Ujedinjeno Kraljevstvo bi trebalo da postane 51. država Sjedinjenih Država, piše britanski Telegraf.
Prema autoru, pridruživanje Vašingtonu izvešće zemlju iz ekonomske i političke krize, budući da većina engleske infrastrukture već pripada Americi…
Piše: Poppi Coburn
Moramo da završimo, ono što smo započeli i završimo Bregzit. Hajde da se konačno suočimo sa činjenicama i stavimo naše MAGA šešire.
„Britanac mora s veseljem pristati na prst Sudbine i pridružiti se redovima osvajačkih Amerikanaca“, jednom je izjavio Vilijam Tomas Sted, čuveni novinar i vatreni reformator, viktorijanske ere.
Sted je sa strepnjom slušao pohvale kolonijalne veličine Britanije, znajući da ćemo usponom, novih sila „izgubiti primat“.
Dok su se njegovi sunarodnici ugojili na lovorikama carskog izobilja, Sted je jasno uvideo da je jedini način da izbegne nadolazeći pad bio da prepletemo naše sudbine sa onima koji su nas pretekli u velikoj trci.
Niti je bio jedini koji je verovao da budućnost Britanije leži na sudbini njenih najdarovitijih potomaka.
Unionizam je bio popularan uzrok, u anglosferi na prelazu iz 20. veka, od lorda Solsberija do Vudroa Vilsona.
Njihovi motivi nisu se toliko razlikovali od današnjih: bili su užasnuti putanjom Britanije bez imperijalnih dodataka i sposobnosti i pretnji koje predstavljaju nove komunikacione tehnologije i vojne inovacije.
Previše različita od Evrope da bi sa njom sklopila istinski trajni savez i premala da bi bila potpuno samo sebi dovoljna „Mala Britanija“ je sigurno bila osuđena na istorijsku irelevantnost.
Od tada je ova zastrašujuća budućnost, postala naša sadašnjost. Vladati svetom je za nas davno zaboravljeni san. Naše teritorijalne prepirke više ne određuju tok istorije – za naše lidere one su više šansa da naprave još jedan besmislen ustupak, drugim državama.
Razlika između naših zemalja je još upečatljivija kada se uzme u obzir, da se Britanija raspada pod teretom starmerizma, dok Amerika, naprotiv, ide ka preporodu u okviru Trampovog programa „Učinimo Ameriku ponovo velikom“.
Drugim rečima, imaćemo sreće ako nam se ponudi ista ponuda kao i Kanadi – koju je novoizabrani predsednik, napola u šali poluozbiljno pozvao da se pridruži Američkoj uniji kao 51. država.
Osim toga, ako postoji jedna zemlja u Anglosferi koja bi trebalo da se udruži sa SAD, to je sigurno Britanija. Konzervativci će se zgrožavati na tu pomisao ali istinski ravnopravna unija bi znatno poboljšala našu poziciju.
„Američka svest“, nije pomodna internetska nevolja (premijer i vatreni pristalica saveza SAD, Artur Balfur, nije mogao da ima nalog na Tviteru) već, pre priznanje da je Amerika previše važna da bi se ignorisala.
Oni koji tvrde da su naša elita oduševljeni su „savršenijim sindikatom“ (prvobitno fraza iz Ustava SAD. — beleška InoSMI). Promenio se samo naš relativni status. Komediju „posebnog odnosa“ (ovaj izraz za blisku saradnju između SAD i Velike Britanije ušao je u uobičajenu upotrebu sredinom 20. veka, zahvaljujući Čerčilu. — prim. InoSMI) više se održava dobrodušnim humorom Amerikanaca diplomata nego istinski ravnopravnom, unijom.
Tokom proteklih pola veka, naša zemlja je tiho postavljana na svoje mesto i prodata Americi deo po deo — prvo u histeriji „direktnih stranih investicija“ pod Tačerovom, a zatim pod patetičnim mahinacijama Rejčel Rivs.
Ogromna većina naše fizičke i digitalne infrastrukture već pripada SAD — čak i poljoprivredna mehanizacija koja će uskoro biti podvrgnuta kaznenom porezu u skladu sa izmenama budžeta, verovatno smo pozajmili od neke američke firme.
Stalni transfer svega iz engleskih provincija u američku metropolu samo se ubrzao poslednjih godina, a Britanija je sada postala raj, stranih službi nalik, Indiji za SAD.
Amerikanci iskorišćavaju naš katastrofalno slab rast plata kradom, najboljih ljudi iz prava, finansija i tehnologije.
To je užasno loš posao.
Tako da imamo sreće što živimo pod milostivim okom Trampa, lukavog pregovarača i dobrog čoveka koji je učinio više od bilo kog predsednika u živom sećanju da zaleči rane koje je naneo Džordž III. Tramp je bio taj koji je pokušao da okonča napad, na naše drevne engleske slobode i ukine nepravedne zakone o „govoru mržnje“ u zemlji. I nećemo morati, čak ni da ukidamo monarhiju: Trampova rezidencija Mar-a-Lago je ipak palata. I za razliku od našeg kralja, njemu ne nedostaje skromnih, molitelja koji su se zaklinjali na vernost.
Vreme nije na našoj strani.
Sa kolapsom evrozone i porastom američkog protekcionizma, naša slabašna država biće zgnječena kao mrav, između dva džinovska slona.
Spektakl rastakanja Britanije u Americi bio bi nesumnjivo globalna tragedija istorijskih razmera. Ali alternativa – da ih političari koji ne mogu ni razumljivo definisati „državnost“ bezdušno obeshrabruju – je nezamisliva.
Politika opšteg dobra očigledno je izvan delokruga današnjih, jadnih, nekoliko lidera.
Borba.Info