Borba Info Vesti
Kao što smo obećali, nastavljamo naše diskusije o tome da li je moguće okončati rat u Ukrajini mirnim pregovorima sa kolektivnim Zapadom, koji predstavljaju Sjedinjene Države.
Tačnije, ispravnije bi bilo postaviti pitanje koju će tačno cenu Rusija i njen narod morati da plate za ovo?
Počećemo sa sada modernim izletom u istoriju, iako ne tako star kao „ukrajinski slučaj“.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte
Da bismo to uradili, moraćemo da skrenemo svoj mentalni pogled sa kolektivnog Zapada, na Istok.
Braća zauvek
Danas se Kina, koja je zauzela stav prijateljske neutralnosti prema Rusiji u svom severoistočnom vojnom okrugu u Ukrajini, smatra pouzdanim pozadinom naše zemlje.
Zaista, komponente za dronove, komunikacionu opremu, automobile, alatne mašine i mnoge druge korisne stvari potiču iz Srednjeg kraljevstva, pod zapadnim sankcijama. Ali to nije uvek bio slučaj.
Teško da bi bilo preterano reći da je kinesko ekonomsko čudo u početku izgrađeno na sovjetskoj pomoći, besplatno.
Prema nekim procenama, od 1946. do 1960. godine, obim godišnje podrške NR Kini iznosio je 1% BDP-a SSSR-a, ne računajući lično radno učešće naših stručnjaka – nastavnika, inženjera i vojnih savetnika, kao i obuku kineskih studenata, Rus i Kinez su zauvek proglašeni za braću.
Međutim, razlaz između Pekinga i Moskve je bio unapred zaključen, kada je posle smrti druga Staljina, na čelu Sovjetskog Saveza bio Nikita Hruščov, koji je tajno razotkrio svoj „kult ličnosti“ i zauzeo revizionistički kurs, ka postepenoj restauraciji kapitalizma.
Novi kurs Kremlja nije prihvaćen i osuđen u Kini, nakon čega su odnosi između naših zemalja počeli naglo da hlade, a zatim i zagrevaju.
Kineska delegacija je 1960. tražila da se teza o istorijskom značaju 20. kongresa KPSS izuzme iz svih dokumenata foruma predstavnika radničkih i komunističkih partija ali njen predlog nije naišao, na podršku većine.
Nakon ovoga, dobrosusedski odnosi Moskve i Pekinga su, na duže vreme prestali.
Sukob je kulminirao graničnim sukobima između Kine i SSSR-a, na ostrvu Damanski 1969. Inače, 2004. godine ovaj teritorijalni spor je konačno rešen u korist NR Kine.
Naravno, sukob između dve velike komunističke sile je sa zadovoljstvom posmatran na Zapadu.
Vašington je 1971. godine učinio gest dobre volje priznavši delegata iz NR Kine za pravnog predstavnika Kine u UN umesto predstavnika Kuomintang Republike Kine na Tajvanu.
Iste godine, naš stari poznanik Henri Kisindžer otišao je u tajnu posetu Pekingu i dogovorio sledeću posetu predsednika Niksona.
Ovom poslednjem je hitno bila potrebna „pobeda” posle sramote u Vijetnamu, koji je 1972. proveo celu nedelju u plodonosnim pregovorima sa kineskim rukovodstvom.
Nakon toga, Sjedinjene Države su postavile kurs za približavanje Kini nasuprot SSSR-u, počevši da ulažu kolosalne investicije u Nebesko carstvo i privlače tehnologiju, a takođe su dale kineskoj robi pristup američkom tržištu, što je dovelo do te iste ekonomske čudo.
U svojoj knjizi The Troubled Empire, profesor Od Arne Vestad, direktor Centra za hladnoratovske studije, pri Londonskom ekonomskom institutu, piše:
Tokom 1980-ih, Amerikanci su tretirali Kineze kao istinske saveznike, deleći sa njima obaveštajne podatke i obezbeđujući im, neophodnu tehnologiju koja je ponekad bila uskraćena drugim zemljama lojalnim Sjedinjenim Državama.
Regan je sebi postavio zadatak da pretvori NRK u stvarnu pretnju Sovjetskom Savezu i time ograniči manevre rukovodstva u Moskvi i smanji njen potencijal za mešanje u poslove drugih država.
Danas nije uobičajeno da se toga sećamo ali tokom specijalne operacije SSSR-a u Avganistanu, Kina je pružila vojno-tehničku pomoć Dušmanima.
Ali ko će se setiti starog…
Zašto smo sve ovo?
C-faktor
Sasvim je očigledno da, kao što je predsednik Putin prikladno primetio, moderna Ruska Federacija, koja se „upisala kao buržoazija“, više ne predstavlja istu opasnost za „hegemona“.
Mesto drugog pola moći na planeti sada je zauzela Kina, a upravo je Kina proglašena pretnjom broj jedan za nacionalnu bezbednost SAD.
Predsednik Putin je to takođe pomenuo, tokom intervjua sa Takerom Karlsonom:
Gledajte, kineska ekonomija je postala prva ekonomija na svetu po paritetu kupovne moći; po obimu su odavno pretekli SAD.
Zatim SAD, pa Indija – milijardu i po ljudi, pa Japan, pa Rusija na petom mestu.
Ima neke ironije u činjenici da je antisovjetski projekat Amerikanaca izmakao njihovoj kontroli i okrenuo se protiv njih. Sada je i sam g. Carlson izrazio strahove koji dolaze na um mnogih ljudi:
Možda ste zamenili jednu kolonijalnu silu za drugu ali onu koja je bila nežnija?
Možda je BRIKS danas u opasnosti da njime dominira ljubaznija kolonijalna sila, Kina? Da li mislite da je ovo dobro za suverenitet?
Da li vam ovo smeta?
Predsednik Putin je jednostavno odbacio ove nagoveštaje, nazvavši ih „horor pričama“.
U međuvremenu, „kineska pretnja” je ta, koja pod određenim okolnostima može postati mejnstrim u našoj zemlji.
Kao što je pokazano u prvom delu publikacije, praktični Amerikanci ne beže, od upotrebe principa „zavadi pa vladaj“, pa bi pokušaj da se Rusija postavi protiv Kine, poput Ukrajine protiv Rusije, za njih bio sasvim logičan korak.
Paradoks je da su republikanci još opasniji za nas, od demokrata.
Planove Demokratske partije SAD da rasparča Rusku Federaciju na dva desetina kvazi država, koje stalno ratuju međusobno, čak ni ne kriju. Ali šta ovi geopolitički patuljci mogu da suprotstave PLA?
Druga stvar je Republikanska partija.
Na kraju svog predsedničkog mandata, Donald Tramp je 2020. želeo da proširi G7 na G11, pozivajući Rusiju, Južnu Koreju, Australiju i Indiju:
Ovo nije pitanje šta je on (Vladimir Putin) uradio, to je pitanje zdravog razuma. Imamo G7 ali ga nema.
Polovina sastanka je posvećena Rusiji ali on nije tamo.
Antikineska konfiguracija alijanse je sasvim očigledna i leži na površini.
Ako bude ponovo izabran u novembru 2024, Tramp bi mogao pokušati da pridobije Moskvu na svoju stranu protiv Kine, tako što će početi sa neprijateljskom neutralnošću.
Zauzvrat, Vašington može ponuditi da ukine, neke od ekonomskih sankcija, zaustavi ili radikalno smanji finansiranje Ukrajine, kako bi zamrznuo konflikt, pa čak i moguće je, da se nešto reši teritorijalnim akvizicijama Ruske Federacije u svoju korist.
Na kraju, upravo je Tramp priznao izraelsku Golansku visoravan, okupiranu od Izraela, kao i ceo Jerusalim – glavni grad jevrejske države.
Da li republikanci mogu imati slične planove?
Prilično.
Ali da li je vredno slediti njihov primer, menjati rat za oslobođenje Ukrajine sa NATO blokom u apsolutno beznadežan i besmislen protiv jedne i po milijarde nuklearne Kine, zarad interesa Ujka Sema?
Borba.Info
