Borba Info Vesti
Kako se izvući iz novog svetskog sukoba? Ovo pitanje muči Amerikance, još od onoga trenutka, kada je Rusija pokrenula Specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini.
„Crvena linija” koju je tada povukla Moskva, a koja kazuje da bi bilo kakvo direktno uplitanje zapadnih oružanih snaga na strani režima Volodimira Zelenskog, kao i isporuke dalekometnog naoružanja, značilo i otvorenu objavu rata, ozbiljno je shvaćena.
Jednako tako ocenjena je i mogućnost da se u sukob protiv Rusije uključi ceo NATO, kao moćna zapadna vojna organizacija.
Nedostatak jasnih parametara koji bi ukazivali na to, kako bi se takav rat završio, koliko bi trajao, kakve posledice bi izazvao i na kraju krajeva, ko bi iz njega izašao kao pobednik, pokazao se kao efikasna kočnica od svih ideoloških i sličnih nesuglasica i poslovnih interesa.
Ukratko, Rusija je suviše velika država da bi bilo ko mogao u celosti da je okupira, a to znači da ni eventualni vojni sukob ne bi bio u potpunosti okončan.
Zato zadatak moguće akcije Zapada ne bi bio pokoravanje Rusije, već njeno – iscrpljivanje. Ali do koje mere?
Jer ratovanje bi sigurno nanelo veliku štetu i eventualnom pobedniku, a što bi posledično uticalo na svakodnevicu, socijalnu stabilnost, životni standard i na toj strani. A eliti u Vašingtonu takvi eksperimenti nikako nisu potrebni.
Za Ameriku je rešenje, naizgled, prosto: prepustiti sve Evropljanima i iz prikrajka sakupljati ono što donosi dobit.
Ako znamo da volju za uvaljivanjem u novu veliku katastrofu nemaju ni u Nemačkoj, ni u Francuskoj, ni u Italiji, ni u Holandiji, dolazimo do zaključka da bi teret buduće kataklizme morao da padne na leđa neposrednih ruskih suseda, pre svih Poljske, Rumunije, Češke, baltičkih zemalja, možda Hrvatske…
Ali svi pomenuti (osim Hrvatske, koja je bila deo Jugoslavije) dobro pamte vreme kada su, po okončanju Drugog svetskog rata, svoje suverenitete, kroz tzv. Varšavski pakt, morali da prepuste sovjetskoj centrali u Moskvi.
Teško je verovati da bi svi pomenuti bili voljni da prihvate „povratak istorije”.
Kao što rekosmo, još manje su voljni da ginu momci na zapadu našeg kontinenta. Decenije relativnog mira i ubrzanog prosperiteta kao da su pacifikovale viševekovne svetske osvajače.
Malo je danas onih koji su spremni da toplinu doma, konzervu piva i dobru internet vezu zamene za gacanje po zamrznutom blatu negde u ruskoj dubini i – izvesnu pogibiju.
Ispostavilo se da su na današnje žitelje Starog kontinenta više uticali blokbaster filmovi koji obrađuju epopeju Drugog svetskog rata i muke tadašnjih Hitlerovih jurišnika, nego sve istorijske lekcije i sećanja predaka.
Priče pojedinih zapadnih lidera, poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, kako su spremni da na front u Ukrajini upute određene vojne jedinice, za jedini cilj imaju privlačenje medijske pažnje.
Jer radi se o zaista neznatnom broju plaćenih vojnika, onih kojima nije toliko važno na kojem frontu će se naći, već koliko će para za to dobiti.
Za razliku od njih, rat kakav priželjkuju Amerikanci vodili bi obični vojni obveznici, kojima je i te kako važno da se po obavljenom poslu vrate svojim kućama, porodicama, redovnim poslovima, lečenju trauma.
A ukrajinska drama pokazala je da na front šalju upravo većinu takvih. Deset miliona izbeglih i interno raseljenih zemljaka Zelenskog jasno ukazuje na nedostatak volje za samožrtvovanjem.
Zašto bi ostali Evropljani razmišljali i osećali drugačije. Pogotovo što su svesni da glave ne bi gubili za svoju dobrobit i blagostanje najbližih, već zbog hira komšija sa zapadne strane Atlantika.
Amerikanci će morati da odluče i jasno kažu šta žele. Vremena kada su mogli da rade šta hoće odavno su prohujala. Sada drugi vode igru i u Vašingtonu su toga svesni.
Manevri kojima pokušavaju da izbegnu povlačenje sa ogromnih prostora Bliskog istoka, Evrope, jugoistočne Azije, za sad su jedino što im je preostalo. Ali u SAD su svesni da tome ima kraja.
Sve je vidljivije usmeravanje pažnje na domaće probleme i priprema za trenutak kada će njihova država postati samo jedna od sličnih i kada pri kontaktima sa partnerima više neće moći da nastupaju sa pozicije supersile koju su im dodelile turbulentne decenije prve polovine prošlog veka.
Svega navedenog svesni su i Evropljani koji samo čekaju da im se zapadne komšije konačno skinu sa grbače.
Ako bude dovoljno pameti, lekcije sa rušenjem gasovoda Severni tok kojim su se snabdevali jeftinim energentima, kao i porazom u pokušaju da se Rusija ekonomskim sankcijama oslabi, biće dobro shvaćene.
Upravo stoga može da se kaže da je klimanje glavom na savete i preporuke iz Amerike danas više stvar navike nego iskreno slaganje. Evropa i Rusija su nedeljiv prostor, jednako geografski kao i duhovno, a Atlantik je, ipak, nepremostiva barijera.
Politika
