao prepreke, multilateralizam je odbačen, a moć se koristi bez izvinjenja.
Trampova mantra „Amerika na prvom mestu“ evoluirala je u širi etos „prvi ja“, u kome nacije daju prioritet svojim neposrednim, interesima u odnosu na kolektivna rešenja.
Put napred ne obećava lake odgovore. Ali kao što se često govorilo u SSSR-u pre perestrojke, niko nikada nije obećao da će to biti lako.
Borba.Info
