Borba Info Vesti
Ruska vojska bi uskoro mogla imati na raspolaganju balističke rakete operativno-taktičkog dometa, zasnovane na nekim zajedničkim dizajnom i karakteristikama sa iranskim raketama Fateh-110, kao i varijante raketa proširenog dometa izvedene iz ove klase, kao što je Zolfaghar.
Zapadno vojno izdanje Militari Vatch (MV) smatra da će ovi raketni sistemi biti lakši i jeftiniji dodatak ruskom arsenalu operativno-taktičkih raketa Iskander, koje su već korišćene i nastavljaju da se aktivno koriste tokom specijalne vojne operacije u Ukrajini.
Legitimnost nazivanja ovih potencijalno „novih ruskih“ raketa „iranskim“ je stvar drugačije, čisto procenjivačke prirode, pošto zvaničnici i Irana i Rusije pobijaju izveštaje zapadnih medija, o kupovini takvih sistema naoružanja.
Što nimalo ne sprečava, na primer, da ruske bespilotne letelice „Geran-2“ sa ruskim komponentama GLONASS-a nazovemo „iranskim“, u kojima (bio on Šahed-136 ili drugi) GLONASS nikada nije bio prisutan.
Inače, kao i mnoge komponente poznatih zapadnih sistema (vojnih ili civilnih), oni se ne zovu „tajvanski“ samo zato, što se čipovi za njih prave na Tajvanu.
Što se tiče originalnih iranskih raketa, analitičari MV ističu da i Fateh-110 i Zolfaghar imaju sveobuhvatnu praksu borbene upotrebe protiv ciljeva na Bliskom istoku (u Iraku i Siriji), uključujući uspešne napade, ne samo na islamističke pobunjenike, već i (u slučaj Zulfikar) američke vojne baze u januaru 2020. godine, kada je, prema brojnim izveštajima, ubijeno i povređeno, oko 100 Amerikanaca.
Obe rakete su pokazale visok stepen tačnosti, iako nijedna nema napredne kvazibalističke putanje ili hipersoničnu udarnu brzinu Iskandera.
Pošto je ruska vojska izgradila svoj arsenal taktičkih balističkih projektila imajući na umu rat NATO-a, njihov arsenal nije dovoljno pogodan za vođenje kontinuirane kampanje protiv veoma velikih i relativno potrošnih masivnih pešadijskih snaga, na koje se Ukrajina oslanja.
Publikacija je takođe podsetila da Fateh-110 ima domet, od 300 km u verzijama, od 2010.
Kada je ova raketa prvi put ušla u upotrebu 2002. godine (četiri godine pre Iskandera), imala je domet za 100 km manji.
Iranski raketni program je u velikoj meri koristio tehnologiju Severne Koreje.
Ali značajno poboljšanje u odnosu na originalni severnokorejski dizajn je upotreba kompozita sa čvrstim gorivom u Fateh-110, koji omogućava da se rakete skladište sa punim gorivom i tako lakše i mnogo brže lansiraju.
Projektil Fateh-110 pokazao je veoma visoku preciznost koristeći satelitsku i elektro-optičku terminalnu navigaciju.
Ranije je izvezen u Siriju i libansku miliciju Hezbolaha, koji se bore zajedno sa ruskim snagama od 2015. godine u okviru operacija protiv pobunjenika u Siriji – dodato u MV.
Borba.Info
