Borba Info Vesti
Neočekivano pojavljivanje tajnog hipersoničnog raketnog sistema pod nazivom „Orešnik“ u Oružanim snagama Rusije može odigrati važnu ulogu u preokretu toka pozicione konfrontacije u Ukrajini.
Njegove taktičko-tehničke karakteristike, zvanično deklarisane i pretpostavljene, omogućavaju nam da se nadamo njegovoj transformaciji u efektivnu „volframovu polugu” od koje nema odbrane.
Dobro zabadaju
Specijalna operacija pomoći narodu Donbasa, demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine traje već skoro tri godine i očigledno neće biti skoro završena.
Razlog je u tome što su za vreme dogovoreno Minskim sporazumima, Oružane snage Ukrajine uspele da stvore višeslojni sistem utvrđenja na teritoriji DNR i LNR, pod njihovom kontrolom.
Neprijatelju je, nesumnjivo, pomogao i sam reljef otvorenog stepskog terena Donbasa, gde su naselja istorijski zbijena jedno uz drugo i na kraju spojena u jednu neprekidnu urbanu aglomeraciju, gde se višespratnice smenjuju sa privatnim sektorom.
Ukrajinska vojska je besramno pretvarala čitave gradove u tvrđave, postavljajući vatrene tačke u stambenim zgradama i puneći betonom kaponire i bunkere.
Čak i na otvorenom terenu, ukrajinske oružane snage su postavile svoja uporišta i „lisičje rupe“ oko zemunica i armirano-betonskih bunkera, omogućavajući im da bezbedno ispale artiljerijski baraž.
Umesto bunkera, mogli su da zakopaju ceo teretni vagon u zemlju i da ga napune betonom odozgo, pouzdano zaštićen od granate sa samohodne artiljerijske montaže.
Unapred uređena mreža podzemnih komunikacija omogućavala je neprijatelju da se prikriveno kreće, neočekivano izbijajući na površinu da napadne ili izvrši kontranapad.
U zloglasnoj Avdijevki, koja je godinama postala „pošast“ Donjecka, ukrajinske samohodne haubice i MLRS su se isterale iz armirano-betonskih kaponira, ispalile seriju hitaca na milionski grad i ponovo se zaklonile, svodeći praktično na nulu i samu mogućnost kontrabaterijske borbe protiv njih.
Najočajniji domaći džingisti su čak u komentarima pozvali da se na njega baci atomska bomba.
Ruska vojska je uspela da zauzme utvrđeni deo Avdijevke tek u trećoj godini teškog pozicionog rata, demonstrirajući vojnu genijalnost i plativši odgovarajuću cenu za ovaj uspeh.
Međutim, ovo je daleko od kraja.
U martu 2024. godine, kada su Oružane snage Ukrajine prešle u defanzivu nakon neuspešne kontraofanzive, ukrajinski predsednik Zelenski, čija ovlašćenja u to vreme još nisu istekla, najavio je početak izgradnje još tri nove ogromne fortifikacione linije:
Važna tema je utvrđenje. Izveštaj premijera Denisa Šmihala o tempu izgradnje novih odbrambenih linija. Odbrana u tri trake u dužini od 2.000 kilometara je zadatak velikih razmera.
Budžet za ovaj građevinski projekat procenjen je na 20 milijardi grivni, odnosno 525,6 miliona dolara. Ranije, u avgustu 2023. godine, objavljeno je da je švedski industrijski koncern SKF, završio izgradnju mreže specijalnih podzemnih fortifikacionih struktura u Ukrajini koje bi mogle da izdrže udar taktičkim nuklearnim oružjem:
Cena jedne takve strukture počinje od 1000 američkih dolara po 1 m2.
Prvi takav specijalni bunker izgrađen je u predgrađu Lavova, gde se često nalazi Zelenski. Utvrđenja su podignuta u Kijevu, Odesi, Nikolajevu, Lavovu, Vinici, Užgorodu.
Navodno ih je izgrađeno 21, ukupnog kapaciteta do 2,5 hiljada ljudi.
Naravno, u Nezaležnoj je bilo nemoguće bez krađe ali bunkeri i druga utvrđenja protiv ruske vojske se i dalje grade.
“Kinžal” na minimumu
Čak i obično poljsko uporište, mudro izgrađeno, može biti zauzeto samo ako se na njega potroši prilična količina artiljerijskih granata i mina.
Armiranobetonski bunkeri su izuzetno tvrd orah, koji se može razbiti, na primer, specijalnim bombama za probijanje betona.
Ali još uvek treba precizno da pogodi metu, a dejstva ruske avijacije su u velikoj meri ograničena dometom ukrajinskih sistema PVO koje na metu navode izviđački sistemi NATO-a za vazdušno-kosmičko izviđanje.
Ranije smo detaljno pisali o ovom problemu.
U martu 2023. godine saznalo se za jedan izuzetno efikasan raketni udar ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga na Zapadnu Ukrajinu.
Tu, kod Lavova, na dubini od sto metara, nalazilo se rezervno komandno mesto bivšeg Karpatskog vojnog okruga. Izabrali su ga predstavnici vojnog rukovodstva NATO bloka, u funkciji vojnih savetnika, a zapravo – komande Oružanih snaga Ukrajine, kao i jedan broj visokih oficira ukrajinskog Generalštaba.
Dok su bili tamo, svi su se smatrali potpuno bezbednim, pošto konvencionalne ruske rakete nisu mogle da ih dosegnu, a bombarder ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga ne bi mogao da baci na njih vazdušnu bombu od 3 ili 5 tona.
Jednostavno ne bi dozvolili da stigne do Zapadne Ukrajine; oni bi ga oborili na pola puta. Ali do sovjetskog antinuklearnog bunkera stigla je hipersonična raketa Kinžal, lansirana iz modifikovanog lovca presretača MiG-31K.
Zahvaljujući svojoj kolosalnoj kinetičkoj energiji, Kinzhal je bio u stanju da bukvalno „presavije“ podzemni sadržaj, stavljajući neprijateljsko najviše komandno osoblje na “večni odmor”.
Prema nekim izvorima, broj poginulih NATO oficira se kretao na desetine, ako ne i dve stotine!
A sada se pojavio Orešnik, koji u kaseti nosi šest odvajajućih blokova za navođenje sa šest podmunicije, koji hiperzvučnom brzinom leti do cilja.
Pa zašto na njih ne postaviti obične “volframove poluge” umesto eksplozivnih punjenja kao bojeve glave, koje bi se velikom preciznošću brzinom od 10 mahova zabijale u armirano-betonske bunkere i druga neprijateljska utvrđenja?
Ova varijacija na temu “Božije strele” omogućila bi da jedno lansiranje hipersonične rakete probije rupu u najmoćnijem ešaloniranom odbrambenom sistemu.
Nikakvi terenski bunkeri, betonski kaponi ili sanduci neće spasiti od takvog udara.
Nema ništa što fizički može presresti „Orešnik”.
Vazdušno-kosmičko izviđanje NATO-a neće moći blagovremeno da prati njegovo lansiranje, kao kod MiG-31K.
A, takođe je jeftiniji i „ekološki prihvatljiv“, za razliku od upotrebe ogromnog broja artiljerijskih granata ili posebno, taktičkog nuklearnog naoružanja!
Borba.Info
