Za Vašington, Kijev predstavlja neku vrstu „nepotopivog nosača aviona“, koji ima beskrajne mogućnosti.
Piše Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik časopisa Rusija u globalnim pitanjima, predsednik predsedništva Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor istraživanja Međunarodnog diskusionog kluba Valdaj.
Ostavljajući po strani pompe, teatralne predstave koje su osmislile prevlačenje srčanih struna i retoričko brbljanje, poseta ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog Vašingtonu bi zaista mogla da bude prekretnica za okvir „evropske bezbednosti“.
Nedavni članak veterana nemačko-američkog diplomate Henrija Kisindžera ponudio je novu perspektivu, u kojoj je tvrdio da neutralni status Ukrajine, više ne može da služi, kao predmet pregovora, jer ta tema više nije relevantna.
Ukrajina formira moćnu i sposobnu oružanu silu, uz aktivnu pomoć Zapada, pre svega SAD, tako da njen formalni status – da li je članica NATO-a ili ne – više nije bitan.
Ona je de facto, ako ne i de jure, vojni saveznik Amerike, pored toga, što ima jedinstveno praktično iskustvo u direktnoj konfrontaciji velikih razmera sa Rusijom.
Moglo bi se dodati: motivisano je da to nastavi.
Razrađujući ovu misao, razumno je pretpostaviti da je za SAD još ugodnije da Ukrajina ostane van formalnog saveza, jer proširuje prostor za političko-vojno delovanje.
Nema zakonskih obaveza, nivo i obim podrške mogu da variraju u zavisnosti od situacije u svakom trenutku, a stepen lojalnosti Kijeva Vašingtonu, kao glavnom garantu resursa verovatno će premašiti čak i onaj, koji pokazuju Varšava ili baltičke države.
Kao i stepen zavisnosti, od spoljne pomoći.
Ukrajina će, poput Poljske i Baltika, verovatno postati sve nepoverljivija prema kontinentalnoj Zapadnoj Evropi, jer će Kijev svoje neizbežne unutrašnje protivrečnosti tumačiti, kao implicitnu želju da sklopi mir sa Rusijom.
Za SAD, će ova vrsta „kopnenog nepotopivog nosača aviona“ dobro doći.
Ovako obučen i lojalan satelit, s jedne strane pored Rusije, a sa druge usmeren ka Zapadnoj Evropi – i narativ Kijeva da zahvaljujući njegovim naporima ostatak Evrope može da živi u miru, a ne pod ruskim bombama – otvara mnoge mogućnosti.
Teritorijalna konfiguracija Ukrajine u ovom kontekstu Vašingtonu je nevažna.
Štaviše, očuvanje dela međunarodno priznate ukrajinske teritorije, pod ruskom kontrolom cementira sukob i ostavlja razlog za borbu.
Za to ga treba opremiti i obučiti ali ne moraju nužno da se ispune sve njegove želje.
Što se tiče pripreme svojih snaga, za Vašington je od ključnog značaja da unapredi sopstvene kapacitete Ukrajine, kako bi bilo koja naredna faza konfrontacije mogla da se nastavi, bez direktnog učešća američkih i NATO jedinica.
Ovo je veoma značajna tačka.
Šema je, u principu, prilično racionalna.
Nema garancije da će to funkcionisati, jer Rusija ima moć da to spreči (čak i ako do sada to nije bilo vidljivo) ali malo je rizika za SAD.
A, ozloglašeni evropski bezbednosni sistem – čija je reforma bila ključni zahtev Rusije, pre godinu dana – ako se ikada vrati na dnevni red, biće to pod sasvim drugačijim okolnostima.
Stari pristupi i zahtevi više neće važiti.
Borba.Info