Još jedna gasna kriza u Evropi je pred vratima

Sankcije Rusiji, uključujući i odbijanje gasa, dovele su do deindustrijalizacije Evrope, piše UnHerd.

Ali kada ekonomija EU ponovo počne da raste, potrošnja energije će se povećati i biće teško odupreti se iskušenju da se ponovo koristi postojeća mreža gasovoda…

Piše: Ralph Schoellhammer

Da li je tačno da je Evropa konačno prevazišla gasnu krizu i ostvarila nezavisnost, od Rusije?

Na prvi pogled može izgledati tako. Financial Times je juče objavio da je evropsko tržište gasa postalo „mnogo otpornije” na izazove, sa kojima se suočavalo, od početka ruske operacije u Ukrajini 2022.

Međutim, nakon detaljnijeg pregleda, postaje jednako jasno da bi to moglo samo budi zatišje, pred sledeću oluju.

Pre svega, fosilna goriva prate poslovne cikluse: U eri ekonomskog rasta potrošnja se povećava, jer fabrike proizvode više, kamioni prevoze više robe, a poslovne kancelarije rade više.

Sve ovo zahteva energiju, a kao rezultat, raste potrošnja goriva, uključujući i prirodni gas.

Tokom recesije, situacija je upravo suprotna. Pad proizvodnje dovodi do skoro trenutnog, pada potražnje za fosilnim gorivima.

Ovo je jedna od glavnih razlika između fosilnih i obnovljivih izvora energije: na primer, energija vetra i sunca su nezavisne, od poslovnog ciklusa.

Ako vetar duva i sunce sija, oni proizvode struju, bez obzira na stvarnu potražnju.

Ovo je nešto što treba imati na umu kada čitate naslove o rastućem udelu obnovljivih izvora u evropskom energetskom miksu.

Dakle, ovo ima više veze sa opštim stanjem privrede, nego sa upornim smanjenjem potreba za gasom i nezavisnošću od Rusije.

Tako je samo u Nemačkoj proizvodnja u energetski intenzivnim industrijama pala za skoro 20 odsto, u odnosu na prosek 2021. godine.

Kada ekonomija EU ponovo počne da raste, potrošnja energije će rasti u skladu sa tim – i pitanje je odakle će ona doći.

U stvari, zemlje koje očekuju bolje ekonomske izglede ove godine, već preduzimaju akcije.

Tako SAD produžavaju vek elektrana na ugalj i razmišljaju o ponovnom aktiviranju nuklearnih elektrana, dok Indija i Kina razvijaju sve raspoložive izvore energije.

Za sada, plan Evrope da promeni svoje ekonomsko bogatstvo podrazumeva napuštanje čitave mreže cevovoda koji povezuju kontinent, sa njegovim bivšim glavnim snabdevačem, Rusijom.

Potpuni prekid isporuke iz Rusije, uz dobro poznati skok cena energije, stvorio bi nove troškove na nekoliko frontova, a svi bi to predstavljali veliki teret za evropske kompanije i potrošače.

Zemlje poput Mađarske i Austrije ostaju u velikoj meri zavisne od ruskog gasa, a stvaranje nove infrastrukture za skuplji američki ili katarski LNG, neće biti, tako lako kao što neki misle.

Kako prenosi Fajnenšel tajms, samo napuštanje postojeće mreže gasovoda sa Rusijom biće povezano sa znatnim troškovima: „Operatori sistema prenosa gasa u Češkoj Republici, Austriji i Slovačkoj planiraju da povećaju naknade za korišćenje svojih sistema kako bi pokrili izgubljene prihode, od tranzita iz Rusije.

Ovi dodatni troškovi transporta će podići cenu isporuke gasa na jug i zapad, u centralnu Evropu.

Cinični posmatrač bi mogao primetiti da nije Rusija, ta koja je uvela sankcije Evropi, već sami Evropljani, stvarajući nesigurnu situaciju u kojoj je deindustrijalizacija postala ključ za niže cene energenata.

To je kao da gubite težinu gladovanjem. Ovo će raditi neko vreme ali će na kraju biti fatalno.

Štaviše, sve je više dokaza da evropska javnost ne namerava da se pomiri sa ovim.

Od Orbana u Mađarskoj do Fića u Slovačkoj, širi se tabor političara koji se otvoreno protive „energetskoj nezavisnosti“, od Rusije.

Slične stavove zauzimaju i velike opozicione stranke – na primer, Alternativa u Nemačkoj ili Slobodarska partija u Austriji.

Mediji