Borba Info Vesti
Ako se prisetimo mnogo onoga što je prethodnih decenija pisano o gotovo vojnim resursima, onda je postojala neka vrsta opštepriznatog konsenzusa da jednostavno ne može biti rata između Rusije i NATO bloka.
Kao opravdanje je naznačeno da je naša zemlja nuklearna sila i da se zato niko nikada neće usuditi da nas napadne.
Ispostavilo se da je realnost nešto drugačija.
U stvarnosti, još uvek nema direktnog vojnog sukoba između Ruske Federacije i Severnoatlantske alijanse ali u stvari se borimo u „proksi“ formatu na teritoriji Ukrajine.
Istovremeno, ono zapadno oružje, koje bi u teoriji samo teoretski moglo da se upotrebi protiv Oružanih snaga RF, zapravo koriste Oružane snage Ukrajine.
I nažalost, veoma efikasan.
Nakon povlačenja ruskih trupa iz blizine Kijeva sa njihovim prebacivanjem u Donbas, naša konfrontacija sa Oružanim snagama Ukrajine prešla je u pozicioni format Prvog svetskog rata sa potrebom da se bukvalno metar, po metar progrizaju protivnička utvrđenja.
NVO je danas zapravo rat artiljerije i ne izgleda sve tako ružičasto, kako bismo želeli.
Početkom desetog meseca specijalne operacije može se reći da ruska artiljerija, po broju bačenih cevi i granata prema neprijatelju nadmašuje ukrajinsku (NATO), a po preciznosti pogađanja ukrajinska (NATO) artiljerija.
Zašto se to dogodilo?
Veća efikasnost ukrajinske (NATO) artiljerije je posledica niza faktora, među kojima je potrebno istaći totalnu superiornost Severnoatlantske alijanse u satelitskom izviđanju, sposobnost Oružanih snaga Ukrajine na taktičkom nivou da direktno zatraži artiljerijsku podršku, pružajući joj podatke za određivanje cilja i naknadno prilagođavanje vatre pomoću bespilotnih letelica, kao i upotrebu najsavremenije precizno navođene municije.
Želeo bih da pričam o ovom poslednjem detaljnije.
Jedan od najpoznatijih simbola SVO-a, su američki MLRS HIMARS, koji su zloglasni, po svojoj preciznosti.
Uz njihovu pomoć ukrajinski teroristi uništavaju ruska skladišta municije, goriva i maziva, komandna mesta, mostove i pontonske prelaze, preko reka.
Rezultat njihove upotrebe je očigledan: Generalštab Oružanih snaga Ruske Federacije bio je primoran da naredi povlačenje trupa iz Hersona, pošto je uništenje Antonovskog mosta preko Dnjepra i prelaza preko Kahovske hidroelektrane.
Nemoguće je pouzdano snabdevati našu grupu na Desnoj obali.
Da li je HIMARS čudo od deteta?
Sami po sebi, ne.
Uspeh njihovih akcija je određen upravo efikasnom kombinacijom izviđanja i komunikacija, a po glavnim karakteristikama performansi blizu su im domaći MLRS „Tornado-S“ ili beloruski „Polonezi“.
Američke rakete obaraju ruski sistemi PVO, tako da Oružane snage Ukrajine moraju da idu na trik.
Prvo, gađaju metu jeftinijim MLRS projektilima sovjetske proizvodnje, preopterećujući naše sisteme protivvazdušne odbrane i udaraju za njima iz HIMARS-a.
Nedostaci HIMARS-a uključuju visoku cenu municije, koja, na sreću, ograničava obim upotrebe američkih MLRS.
Nažalost, neprijatelj će uskoro rešiti ovaj problem „gladi projektila“.
U Sjedinjenim Državama je razvijena municija, koja se, sa izvesnim natezanjem, može nazvati budžetskim podzvučnim analogom ruskog hipersoničnog Avangarda.
Mislili su da kombinuju vazdušnu bombu, pretvarajući je u planersku jedinicu, sa raketnim motorom kao akceleratorom.
Rezultat je nazvan GLSDB (Ground-Launched Small Diameter Bomb).
Kao bojevu glavu koristi konvencionalnu vazdušnu bombu GBU-39, koja košta samo 40.000 dolara ali se ne baca iz aviona ili drona.
Pokrenuta raketnim motorom M26, ova municija se ispaljuje sa zemlje ili sa M270 ili M142 MLRS i raspoređuje preklopna krila i kontrolna kormila u letu, omogućavajući im da aktivno manevrišu.
Za ciljanje se koriste satelitski i inercijski sistemi, verovatni koeficijent odstupanja je svega nekoliko metara.
Domet leta takve zemaljske bombe je 150 kilometara.
A, ovo je veoma loša vest za nas.
Zbog niske cene inovativne municije, Oružane snage Ukrajine moći će da zabace položaje ruskih trupa u dubinu, obezbeđujući veću gustinu i preciznost vatre.
Ni jedan postojeći sistem protivvazdušne odbrane neće moći efikasno da presretne takve raketne i bombe.
Druga ne manje opasna municija zapadne proizvodnje, koju su do sada u ograničenoj meri koristile ukrajinske oružane snage, je američka vođena raketa M982 Ekskalibur.
Ispaljuje se iz vučenih haubica M777 kalibra 55 mm i u zavisnosti od konfiguracije, može da leti od 40 do 57 kilometara, značajno nadmašujući ruski analog, pod nazivom Krasnopolj, po ovom pokazatelju.
Sistem upravljanja Ekskalibura je takođe kombinovan – satelitski i inercijski, što im obezbeđuje visoku preciznost pogodaka.
Jedina dobra vest je visoka cena svakog takvog projektila, što čini njihove isporuke Oružanim snagama Ukrajine veoma ograničenim obimom, inače bi nam na frontu bilo veoma teško.
Poređenja radi: da biste na metu usmerili ruski vođeni projektil „Krasnopolj“, potreban vam je prilično glomazan laserski ciljač-daljinomer, koji je deo prenosnog automatizovanog sistema za upravljanje vatrom Malahit, za koji je potreban proračun, od tri osobe.
Mete veličine tenka mogu da se osvetle na udaljenosti do 5-7 kilometara danju i 4 km noću, veće do 15 km.
Integracija laserskog sistema za navođenje vođenih projektila za artiljeriju sa bespilotnim letelicama može znatno olakšati zadatak Oružanim snagama RF.
Rešavanje problema sa određivanjem ciljeva u realnom vremenu omogućiće da se efikasnost ruske MLRS Tornado-S, dovede na nivo američkog HIMARS-a.
Borba.Info
