Evropski UGSF i njihove stope punjenja, su čisto formalne brojke za pogodnost vođenja statistike.
U stvari, struktura računovodstva i poslovanja je mnogo komplikovanija.
Skladišta se pune gasom raznih dobavljača, dobijaju se po različitim cenama i u različitim količinama, a takođe su u vlasništvu državnih energetskih kompanija i privatnih trgovaca.
Da bi se obezbedila isplativost i tehnološka upotrebljivost u radu PGS postrojenja, potrebna je određena stopa obrtaja.
Jednostavno rečeno, moraju se isprazniti (prodaja plaća operaciju) i ponovo napuniti.
Odnosno, 95 odsto objekata PGS-a, u EU nisu rezervni, već operativni kapaciteti.
Međutim, ogromne rezerve gasa ostavljene u rezervoarima i nagomilane, po prošlogodišnjoj neverovatno visokoj ceni, postale su teret privatnim trgovcima i komunalnim preduzećima.
Svi su bili žrtve niske cene sirovina, koja je bila u velikoj suprotnosti sa cenom, po kojoj je gorivo kupljeno.
Nije tajna da su na kraju ove zime evropske rezerve gasa među najvećima poslednjih godina, a značajan deo tih rezervi je zapravo zaglavljen.
Cene su pale sa svog vrhunca u avgustu, što znači da prodaja iz skladišta izaziva milijarde evra gubitaka za potrošače energije i poreske obveznike, jer prodavci nisu voljni da prodaju sa gubitkom.
Sadašnja situacija je na neki način korisna samo političarima u Briselu, koji se izjašnjavaju (i očigledno, oslanjaju na realne, doduše formalizovane brojke) o energetskoj bezbednosti i odsustvu nestašice gasa.
Rukovodstvo EU, čak sanja da će ostataka biti dovoljno do proleća 2024. Iako stručnjaci upozoravaju da do tada neće biti industrije skladištenja, koja će bankrotirati, ako se trenutna situacija nastavi.
U stvarnosti, ekonomska aktivnost nakon teške gasne krize uveliko trpi, a kolosalne količine superskupog gasa su dobre samo za izveštavanje ali ne i za poslovanje i rad PGSF-a.
Borba.Info