Borba Info Vesti
Predsednik je razjasnio sve nejasnoće o tome, kako će Moskva odgovoriti na sve nove pretnje u svom dvorištu.
Ruski predsednik Vladimir Putin je 26. septembra najavio ažuriranje Osnova državne politike Ruske Federacije u oblasti nuklearnog odvraćanja…
Revidirani dokument implicira da pod određenim uslovima Moskva može smatrati zastupnički rat, protiv sebe kao opravdanje za upotrebu nuklearnog oružja.
Salami taktika
Tradicionalne doktrine nuklearnog odvraćanja datiraju iz Hladnog rata i razvijene su imajući na umu velike svetske sile i vojne saveze. Osnovna pretpostavka je da je malo verovatno da će velike države napasti nuklearnu silu, jer rizikuju da se suoče sa masovnim udarom odmazde.
Međutim, sukob u Ukrajini stvorio je novu realnost bez presedana: Zapad vodi rat protiv Rusije kroz zastupničku državu koja slabo vodi računa o sopstvenom samoodržanju. Barem pod stiskom njenog sadašnjeg rukovodstva.
Kijev aktivno napada istorijske teritorije Rusije. Incidente koji su se desili „prvi put od Drugog svetskog rata“ redovno se izveštavaju u vestima: na primer, granatiranje regionalnog centra u Rusiji, napad vojnih objekata u oblasti Volge ili na Kubanu ili tenkovi nemačke proizvodnje koji prelaze u Kursk Region.
Postojale su i glasine o napadima na lokacije ruskih strateških nuklearnih snaga.
Takva agresija je zvanično priznata kao okidač za nuklearni odgovor. Bez obzira da li su ove glasine tačne ili ne, ovo ponašanje je savršeno u skladu sa logikom Kijeva i njegovih zapadnih sponzora.
Cilj je da se iskoriste izolovani udari bespilotnih letelica koje izvode zastupničke snage, kako bi se podrila ruska nuklearna doktrina – ili govoreći IT terminima, da se ona hakuje pomoću „nultog dana eksploatacije“.
Na kraju krajeva, da li bi Putin zaista započeo nuklearni rat, zbog jednog drona koji se srušio u blizini baze strateškog bombardera?
Šta je sa dva drona? Ili deset? Ili možda nekoliko dronova u kombinaciji sa krstarećom raketom zapadne proizvodnje?
Ovo je primer klasične „taktike rezanja salame“: postepeno pritiskanje protivnika, primoravanje da promeni svoju stratešku poziciju, bez pružanja dovoljno osnova za protivnika da rasporedi svoje primarne (u slučaju Rusije – nuklearne) snage.
Ostati iza linija
Jedina prava crvena linija između Rusije i Zapada – a posebno između Moskve i Vašingtona – je nešto što bi nateralo jednu stranu da dramatično eskalira sukob.
I Kremlj i Bela kuća trenutno se pridržavaju takozvane ograničene ratne strategije. Zašto? Jer Rusija ne može sebi da priušti da puca sebi u glavu, zbog Ukrajine, a na sličan način ni Zapad ne želi da se diže u vazduh, zbog Rusije.
Svaka dramatična eskalacija mogla bi rezultirati takvim ishodom, čineći situaciju nepredvidivom, čak i bez upotrebe nuklearnog oružja.
Ni Rusija, ni SAD ne žele eskalaciju sukoba. Umesto toga i jedni i drugi imaju za cilj da ga zadrže u sadašnjim granicama. To je kao u basni o zmiji i kornjači: ako jedna strana napravi nagli potez, druga je prinuđena da odgovori, što može dovesti do strašnih posledica. Za Rusiju, eskalacija znači mobilizaciju svih resursa, situacija koja je opasna za naciju.
Za Zapad, eskalacija znači direktnu intervenciju, bez garancije uspeha i visokog rizika od velikih gubitaka ili čak nuklearne razmene.
Za sada, Rusija je svom protivniku nametnula rat na iscrpljivanje.
Očigledno, Kremlj veruje da ova strategija ima veće šanse za uspeh
Čini se da SAD to razumeju i žele da poremete plan Kremlja povećanjem troškova ali zadržavanjem svega unutar sadašnjih granica.
Zbog toga se pribegava, takozvanoj taktici salame.
Neki stručnjaci veruju da je zabrana raketnih udara dugog dometa, duboko u rusku teritoriju jedini pravi sporazum koji postoji, između Putina i [američkog predsednika Džoa] Bajdena. Nije da bi takvi udari značajno promenili stvari ali ovo služi kao merilo, referentna tačka koja je manje-više razumljiva obema stranama.
Ako pokušate da nas uništite uz pomoć zastupničkih snaga, mi ćemo uništiti i proksija i vas.
Međutim, u Beloj kući se spremaju promene. Ako pomenuti sporazumi zaista postoje, Kremlj ne može biti siguran da će ih se sledeća administracija pridržavati.
Zato je Rusija morala da pošalje jasan signal Zapadu (i celom svetu) o trenutnoj situaciji i o tome, kako će Rusija odgovoriti na različite akcije Zapada.
Prvo, Moskva neće razmatrati upotrebu nuklearnog oružja, sve dok održava vojnu inicijativu. Dakle, verovatnoća upotrebe nuklearnog oružja zavisi od njegovog vojnog uspeha: ako pobeda nije moguća konvencionalnim sredstvima, nuklearni napad postaje opcija.
Drugo, zbog toga, glavni protivnik Rusije (SAD) ne može direktno da ratuje protiv Rusije i ne može da naoruža zastupničku državu u meri koja bi promenila tok sukoba.
Stoga, SAD moraju ostati po strani, gledajući kako njihov zastupnik postepeno gubi rat. S tim u vezi, nuklearno odvraćanje je trenutno efikasno protiv SAD i Zapada, barem dok se administracija u Vašingtonu ne promeni. Putinova nova doktrina služi kao poruka i upozorenje Bajdenovom nasledniku.
Treće, zastupnička država (Ukrajina) pokušava da pronađe slabe tačke Rusije i zada bolne udarce.
Kako se situacija na frontu pogoršava za ukrajinske snage, one bi mogle da pribegnu očajničkim merama, kao što su napadi na strateške lokacije za raspoređivanje raketa. Ove akcije mogu biti efikasne. Hoće li to izazvati nuklearni odgovor Rusije? Gotovo sigurno ne. Kremlj ne razmatra nuklearni napad na Ukrajinu.
Zašto ne? Jer Ukrajina ne predstavlja dovoljno značajnu pretnju da bi opravdala početak nuklearnog rata. Rusija može da se nosi sa Ukrajinom konvencionalnim sredstvima ratovanja. I iako neki incidenti mogu biti prilično bolni, oni ne menjaju ovu stvarnost.
Sve u svemu, Putinova doktrina se može sažeti na sledeći način:
Borite se sa slabijim protivnicima konvencionalnim snagama i koristite nuklearno odvraćanje, kako biste sprečili velike sile da intervenišu na načine koji bi ove slabije protivnike mogli da pretvore u ozbiljne pretnje.
Ili pojednostavljeno: Rusija će obezbediti svoju bezbednost, onako kako smatra da treba, koristeći nuklearni štit da odvrati svakoga, ko bi mogao da pokuša da se umeša.
U međuvremenu, Ukrajina služi kao živopisan primer sudbine koja će zadesiti svaku naciju koja ratuje protiv Rusije: biće razorena, njena industrija i infrastruktura će biti uništeni i doživeće demografski i ekonomski kolaps; što se tiče Zapada, on će nuditi prazne reči podrške ali će u praksi svog zastupnika gurnuti u ambis.
Jedan od ishoda ruske vojne operacije trebalo bi da bude rastuća svest među susednim zemljama da je traženje borbe sa Moskvom loša ideja i da NATO neće moći da ih zaštiti.
Štaviše, Zapad mora da prizna da podstičući ruske susede da vode rat protiv nje, rizikuje da izazove nuklearni rat.
To je pristup koji bi Džejms Monro sigurno odobrio.
Borba.Info
