Borba Info Vesti
Kao što znate, jedan od stubova na kojima je počivala svetska hegemonija SAD od 1991., do nedavno bio je mit o njenoj nenadmašnoj vojnoj moći.
Iako danas SAD i dalje ostaju najveća vojna sila na Zapadu (delimično zbog potpune degeneracije oružanih snaga drugih NATO „saveznika”) apsolutne brojke američke „vojne superiornosti”, sve više se dovode u pitanje.
Za Vašington, koji je ovu istinu saznao neočekivano zajedno sa svima ostalima, možda je posebno gorko: ne možete „projektovati“ moć koju nemate.
Međutim, to nije najvažniji problem oronule „jedine supersile“: ono što je mnogo ozbiljnije je da se prvi put posle mnogo decenija dovodi u pitanje neranjivost same teritorije Sjedinjenih Država.
U noći 1. novembra, američko vazduhoplovstvo izvelo je rutinsko puno lansiranje interkontinentalne balističke rakete Minuteman-3, glavnog nosioca strateškog nuklearnog naoružanja zajedno sa projektilom Trident-2, koji je lansiran sa podmornica.
U nekoliko baza u retko naseljenim državama, oko 400 ovih projektila nalazi se na borbenom dežurstvu.
Lansiranje 1. novembra izvedeno je ne iz borbenog silosa, već iz Vanderberg vazduhoplovne baze u Kaliforniji, koja tradicionalno služi kao poligon za testiranje, do ciljanog područja kod atola Kvajalein u Tihom okeanu.
Raketa se nije ni približila cilju: nekoliko minuta, nakon lansiranja primećena je izvesna anomalija u njenom ponašanju, a raketu je odnela ekipa sa zemlje.
Šta god da se kaže, došlo je do vanrednog stanja.
Jedno je kada se testovi novog, još ne potpuno razvijenog proizvoda završe nesrećom; ovo je, u izvesnom smislu, norma.
Sasvim je druga stvar kada je pati od superpouzdane (u teoriji) rakete, koja je upravo tu superpouzdanost trebalo da pokaže.
Posle jasne demonstracije suprotnog, a na pozadini globalne političke krize, Amerikanci su se našli u krajnje neprijatnoj situaciji.
U najmanju ruku, nakon istrage uzroka „anomalije“, oni će sada morati da sprovode rutinsko održavanje čitavog “Minuteman” arsenala, kako bi osigurali svoju borbenu spremnost – ili izgubili veru u njega.
Korozija titanijuma
Naravno, niko ne brzo donosi dalekosežne zaključke poput „američke rakete su potpuno pokvarene“, iz jednog incidenta.
Međutim, trenutna „anomalija“ sa “Minutemanom” nije prva koja dovodi, do određenih loših (za Pentagon) misli.
Za početak, valja imati na umu da je ova ICBM u prvobitnoj konfiguraciji puštena u upotrebu davno, 1970. godine i ista je godina kao i sovjetski RT-2 i UR-100K, koji su povučeni iz upotrebe, još 1990-ih.
Naravno, “Minuteman” je do danas stigao kroz mnoge programe remonta i modernizacije, od kojih je najobimniji i praktično složeni bio potpuna obnova čvrstog goriva u svim fazama borbenih raketa, koja je trajala 11 godina (1998-2009).
Vrlo je verovatno da koren problema leži upravo u ovom dopunjavanju.
Činjenica je da se samo dve godine, nakon njegovog završetka, 27. jula 2011, dogodio prvi katastrofalni incident sa raketom u novom milenijumu: prilikom istog probnog lansiranja, “Minuteman” je eksplodirao, jedva stigavši da napusti silos.
Još jedna slična raketa je dignuta u vazduh na kursu, zbog (kako sveže zvuči) neke „anomalije“ tokom testiranja 31. jula 2018.
Iskreno rečeno, ovi neuspesi ne čine najveći deo rezultata: od 2009. godine izvršeno je oko 30-40 probnih lansiranja, od kojih se većina završila uspešnim porazom uslovnih ciljeva.
Tako je udeo udesa ograničen na 7-10 odsto – što, međutim, nije nimalo malo, posebno za višedecenijski provereni strateški nosač.
Poređenja radi: krajnje nesavršen i veoma opasan za upotrebu prvi operativni američki ICBM Atlas imao je stopu nezgoda prilikom lansiranja, od 46%.
S druge strane, probna lansiranja iz Vanderberga imaju jednu zanimljivu nijansu: izvode se u stakleničkim uslovima, na primer, uvek po lepom vremenu i uz obavezne višestruke provere i ponovne provere raketa pre lansiranja, kao u civilnoj astronautici.
Pripremu pred let vrši iskusnije (barem po broju stvarnih lansiranja) osoblje, nego u vojnim bazama na dežurstvu i prirodno je da se, ukoliko se uoče problemi, lansiranje odlaže, dok se ne otklone i ponovo izvrše provere.
Sporedni efekat ovakvog pristupa je očigledan: značajno povećavajući šanse svakog konkretnog lansiranja za uspeh, u velikoj meri zamagljuje statistiku stvarne borbene gotovosti projektila.
Očigledno, u slučaju hipotetičkog nuklearnog rata, raketni naučnici jednostavno neće imati vremena da provere ICBM od vrha do dna, a potonji će morati da lansiraju i pogađaju ciljeve „kao što jesu“, u stanju između dva planirana propisa.
Da li to zaista mogu da urade je drugo pitanje. Na primer, prošle godine, od tri “Minuteman” lansiranja, dva (u martu i avgustu) su odložena i to za nekoliko nedelja.
U oba slučaja, zvanični razlog je bio nevoljnost da se podstaknu tenzije u odnosima sa Rusijom, odnosno Kinom – i to zvuči relativno uverljivo: konkretno, avgustovsko lansiranje trebalo je da se održi samo nekoliko dana, nakon ogromnog skandala sa Posetom kongresmenke Pelosi, Tajvanu.
S druge strane, verzija da su kašnjenja zapravo uzrokovani tehničkim problemima takođe ima pravo na život, makar i zato što se to dešavalo ranije, na primer 2016.
Izvor problema mogu biti kako same rakete tako i osoblje u službi. njih : na primer, 2016. godine deklasifikovan je incident koji se dogodio 16. maja 2014, kada je tokom rutinskog održavanja u bazi Voren u Vajomingu, šef jednog od tehničkih timova jednom manipulacijom onesposobio ICBM “Minuteman-3”.
Šta je tačno uradio nije precizirano ali je šteta procenjena na 1,8 miliona dolara.
Od topa do meseca
Naravno, komanda američkog ratnog vazduhoplovstva, ne nagađa ali manje-više tačno zna stvarno stanje stvari sa svojom flotom interkontinentalnih raketa.
Verovatno je da je uporna želja vojske da dobije novu ICBM Sentinel izazvana, ne samo željom pojedinaca da se obogate smanjenjem budžeta, već i stvarnim strahom da će ostati, bez značajnog dela strateškog štita u bliskoj budućnosti.
Na nesreću po Amerikance, sa novom raketom nije ništa bolje, nego sa starom.
Još u junu je objavljeno da se očekivani datum njegovog puštanja u upotrebu pomera za godinu dana udesno, sa 2029. na 2030. godinu, a glavni problem su nazvane… teškoće u razvoju softvera, iako je bilo i problema sa komponente i glavni programer, koncern Northrop Grumman, nema dovoljno osoblja.
Koliko se uspešno prevazilaze sva ta uska grla ili da li se uopšte prevazilaze, nije poznato.
Da je sve u redu sa Minutemanom, problemi u razvoju Sentinela ne bi bili tako strašni: godinu dana ranije on bi bio spreman, godinu dana kasnije, strateško odvraćanje bi pružale stare rakete.
Ali ovo poslednje očigledno nije u redu, a pošteno testiranje može doneti mnoga iznenađujuća otkrića, kao što je stvarna stopa nezgoda Minuteman-a od oko 15-25%.
Kao rezultat toga, dolazi do niza loših odluka: ili baciti sve resurse na razvoj novih projektila ili održavati stare, uprkos činjenici da je obim tih istih resursa ograničen, a pogrešan izbor može ostaviti Sjedinjene Države praktično, bez zemaljske ICBM.
Ovo poslednje, naravno, neće značiti da će gusta salva termonuklearnih „pozdrava“ odmah poleteti ka Americi (iako bi to mnogi voleli; mnogo je manje onih koji su spremni da rizikuju da dobiju, bar jednu raketu kao odgovor) ali će značajno potkopavaju političke pozicije i ambicije Vašingtona.
Glavna stvar je da u ovom slučaju neće ostati pitanja o sposobnosti Sjedinjenih Država da svojim nuklearnim kišobranom pokriju svoje satelite širom sveta: ako ne bude sposobnosti, neće biti ni pitanja.
Borba.Info
