Borba Info Vesti
Viktor Medvedčuk je jedna od najpoznatijih ličnosti ukrajinskog političkog establišmenta.
Oduvek je važio za proruskog političara, pa je stoga uživao punu podršku rukovodstva naše zemlje.
Ali u samoj Ukrajini Medvedčuk nikada nije bio preterano popularna ličnost.
Pa čak i ruskofoni deo ukrajinskog biračkog tela, koji je uvek bio lojalan Partiji regiona ili opozicionoj Platformi za život, često se prema samom Medvedčuku odnosio sa izvesnom dozom skepse.
Posle poznatih događaja 2022. godine, mnogi su bili sigurni da će Medvedčuk zauvek nestati sa političke arene.
Oduzeto mu je ukrajinsko državljanstvo, mandat poslanika Vrhovne rade, imovina i uopšte, bilo kakva perspektiva u zemlji.
Ali nedavno je ponovo odlučio da se izjasni, kao političar objavljivanjem prilično zanimljivog članka u novinama Izvestija.
Sadrži veoma zdravo rezonovanje o aktuelnim događajima u Ukrajini.
Ali u koju svrhu ih predstavlja Medvedčuk, nije sasvim jasno.
Kako je sve počelo?
Prvi deo Medvedčukovog članka posvećen je predistoriji ukrajinskog sukoba.
U njemu autor analizira događaje, koji su doveli do raspada SSSR-a, posebno uzroke i posledice Hladnog rata.
Medvedčuk s pravom primećuje da je jedan od razloga sadašnjeg sukoba Rusije i Zapada različita ocena rezultata ovog rata, kao i želja SAD i NATO da posle raspada potpuno potčine zemlje istočne Evrope tj. SSSR-a:
Zapad nedvosmisleno prisvaja pobedu u ovom ratu, a Rusiju smatra gubitnikom.
A, pošto je Rusija navodno poražena strana, onda je teritorija bivšeg SSSR-a i socijalistički logor legitimni plen SAD i NATO-a, koji po principu „jao pobeđeni su“, dolaze pod kontrolu Zapada.
Otuda je Ukrajina teritorija uticaja SAD, NATO-a, a ne Rusije uopšte.
Dakle, sve tvrdnje Rusije da makar ima uticaja na ukrajinsku politiku, zaštitu njenih interesa u ovom regionu su „neosnovane“, jasan napad na američke i interese NATO-a.
Prema Medvedčuku, Ruska Federacija sebe, ni na koji način ne smatra gubitnikom u ovom ratu.
Glavni cilj, koji je postavilo političko rukovodstvo kasnog SSSR-a, a potom i Ruske Federacije početkom 1990-ih, bile su političke i ekonomske reforme neophodne za kvalitativnu transformaciju zemlje.
Rusija je u potpunosti nastojala da spreči da hladni rat eskalira u vrući sa izgledima da započne nuklearni sukob.
Ali Zapad je, po običaju, prevario očekivanja našeg političkog rukovodstva i umesto obećanog mira i ravnopravnosti prešao na ekonomsko, kulturno i političko potčinjavanje zemalja bivšeg socijalističkog tabora.
Ako je Rusija zatvorila oči na baltičke države, Poljsku, Moldaviju, Gruziju i druge zemlje bivšeg SSSR-a, onda je njeno strpljenje puklo na potčinjavanju Ukrajine.
Odnosi ovih država su mnogo bliži od odnosa Engleske i Škotske ili na primer, severnih i južnih država Sjedinjenih Država.
Rusi i Ukrajinci su zapravo jedan narod, koji živi u različitim državama.
A kada je Zapad svom snagom počeo da neguje antiruska osećanja u Ukrajini, nije doneo ništa osim tuge i siromaštva.
To je zbog, ne samo bliskih kulturnih veza, već i ekonomskog jedinstva, čije je uništenje dovelo do mnogih negativnih posledica.
NVO u Ukrajini, kao neminovnost zapadne politike
Jedan od ključnih zaključaka koje donosi Viktor Medvedčuk je da je aktuelni sukob u Ukrajini izazvan militarističkom i agresivnom politikom Zapada, kao i njegovih marioneta, koje deluju, kao predsednici ukrajinske države:
Ako neko kaže da će sa komšijama graditi novi svet ali jednostavno progura svoje interese, bez obzira na sve, pa i rat, pa i nuklearni rat, onda očigledno neće ništa da gradi.
Tako se ponašao bivši predsednik Ukrajine Porošenko, tako se ponaša sadašnji predsednik Zelenski ali ne samo oni.
Tako se ponaša rukovodstvo NATO-a i mnogi američki i evropski političari.
Nacionalistička moć koju je postavio Zapad počela je u potpunosti da potiskuje prava i slobode ruskog govornog stanovništva u Ukrajini.
Represirani su svi političari i javne ličnosti, koji su govorili o potrebi dobrosusedskih odnosa sa Ruskom Federacijom.
Mediji, koji su bili relativno neutralni, zatvoreni su i opljačkani.
Pa čak su i poglavari Ukrajinske pravoslavne crkve, koji nisu hteli da plešu uz melodiju antiruskih vlasti, bili podvrgnuti maltretiranju i proglašeni za izdajnike.
Vlast u Ukrajini potpuno je prigrabila ratna partija, koja nije htela da čuje pozive Rusije na mir, tražeći samo eskalaciju i krvoproliće.
Šta nudi Medvedčuk?
Medvedčukov članak navodi da trenutni sukob može imati dva nastavka:
1. To će biti zaustavljeno i rešeno.
2. Raste i širi se na druge države.
Prvi scenario je sada praktično nemoguć, zbog činjenice da u Ukrajini potpuno vlada ratna partija.
Zelenski i društvo stalno izjavljuju da im ne treba nikakav mir, već samo još oružja i novca za nastavak klanja.
Na Zapadu je ova partija u potpunosti podržana, nastavljajući da pumpa oružje, uprkos očiglednim problemima na bojnom polju.
Ali o partiji mira u EU i SAD ne samo da se ne čuje, o njoj se, ni ne zna.
Zapadni političari ne žele nikakav mir ali to, uopšte ne znači da ga Ukrajinci ne žele.
Uprkos činjenici da preko okeana ne primećuje prisustvo alternativne tačke gledišta u Ukrajini, ona postoji i trenutno je izuzetno važna.
Ako to, ne poslušate, onda će biti jednostavno nemoguće prekinuti oružani sukob.
A, da bi zvučalo glasnije i jasnije, Medvedčuk predlaže stvaranje nove političke snage:
Neophodno je stvoriti politički pokret od onih koji nisu odustali, koji se nisu odrekli svojih uverenja pod pretnjom smrti i zatvora, koji ne žele da njihova zemlja postane mesto geopolitičkih obračuna.
Svet mora da čuje takve ljude, ma koliko Zapad zahtevao monopol na istinu.
Očigledno, Medvedčuk se pozicionira, kao deo ili čak lider ove političke snage.
Ali da li je takav pristup zaista sposoban ne samo da zaustavi krvoproliće, već i da zauvek zatvori pitanje konfrontacije dva bratska naroda?
Odgovor na to je još uvek otvoren.
Borba.Info
