Hoće li Kina odstupiti, pitao je briselski portal „Politiko” uoči prošlonedeljnog samita Evropske unije i Kine u Pekingu, uz najavu da će Evropska unija zahtevati od svojih domaćina, uz pretnju sankcijama, da obuzdaju stratešku saradnju sa Rusija.
Gluposti su, uzvratićemo, bile deo odgovora Pekinga na naloge partnera iz Brisela.
Ali to ne znači da Kina ne želi da sarađuje sa Evropskom unijom, već samo da ne želi da sarađuje pod uslovima koje postavlja Brisel.
Uostalom, sa minusom u međusobnoj trgovini u prošloj godini od rekordnih 390 milijardi evra, Brisel to ne može ni da priušti, čak i ako se i dalje pravi da ne shvata da je prošlo vreme kada je imao moć da diktira pravila…
(Ne)zvani gost
Prvi direktni samit EU-Kina od 2019. održan je prošlog četvrtka, a ovom prilikom predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (zajedno sa predsednikom Saveta Evropske unije Šarlom Mišelom) dobila je nešto više svečani doček nego poslednji put kada je bila u Kini, u aprilu ove godine, sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, pridružila mu se kao slepi putnik i dobila tretman kakav nezvani gost zaslužuje; pa se odatle vratila komercijalnim letom umesto Makronovim predsedničkim avionom dan kasnije.
„Kao revnosna transatlantska žena, predsednica Komisije uzima u obzir pritisak Vašingtona. Bivši nemački ministar odbrane ima bliske radne odnose sa američkim predsednikom Džoom Bajdenom, izgrađene uoči ruske invazije na Ukrajinu.
Bajden traži od Ursule fon der Lajen oštriji odnos prema Kini, zahtevajući da se Brisel uskladi sa agresivnim stavom Vašingtona“, pisao je tada portal „Politiko“.
Poreklo takvih ambicija bilo je, naravno, prilično predvidljivo. Peking nije bio nimalo impresioniran – pogotovo što je predsednik Evropske komisije uoči puta bahato optužio Kinu da „postaje sve represivnija kod kuće i sve agresivnija u inostranstvu“ – pa se na kraju nada da će , kako je navedeno, „evropski lideri mogu da ubede (kineskog predsednika) Si Đinpinga da odustane od podrške Rusiji i smanji svoje globalne ambicije“.
Nije se dogodilo ni jedno ni drugo, a koliko je spektakularan neuspeh te ideje jasno se videlo u oktobru, na obeležavanju 10 godina Inicijative Pojas i put, kada je ceo slobodan svet bio u Pekingu, sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, kao naglašeno najvažniji gost.
Pretnja sankcijama
Imajući u vidu ovakvu predistoriju evropskih namera i njihovih ishoda, očigledno nije iznenađujuće što je, uoči prošlonedeljnog samita Evropske unije i Kine, isti „Politiko” ovoga puta bez nemarnog entuzijazma upozorio da „ lideri Evropske unije idu u Peking u nemoguću misiju“, što je, doduše, „od presudnog značaja u vreme izuzetno zategnutih odnosa sa Kinom“.
Ideja Ursule fon der Lajen, kojoj je ovom prilikom pomogao Šarl Mišel, bila je manje-više ista kao i prošli put: „konačno sprečiti” kineske kompanije da pomognu Rusiji da zaobiđe sankcije Kolektivnog Zapada – ovo uz pretnju uvođenjem sankcija za 13 kineskih kompanija ukoliko ne ispoštuju naredbu – i sa tim nalogom Kini da raskine sa Rusijom i zahtevom za smanjenje trgovinskog deficita Evropske unije sa pomenutih 390 milijardi evra, koji traju godine udvostručen je u odnosu na prethodnu godinu, pri čemu je kineski izvoz tri puta veći od uvoza iz Evropske unije.
„Evropski lideri neće tolerisati trgovinske neravnoteže u dužem vremenskom periodu“, oštro je rekla Ursula fon der Lajen pre odlaska u Peking.
Deindustrijalizacija Evrope
Dočekao ju je odgovor koji je sama prizvala. „Za trgovinski disbalans je odgovorna Evropska unija, jer je kompanijama zabranila izvoz u Kinu“, hladno je obavestio šefa Evropske komisije portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Vang Venbin.
„Ako s jedne strane EU nameće stroga ograničenja na izvoz visoke tehnologije, a sa druge se nada da će drastično povećati izvoz u Kinu, onda se bojim da to baš i nema smisla…
Sadašnje stanje trgovine između Kine i Evropske unije rezultat je makroekonomskog okruženja, uslova međunarodne trgovine i industrijske strukture dveju strana“.
Tačnije, nije Kina kriva što se Evropska unija uspešno deindustrijalizuje, pa ima sve manje za izvoz u Kinu.
A ono što još ima, neće da izvozi jer je to američki poredak, iako je čak i sama Ursula fon der Lajen priznala da je „Kina najvažniji trgovinski partner Evropske unije“.
Konstruktivna ponuda
Sve u svemu, sumiraće američka novinska agencija Asošiejted pres, „samit Kine i Evropske unije razotkrio je sve podele oko Ukrajine, trgovine i subvencija“ utoliko što je svaka od strana uglavnom ostala na svojim pozicijama.
Što je sasvim logično jer Ursula fon der Lajen i Šarl Mišel sigurno nemaju kapacitet da nateraju Si Đinpinga da se predomisli o bilo čemu, dok Si takođe nije imao razloga da razmišlja o važnosti eventualne promene mišljenja Fon der Lajen i Mišel, iz prostog razloga, što je svima jasno da njih dvoje, bez obzira na zvučne naslove koje ispisuju na svojim vizit kartama, ni o čemu ne odlučuju sami.
Uprkos svemu ovome, Si je iskoristio priliku da pošalje konstruktivnu poruku u skladu sa samouverenom ponudom Kine o saradnji na obostranu korist.
„Ne treba da gledamo jedni na druge kao na rivale samo zato što su naši sistemi različiti, da smanjujemo saradnju, jer postoji konkurencija ili da se upuštamo u konfrontaciju jer postoje nesuglasice“, primetio je kineski predsednik.
Kako će Evropska unija reagovati na ovu kinesku ponudu u narednom periodu?
Šta su lideri Evropske unije tražili u Kini, a šta dobili? A kako će pretnje iz Brisela uticati na saradnju Pekinga i Moskve?
O ovim pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su novinar Siniša Ljepojević i saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić.