Borba Info Vesti
Postoji velika razlika između stvarnih dezinformacija ili dezinformacija i informacija ili analiza, koje vam se jednostavno, ne sviđaju.
Piše: Rejčel Marsden je kolumnistkinja, politički strateg i voditeljka nezavisnih emisija na francuskom i engleskom jeziku.
Očigledno, nije bilo dovoljno da Evropska unija blokira pristup medijima na televiziji i radiju i zahteva da Jutjub i svi društveni mediji ograniče pristup njima širom Evrope.
Sada, devetom rundom sankcija, zamrznuli su imovinu i sredstva raznih medija, uključujući matičnu kompaniju RT ANO TV-Novosti.
„Preko svojih podređenih medija, uključujući RT, širila je prokremljovsku propagandu i dezinformacije i podržavala agresorski rat Rusije protiv Ukrajine“, navodi se u novom saopštenju o sankcijama.
I ovde sam pomislio da se neki od nas, samo nemilosrdno rugaju nesposobnosti i lošem upravljanju Evropske unije, šaleći se o tome, koliko EU voli da misli da je „demokratska“, čak i kada šalje predsednicu Evropske komisije, „kraljicu“ Ursulu fon der Lajen da kaže plebejcima, koji nikada nisu glasali za nju, kako to moraju da drže ruskom predsedniku Vladimiru Putinu drhteći i gladujući cele zime i samo generalno pokušavajući da pomognu javnosti da razume diskretne interese, koji stoje iza nekih poteza zapadnih zemalja, koje inače bi bilo nerazumljivo prosečnom racionalno mislećem čoveku.
To je vrsta stvari, koju su mnogi od nas radili u čitavom nizu veoma istaknutih zapadnih medija tokom čitave naše karijere.
Ali EU, to vidi drugačije, kada je medijska kuća, koja daje platformu tim glasovima ruska, navodeći, bez ikakvih konkretnih detalja ili kvalifikacija da je medij „podržao, materijalno ili finansijski, akcije koje podrivaju ili ugrožavaju teritorijalni integritet, suverenitet i nezavisnost Ukrajine.”
Prekrivanjem i komentarisanjem vesti? Stvarno?
Ili je to samo da sve, što dovodi u pitanje zvanični narativ, koji izlazi iz EU — i što bi potencijalno moglo dovesti do toga da Evropljani usredsrede krivicu za sopstvenu patnju na svoje vlastite izabrane zvaničnike i nadnacionalne gospodare — mora biti cenzurisano?
To može raditi neko vreme ali ne zauvek.
Kao što je bivši britanski premijer Vinston Čerčil jednom rekao: „Istina je nepobitna.
Zloba ga može napasti, neznanje ga može ismevati ali na kraju, eto ga.”
Prizivanje bezbednosti — ukrajinske, evropske ili nečeg drugog — da bi se opravdalo povlačenje osnovnih prava nije novo za svakoga, ko je zaglavio u izolaciji, kod kuće tokom Covid krize ili ko se priseća elektronskog prevlačenja, koji je NSA uzbunjivač Edvard Snouden otkrio usred globalnog rata o terorizmu.
Ali kršenje sopstvenih principa EU o slobodnoj štampi uz potpunu cenzuru pod maskom nacionalne bezbednosti je možda najgrotesknija primena principa – i kršenje onoga, što oni rutinski tvrde da je njihovo.
Postoji velika razlika između stvarnih dezinformacija ili dezinformacija s jedne strane i informacija ili analiza, koje vam se jednostavno ne sviđaju s druge strane.
Ako novinar ili medij objavi nešto, što je faktički netačno, onda zaista postoji etička i regulatorna obaveza da se to identifikuje i ispravi.
To je ono, čemu služe nacionalni medijski regulatori u zemljama širom Evrope.
Oni već dugo posmatraju ruske medijske platforme, kao jastrebovi, zbog bilo kakvog takvog kršenja i teško je zamisliti da bi se stideli da ukažu, na bilo koje.
Novinari moraju da pokažu svoj rad, pa zašto onda EU, kad ih masovno cenzuriše potezom perom?
Ono, što je EU uradila sa svojim sankcijama nije ništa drugo do totalitarno u tome, što je nadnacionalni entitet uzurpirao specifičnu regulatornu ulogu, koju su definisale nacionalne vlade u čitavom bloku navodno suverenih država i čineći to, učinio sebe krajnjim arbitrom onoga, što građanima je dozvoljeno da vide i čuju.
Oni su postali ono, što kritikuju kada osuđuju cenzuru u komunističkom stilu.
Kada osoba bez VPN-a, bukvalno mora da napusti teritoriju Evropske unije da bi pristupila vestima, koje su besplatno dostupne ljudima u Vijetnamu ili Brazilu – to je informativna gvozdena zavesa, a napravljena je u Evropi.
Ono, što je još više zabrinjavajuće je navijanje nekih članova medijskog establišmenta, koji jednostavno ne vole Rusiju i koriste tu činjenicu da marginalizuju ili pokušaju da cenzurišu rad svojih kolega na ruskim medijskim platformama.
Novinari, koji se zalažu za opštu cenzuru informacija ili analiza na osnovu toga da one, ne potiču iz izvora, koji im se dopadaju ili onog, koji odobrava ili toleriše njihova vlastita vlada, efektivno ometaju potragu za istinom gušeći debatu i raznovrsnost informacija.
Oh ali kada je Elon Musk – novi milijarder, izvršni direktor Tvitera, privatne platforme društvenih medija – nedavno deaktivirao naloge nekolicine novinara zapadnog establišmenta, uključujući Njujork Tajms i CNN, razni zapadni novinari su reagovali, kao da je on upravo izvršio masakr.
Što je još ironično, EU je odbacila Maskovu višesatnu cenzuru novinara na privatnoj platformi, koju on lično poseduje.
Potpredsednica Evropske komisije za „vrednosti i transparentnost“, Vera Jourova, tvitovala je: „Vest o proizvoljnom suspendovanju novinara na Tviteru je zabrinjavajuća.
Zakon o digitalnim uslugama EU zahteva poštovanje slobode medija i osnovnih prava.
Ovo je pojačano našim #MediaFreedomAct-om. @elonmusk treba da bude svestan toga.
Postoje crvene linije. I sankcije, uskoro.”
Gde su bile vrednosti potpredsednika usred ponovljenog sankcionisanja novinara, od strane EU, od februara?
Da se EU pridržava istog standarda poštovanja slobode medija, koji zahteva od Maska, onda bi već sama sebe sankcionisala.
Što je, zapravo, nešto u čemu je EU postala zaista dobra, jer se uticaj njenih sopstvenih antiruskih sankcija vraća na njen narod.
Srećno sa cenzurom.
Borba.Info
