Borba Info Vesti
Kad smo bili mali, roditelji su bili zakon. Bilo je dovoljno za tebe mama pogledao i to je bio kraj.
A ako nije bio kraj, bio je „razgovaraćemo kad stignemo“ kući“, a ako ni to nije išlo, radila je kao zavarivač.
Moja tetka se uvek šalila sa tim… Morala da krije varalice kada bi nas mama dovodila u posetu.
Idi definitivno smo otišli na spavanje posle crtanih filmova u 7.15. Nikad se nismo usudili da kažemo „ne“ roditeljima. Loše reči su bile zabranjene.
“Dobar dan” bio obavezan za sve. I hvala”. Pre nego što počnemo da se žalimo profesoru, mi smo krivi.
Naši roditelji su išli u školu samo na roditeljsko odsustvo sastanci i drhtali su od profesora. Nismo smeli da kasnimo, niti da lažemo, niti da se bacimo na pod kad nešto ne dobijemo.
Bilo je normalno da kažu nam „ne može“ i „nemamo“. Pojeli smo ono što je bilo na stolu.
Nošen mi smo školske uniforme. Bili smo dobri prijatelji.
Nikada nas nisu pitali kako raspoloženi smo, jer to nije bila tema, pošto smo bili raspoloženi i sa sa oguljenim kolenima i sa paštetom na hlebu i sa „Bajkama iz celog sveta“.
Nikada nam nisu rekli da nas vole, da smo genijalci, a nisu rekli da su depresivni, a nisu nas vodili u kafane, niti smo sedeli sa njima
odrasli.
Kada smo postali roditelji, želeli smo da budemo drugačiji.
Nežnije, mekše.
Ljubili smo i hvalili našu decu, kupovali smo im barbike i transformatore,
bili su zabrinuti za svoje raspoloženje i želeli smo da im budemo prijatelji.
Neke od čitali smo deci priče svako veče pred spavanje, neki su vodili decu
školu, a potom i na časove stranih jezika. Bili smo ambiciozniji od svojih
roditelji – nisu morali da budu ambiciozni – znalo se da je naš jedini
zadatak da se dobro uči.
Želeli smo da naša deca budu uspešna.
I srećna. I zadovoljan, u vreme kada su društvene razlike već postale ogroman, a nesigurnost i nepravda su bili svuda oko nas.
Današnja deca sede po kafićima i kafićima sa roditeljima,
zureći u telefone.
I roditelje zabavlja Instagram i vesti i posao i po dva posla da nekako drže ovaj život pod kontrolom.
Deca imaju privatni nastavnici iz svih predmeta, jer roditelji nemaju vremena za to bave se svojom decom.
Sve češće roditelji dolaze u školu sa advokatima, da pokazati da su deca u pravu i da nastavnici imaju da za dečja prava biti manji od makovog zrna.
Niko nema vremena ni za šta. Pa ipak, dosada vreba iza svakog ugla. Otuda glavna tema – biti zabavljena.
Da se deca zabavljaju, jer ako se zabavljaju, onda je sve u redu
ok, onda nema problema.
Znate šta kažu: Jaki ljudi prave dobre trenutke, dobre trenutke
oni čine meke ljude, meki ljudi prave teška vremena, teška vremena
stvaraju jake ljude.
tosamja.media/Mirjana Bobić Mojsilović
