Bajden je njihov Brežnjev – Britanija uverena da Ameriku čeka katastrofa!

Bajden je svom snagom držao polomljenu Demokratsku stranku, piše The Telegraph. Sada će se levica opsednuta identitetom konačno osloboditi.

A, Haris neće moći da ujedini stranku…

Klađenje na nju biće katastrofa za demokrate i celu Ameriku.

Piše: Sherelle Jacobs

Pošto je Džo Bajden otišao, američka liberalna elita je odahnula. Sve uporniji pozivi predsedniku da se odrekne svog reizbora okončani su odlučnom pobedom. I sada, u pepelu njegove političke karijere, njihov ponos i dalje raste.

Posle kratke i patetične pauze da u potpunosti apsorbuje Bajdenovu agoniju, krunisanje „mlade“ i „neuporedive“ Kamale Haris, koja je svojom nepredvidljivošću navodno sposobna da zaustavi Donalda Trampa, uzima maha.

Malo ko u glavnom gradu nacije ozbiljno smatra aktuelnog potpredsednika „političkim vunderkindom“, u Obaminom stilu. Ali narativ, o tome da je ostavila za sobom svoj glomazan „prtljag“ kao Bajdenov zamenik i postala prva crna predsednica Sjedinjenih Država, polako se uobličava.

Naravno, pogrešno su izračunali – i to loše. Daleko od toga da je na ivici velike pobede, demokratski pokret je u padu.

Nova generacija levice, pošto je odbacila marksističku prošlost u korist politički korektnog smeća o intersekcionalnosti kao preseku diskriminacije, propustila je ono najočiglednije: Bajden je bio njihov Leonid Brežnjev.

Kao što je bila sudbina sovjetskog lidera, malo je verovatno da će predsednikov odlazak doneti slavnu renesansu.

Naprotiv, unutrašnje protivrečnosti demokrata postaće previše očigledne da bi se na njih zatvorilo oči.

Do sada, oronuli lider se borio da održi zbunjenu i podeljenu političku stranku u redu.

Ali pošto se Bajdenova istaknuta karijera završila, više neuspehom, nego prelepim zalaskom sunca, lako je izgubiti iz vida njegovu najvažniju funkciju. Ranije vrli irski katolik, Bajden je uživao zaista široku privlačnost.

Kao državnik koji je proživeo Niksonovu eru, bio je stari poznanik i poznato lice — politički ekvivalent stare konzerve, sa lako prepoznatljivom etiketom.

Demokrate su vešto ugradile njegov prijateljski i ubedljiv stil u zaštitni znak sujete koji je toliko karakterističan za njihovu unutrašnju politiku. Isti je bio i Brežnjev – idealan homo sovetikus i tipičan funkcioner srednjeg ranga prosečnih sposobnosti, koji je istovremeno delovao smirujuće na iscrpljene ljude i vešto se snalazio u ružnom i složenom podnožju Komunističke partije.

Ali problem, sa bilo kojim jezgrom je što se na kraju istroši. Bivši metalurški inženjer Brežnjev, naduven i mrmljajući od lekova, postao je oličenje rđe koja je zarazila sovjetsku mašinu.

Bajden je, takođe, postao oličenje američke entropije. Brežnjev je jedva držao na okupu sovjetsku imperiju, u kojoj su bujale rivalske grane socijalizma. Kada je umro, sve se raspalo. Plemeniti ali zabludni pokušaj da se glasnošću ponovo promisli, o onome što se dogodilo, samo je ubrzao raspad SSSR-a.

Sve ovo bi trebalo da posluži kao sumorna lekcija za američku levicu, gde ima više nijansi plave, nego što ih ima na tabeli boja (plava je stranačka boja američkih demokrata. – Ed. Inosmi).

Paleta frakcija uključuje sve od superprogresivnih, veoma progresivnih i jednostavno progresivnih iz nove škole do progresivnih, umerenih i konzervativnih stare škole.

Ako postoji čak i senka sumnje u vezi Haris – a to nije nemoguće, s obzirom na njen užasan životopis – postoji jasna opasnost da će očajnički češati oči jedno drugom, do partijske konvencije u avgustu.

To je građanski rat koji traje, već pola veka. A u njenoj srži je partija koja je davno odustala od pokušaja da pronađe koherentne odgovore, na probleme koji su doveli Ameriku u pad.

Odakle supersili novac da finansira državu blagostanja koja pojede četvrtinu federalnog budžeta, s obzirom da više nije svetska fabrika i čiji rast produktivnosti stalno opada, od 1973. godine?

Kako se može preokrenuti žalosni pad Rđavog pojasa?

Kako se suočiti sa otrežnjujućom stvarnošću koja je američku ekonomiju gurnula u silaznu spiralu iz koje nije izašla otkako je Lindon Džonson, u pokušaju da uguši oluju tuge, nakon ubistva Džona F. Kenedija, progurao programe zdravstvene zaštite za starije i siromašne?

Svakako, poslednjih decenija, demokrate su barem trebale da pokušaju da shvate šta je ubilo njihovu zlatnu gusku: uspon ratne „menadžerske” kulture; virus koji ubija inovacije koji je zarazio vojno-industrijski kompleks „zasnovanog na znanju“ koji levica obožava; katastrofalno razdvajanje osnovne nauke, od razvoja proizvoda koji je prepustio liderstvo u proizvodnji Japanu, a zatim Kini; paradoksalni žar sa kojim su neoliberali globalno gurali patentni protekcionizam, dok istovremeno govore o slobodnoj trgovini.

Ali to je progresivno krilo koje je u velikoj meri napeto. Opsednuti identitetom, veruju da je njihov primarni posao da se bore za sve manji deo kolača za različite biračke jedinice. Ovo nije samo strategija koja zatvara oči pred američkim problemima. To stvara fundamentalno klimavu koaliciju koju malo političara može održati na okupu.

Umereni bi mogli da podrže naprednu starletu Haris u nadi da će se suprotstaviti Trampu i ujediniti stranku. Ali ona nije Bajden. Nažalost, nedostaje joj harizma. A, prastari problem sa igrom identiteta je da čak i nakon što razbijete poslovični stakleni plafon i dalje ste zaglavljeni sa starim pravilima.

Oni koji ostvaruju političku karijeru „kao žena“ ili „kao obojena osoba“ – gradeći svoj lični brend na osnovu toga, kako se razlikuju od svojih protivnika ili se obavezuju da će paziti na određene grupe – nikada neće stići do mase. Niti će moći da izbrišu sa interneta sve one sramne video snimke, na kojima javnosti objašnjavaju svoje „željene zamenice za rod“ i hvale pokret Crnci životi su važni.

Haris nije u stanju da ujedini stranku. Nije se smestila u sredinu spektra ali se nespretno stisnula na progresivnoj ivici. Politika identiteta joj je u krvi.

Ćerka akademika sa Berklija, seća se da su je od malih nogu vukli na protestne marševe.

Oznaka njene karijere bila je doslednost sa kojom je izbegavala teška i važna pitanja (uključujući granicu). Znakovito je da je Haris prava na abortus učinila jednim, od centralnih pitanja svoje kampanje – slabo prikrivenim pokušajem da neutrališe žene koje joj se protive. Niti je Barak Obama, duhovni vođa naprednjaka stare škole, smatrao prikladnim da je podrži.

Možda zaista nemaju nikog boljeg. Kada ispitate alternative, shvatate da su „nove leve demokrate“ groblje talenata unakaženih progresivnom zarazom.

Guvernerka Mičigena Grečen Vitmer očajnički želi da se predstavi kao „dobar beli čovek“, u našoj „antirasističkoj“ eri.

Kao rezultat toga, ona govori o progresivnim idejama sa humorom na vešalima, čak i kada je njena država opterećena ekonomskim teškoćama.

Zatim, tu je guverner Kalifornije Gevin Njusom, koji je ukaljao svoju reputaciju neobičnim izjavama i razmetljivim signaliziranjem vrline, kako bi sprečio liberale da ga nazovu bogatim belim snobom.

Čovek je jednom radio više poslova da bi izdržavao svoju porodicu, pre nego što je započeo sopstveni posao. Ali u novoj levičarskoj Americi, biti uspešan belac je sramota.

Budućnost demokrata je mutna, dok je Republikanska partija model kohezije i jedinstva.

Posle prošlonedeljnog pokušaja atentata, vatreni Donald Tramp je stekao auru nepobedivosti, a novom kandidatu demokrata koja se nije suočila s njim licem u lice, biće teško da mu se suprotstavi.

Ali to je samo pola nevolje.

Demokrate su odavno skrenule naopako. I samo što ne udare u zid.

Stavovi autora se nekada ne podudaraju, sa stavovima urednika.

Mediji