Borba Info Vesti
Ima tema o kojima se mnogo i često priča, gotovo u svim krugovima, a ima i onih o kojima se ne priča i ne zna se mnogo.
Ali ima i onih o kojima se ne priča ali se o njima mnogo zna i velikom broju ljudi ćute.
O jednoj takvoj temi nedavno je pisao kolumnista na portalu kompanije u kojoj radi, državnog preduzeća u uređenoj, nekorumpiranoj, slobodnoj, humanoj i demokratskoj zapadnoj zemlji. (Makar sebi pripisuju te epitete.)
A tema je – Palestina, Gaza, tamošnji događaji. Naslov teksta je „Tišina koja lomi uši”.
Kolumnista se pita zašto se o tome ne raspravlja među ljudima?
Kaže da su u njegovom društvu kolege uvek o svemu razgovarale.
U pauzama, pored aparata za kafu, u menzi, na zajedničkim zabavama, na putu… Nema o čemu ne pričamo: deca, kućni ljubimci, kolege, sportski događaji.
Naravno i o politici: izborima, ratu u Ukrajini, stanju ljudskih prava u Kini i tako dalje.
Sve se pretresa, sve se govori o onome što se misli ali o pitanju situacije u Gazi – tajac! Kolumnista se pita zašto je to tako. Kaže da mu to smeta.
On ne poziva svoje kolege da stanu na stranu, već samo smatra da i ovo pitanje zaslužuje da se o njemu razgovara.
To ćutanje je bolno, kida uši, kaže.
A, znate li kakve su reakcije kolega na ovo što je napisao?
Zaustavite se ovde i razmislite pre nego što pročitate, šta mislite – kakvu reakciju očekujete? Podrška? Osuda? Indiferentnost?
Od osamdesetak komentara ispod teksta, samo jedan je imao razumevanja za napisano i smatrao je da i o tome treba razgovarati.
Svi ostali su pljuvali na tekst i autora, a neki su ga i proglasili rasistom, čovekom koji unosi razdor, koji je nezahvalan i čije su namere, u svakom slučaju, u najmanju ruku sumnjive i nedobronamerne.
Očigledno je da postoje neke teme koje su posebno „opasne”.
Takođe je jasno da vlasti uvode sve više ograničenja, čak i sankcije u oblasti ljudskih prava.
Po nekim pitanjima je preporučljivo podržati samo jednu stranu priče.
O nekima od njih nije preporučljivo, ni da se izjašnjavate.
Toliko je vidljivo i nema mnogo prostora za sumnju da li je zaista tako. Ali nije dovoljno jasno, zašto je to tako.
Da li su, na primer, mnogo pričali o Covid-19 ali jednostrano, jer su ipak imali neke pokazatelje koji su delovali uverljivo, a istovremeno su smatrali da treba da uvere mase u istinitost, te konkretne verzije priče, svesni da u suprotnom može doći do velikog otpora te mase, koji bi bio opasan za idejnog tvorca ili je to bilo iz nekih drugih razloga?
I sad – da li se izbegava da se govori o Gazi jer je teško naći bilo kakve ozbiljne argumente kojima bi se opravdao toliki broj pogibija ili akteri, koji sprovode tu politiku sebe smatraju toliko moćnim da im masovni faktor, više ne predstavlja ozbiljnu opasnost? Ili postoji nešto drugo?
Kako god bilo, jasno je da živimo u svetu, koji ni izbliza nije tako demokratski, civilizovan, human i kakav pokušava da se predstavi.
Naprotiv!
Borba.Info
