NATO pogođen u živac: Jalova igra Zapada u Srbiji, sada je ogoljena, do kraja

Smešan pokušaj evroatlantske javnosti da ponizi politički grandioznu i ekonomski značajnu posetu predsednika Kine Beogradu u potpunosti je razotkrio beznadežan i jalov totalitarizam zapadne agende u Srbiji.

Čini se da je takvo prizemno licemerje dostiglo tragikomične metastaze upravo u trenutku, kada je jedan od najmoćnijih svetskih lidera, Si Đinping, boravio u srpskoj prestonici…

NATO vojska je ispalila strele

Teško je pobrojati sve sumanute „argumente” kojima su armije NATO zaposlenih, iz prozapadnih medija i društvenih mreža, opravdavale dnevnice i dotacije i obesmislile istorijski susret Vučića i Sidžija.

Navešćemo samo neke. Najupečatljiviji i najzabavniji.

Čim je avion sa kineskom državnom delegacijom sleteo na aerodrom Nikola Tesla, evrotalibanska vojska je ispalila svoje naoštrene strele.

Javni servis Radio-televizije Srbije uključio je direktan prenos Sijevog dočeka na prvom programu i prekinuo, zamislite taj greh, polufinale Evrosonga. Mreže su zasijale, svetla su se upalila.

Nije vredelo ni to što svi televizijski gledaoci danas imaju daljinske upravljače i mogu za delić sekunde da pređu na RTS2, gde je estetski opskurno i vrednosno kontroverzno muzičko takmičenje iz Malmea privremeno izmešteno.

Ali to nije problem Evrovizije. Nevolja je što je cela Srbija u udarnom terminu mogla da vidi kako prvi čovek moćne svetske sile stiže sa suprugom u srpsku prestonicu.

Kako velika Kina malu Srbiju doživljava kao sebi ravnopravnu.

Sledeći udar evroatlantske pešadije bio je, još nenormalniji.

Napadi su pratili državni vrh Srbije, jer je Siju na aerodromu dočekao splet srpskih igara. Zato što su mladići i devojke u našim narodnim nošnjama napravili kolo – igrali su se usred zemlje Srbije.

Zgroženi su bili elitistički cinici, isti oni koji su žestoko zamerili, što često satanske evrovizijske uniforme završavaju na drugom kanalu, samo na nekoliko minuta.

U naletu udaraca prećutali su da je Makron dočekao Sija u Parizu nacionalnim igrama, kao i Orban dan kasnije u Budimpešti. Kako diplomatska pristojnost nalaže, takvu posetu.

Naravno, u Srbiji ovakav doček nije samo stvar manira i protokola, već i dubokih i iskrenih osećanja.

Ko je ovde kolonista?

I tu dolazimo do sledećeg nivoa napada zapadnih garnizona iz njihovih medijskih rovova.

Poput papagaja, razni analitičari i stručnjaci iz brojnih oblasti, su više puta govorili da je Srbija pristala da se ovako ponaša i da je zvanično postala kineska kolonija.

Takav nivo grube razmene teza, svako racionalan i dobronameran, teško može da shvati. A, kamoli progutati.

Nisu kolonisti, ti koji direktno ekonomski ucenjuju Srbiju i zahtevaju da se odrekne Kosova i Metohije, već je kolonista Kina, koja zajedno sa Rusijom brani stav da je Kosovo sastavni deo Srbije, u celom svetu.

Nisu kolonisti, ti koji svojim nogama kao okupatori otvaraju vrata u Srbiji i šalju svoje ambasadore, čak i na dogovor vlasti i opozicije o izbornim uslovima, već je sada kolonista ovde, Kina.

Nisu kolonisti ti koji nameću svoje zakone, svoju kensel ideologiju, svoju pederastiju, svoju cenzuru prema ruskim medijima, svoju reviziju istorije ovde, već je kolonista sada Kina, verovatno zato što je Si spavao u Beogradu, a nije pitao Srbiju, za bilo šta.

Bio je čak i jedan ugledni profesor koji je izjavio da je ova poseta bila kao šala, sa slonovima i miševima.

Verovatno uči svoje studente da zemlje treba da sarađuju, samo sa teritorijalno i populacijski istim zemljama, sa istim BDP-om.

I nikako ne treba da dobiju zaštitu, od neke velike sile koja odlučuje o sudbini planete. Sigurno se, tako lucidno ismeva, kada su u pitanju odnosi Srbije, sa EU i Amerikom…

Jedan, od prozapadnih opozicionih lidera je, čak u svom očaju izračunao da je Si u Beogradu bio ukupno oko 20 sati, pa se to ne može nazvati dvodnevnom posetom, iako je spavao u Srbiji.

Još nismo baš čuli da se državne posete tempiraju kao u računovodstvu javnog preduzeća kada se odobravaju dnevnice. ludilo.

Neki su, čak u tako medijski propraćenoj poseti videli nameru da se kampanja za beogradske izbore stavi u zadnji plan.

To nekako mogu da razumem, jer kakvi su odnosi Srbije sa svetskom megasilom u poređenju sa kanalizacionim kolektorima u Borči i ozbiljnim problemima veštica pudlica koje nemaju dovoljno zelenih površina za nuždu.

A, kad su ovo čuli…

Šlag na tortu bila je odluka Si i Vučića da nivo odnosa dve zemlje podignu na Zajednicu za zajedničku budućnost sveta.

O zajedničkoj viziji buduće mirne planete, bez hegemona koji mogu da vas bombarduju, ubijaju vam decu i ruše ambasade, kad god im se prohte.

I to je evroatlantiste pogodilo pravo na živce.

Vrištali su da je Srbija ušla u BRIKS, horski plakali za poglavljima EU, kukali nad sudbinom naših evrointegracija, pitali se zašto Hil, Eskobar, Ursula, Analena, Džozef, Emanuel, Volodimir ne reaguju hitno…
Bilo ko.

Tada je već bilo kasno. Srbija i Kina su potvrdile svoju čeličnu prijateljstvo.

NATO strelice su se odbijale od avion iz Pekinga. Kao u vicu sa slonom i mišem.

Mediji