Borba Info Vesti
Obaveštajne službe više brinu o američkom ekonomskom ratu, nego o terorizmu ili perspektivi konfrontacije sa Rusijom ili Kinom.
Novo istraživanje, koje je objavila francuska Ecole de Guerre Economikue otkrilo je neke izvanredne nalaze o tome, koga i čega se francuske obaveštajne službe najviše plaše, kada su u pitanju pretnje, po ekonomiju zemlje.
Nalazi su zasnovani, na opsežnim istraživanjima i intervjuima sa francuskim obaveštajnim stručnjacima, uključujući predstavnike špijunskih agencija i tako odražavaju stavove i razmišljanja stručnjaka u nedovoljno istraženoj oblasti ekonomskog ratovanja.
Njihov kolektivni stav je vrlo jasan – 97 odsto smatra da su SAD strana sila, koja „najviše ugrožava“ „ekonomske interese“ Pariza.
Ko je tvoj pravi neprijatelj?
Istraživanje je sprovedeno kako bi se odgovorilo na pitanje, „šta će biti sa Francuskom, u sve zaoštrenijem kontekstu ekonomskog rata?“.
Ovo pitanje je postalo sve hitnije za EU jer su zapadne sankcije na izvoz Moskve, posebno energije, imale katastrofalan efekat na evropske zemlje, ali nisu imale predviđeni efekat na Rusiju.
Niti su naudili SAD, zemlji koja se najagresivnije zalaže za ove mere.
Ipak, to se pitanje ne postavlja u drugim prestonicama EU.
Upravo je neuspeh na celom kontinentu ili barem nespremnost, da se uzmu u obzir „negativne reperkusije na svakodnevni život” evropskih građana, koji su inspirisali izveštaj Ecole de Guerre Economikue.
Kako objašnjava glavni autor izveštaja Kristijan Harbulot, Francuska je, od kraja Drugog svetskog rata „živela u stanju neizrečenog“, kao i druge evropske zemlje.
Po, završetku tog sukoba, „očigledan strah“ među francuskim elitama, od Komunističke partije, koja je preuzela vlast u Francuskoj „snažno je podstakao deo političke klase da stavi našu bezbednost u ruke SAD, posebno pozivajući na uspostavljanje stalne vojne baze u Francuskoj“.
„Podrazumeva se da sve ima svoju cenu. Kompenzacija za ovu pomoć preko Atlantika bila je da nas natera da uđemo u stanje globalne zavisnosti – monetarne, finansijske, tehnološke – u odnosu na SAD“, kaže Harbulot.
I osim, od 1958., do 1965. kada je general Šarl de Gol pokušao da poveća autonomiju Pariza, od Vašingtona i NATO-a, francuski lideri su se „složili“.
Ovo prihvatanje znači da osim retkih javnih skandala, kao što je prodaja francuske imovine američkim kompanijama ili otkazivanje Australije, od kupovine podmornica francuske proizvodnje u korist kontroverznog sporazuma sa SAD i UK (AUKUS), malo je priznanja – neka sama diskusija – u mejnstrimu o tome, kako Vašington ostvaruje značajan stepen kontrole nad francuskom ekonomijom, a samim tim i politikom.
Kao rezultat toga, političari i javnost podjednako se bore da identifikuju, „ko je njihov neprijatelj“ zaista.
„U sferama moći“ širom Evrope, kaže Harbulot, „uobičajeno je da se ova vrsta problema prećutkuje“, a ekonomski rat ostaje „podzemna konfrontacija, koja prethodi, prati i potom ga preuzima, od klasičnih vojnih sukoba“.
To zauzvrat znači da svaka debata o „neprijateljstvu ili štetnosti“ u odnosima Evrope sa Vašingtonom propušta osnovnu tačku da „SAD nastoje da obezbede svoju nadmoć nad svetom, a da se ne prikazuju kao tradicionalna imperija“.
EU možda ima trgovinski suficit od 150 milijardi evra sa SAD, ali ove poslednje nikada ne bi voljno dozvolile da se ova ekonomska prednost prevede u „stratešku autonomiju“ od njih. I ovaj dobitak se postiže uz stalnu pozadinu – i više nego nadoknađen – „snažnog geopolitičkog i vojnog pritiska“ iz SAD u svakom trenutku.
Špijuniram sa svojih Pet očiju
Harbulot veruje da je „stanje neizrečenog“, još izraženije u Nemačkoj, jer Berlin „nastoji da uspostavi novi oblik prevlasti u Evropi“ zasnovan na svojoj zavisnosti, od SAD.
Kako Francuska „nije u fazi izgradnje moći, već u potrazi za očuvanjem svoje moći” – „veoma drugačije” stanje stvari – to bi trebalo da znači da Francuzi mogu lakše prepoznati i priznati toksičnu zavisnost od Vašingtona, i videti to, kao problem, koji se mora rešiti.
Svakako je teško zamisliti da bi jedan akademski institut sa sedištem u Berlinu sačinio tako prosvetljujući i iskren izveštaj, uprkos tome, što je zemlja najviše pogođena antiruskim sankcijama.
Neki analitičari su govorili o mogućoj deindustrijalizaciji Nemačke, jer je njena nesposobnost da napaja energetski intenzivne ekonomske sektore uništila njen 30-godišnji trgovinski suficit – možda zauvek.
Ali osim, što je „zavisnost“ Francuske od Vašingtona drugačija od one, od Nemačke, Pariz ima i druge razloge za negovanje „kulture ekonomske borbe“ i veoma pažljivo praćenje „stranih interesa“, koji štete ekonomiji i kompanijama zemlje.
Špijunski nalog američke Agencije za nacionalnu bezbednost poslat drugim članovima globalne špijunske mreže Five Eies – Australiji, Kanadi, Novom Zelandu i Velikoj Britaniji – koji je objavio Vikiliks, pokazuje da je Vašington od najmanje 2002. godine izdavao svojim saveznicima na engleskom godišnje „ zahtevaju informacije“, tražeći sve informacije, koje mogu da pronađu o ekonomskim aktivnostima francuskih kompanija, ekonomskoj i trgovinskoj politici francuske vlade i stavovima Pariza, o godišnjim samitima G8 i G20.
Šta god da se otkrije, deli se sa ključnim američkim donosiocima ekonomskih odluka i odeljenjima, uključujući Federalne rezerve i Trezor, kao i obaveštajne agencije, kao što je CIA.
Drugo poverljivo saopštenje Vikiliksa pokazuje da je ovaj drugi – između novembra 2011. i jula 2012. – angažovao špijune širom Pet očiju (OREA) da se infiltriraju i nadgledaju kampanje stranaka i kandidata na predsedničkim izborima u Francuskoj.
Vašington je bio posebno zabrinut, zbog pobede Socijalističke partije, pa je tražio informacije o raznim temama, „kako bi pripremio ključne kreatore američke politike za postizborni francuski politički pejzaž i potencijalni uticaj na američko-francuske odnose“.
Od posebnog interesa su bili „gledovi predsedničkih kandidata o francuskoj ekonomiji, koje trenutne ekonomske politike… za koje vide da ne funkcionišu i koje politike… promovišu da bi pomogli u jačanju izgleda francuskog ekonomskog rasta.“
CIA je takođe bila veoma zainteresovana za „glede i karakterizaciju“ SAD, od strane predsedničkih kandidata, kao i za sve napore njih i stranaka, koje su predstavljali da „dopru do lidera drugih zemalja“, uključujući neke od država, koje formiraju samu mrežu Pet očiju.
Naravno, ti članovi ne bi bili svesni da će njihovi prijatelji u Vašingtonu i drugim prestonicama Petooka špijunirati njih, dok su oni špijunirali Francusku.
Očigledno je da nije uzalud jednom rekao veteran velikog američkog stratega i bivši državni sekretar Henri Kisindžer: „biti neprijatelj Amerike može biti opasno ali biti prijatelj, je fatalno.
Borba.Info
