Borba Info Vesti
Prve dve epizode dugo očekivanog spektakla Gospodar prstenova: Prstenovi moći u produkciji „Amazona“ ostavljaju utisak zbunjenosti ali pre, nego što se pozabavimo time, potrebno je vratiti se na drugi najveći rat, koji se trenutno vodi na Zapadu: rat između velikih striming platformi za novi epski spektakl, koji će prikucati gledaoce za male ekrane ili ih naterati u bioskopske sale.
Milijusov „Konan“, Lukasovi „Zvezdani ratovi“, DŽeksonovi „Gospodari prstenova“ i Martinova (namerno kažemo njegova, a ne Beniofa i Vajsa, jer su doživeli debakl pošto su ostali bez izvornog materijala i pošto je Martin prestao da im piše epizode) „Igra prestola“, pojedini „Marvelovi“ i „Di-sijevi“ filmovi, kao i veliki epski spektakli na teme iz antičke i srednjevekovne prošlosti, pokazali su da zapadna publika nije baš isprana prtena vreća, u koju se može strpati svako đubre i da zapadni čovek i dalje zna i voli da uživa u „priči i pričanju”.
Međutim, konzumerističko društvo nije, izgleda, razumelo razloge, zbog kojih su ovi spektakli bili blokbasteri.
Oni to nisu bili zbog uloženog novca. U neke je ulagano više, u neke manje.
„Igra prestola“ je u svojoj prvoj sezoni bila jeftinija od prava koja je RTS kupio za prenos fudbalskih utakmica pre neku godinu (što ne bi bilo skandalozno, da „Nemanjići“ nisu bili onoliki promašaj).
Naime, nijedan od gore navedenih filmskih autora nije pao s Marsa. Milijus je ničeanski barbarogenije sa neverovatnim osećajem za dramu „civilizacije i varvara”, što je i dokazao radom na HBO-ovom „Rimu“ nekoliko decenija pošto je snimio svog kultnog „Konana“.
Lukas je svoj ep kreirao, kao po nekoj listi, koju je „pokupio“ od DŽozefa Kembela, koji je sam kondenzovani Mirča Elijade.
DŽekson je, mada ne posebno talentovan reditelj, „umočio vrh malog prsta“ u Tolkina, jednog od najvećih pisaca i verovatno najboljeg pripovedača dvadesetog veka i oslikao najveći epski spektakl ovog veka – kultnu trilogiju „Gospodar prstenova“.
Ti filmovi sa ovog stanovišta izgledaju toliko politički nekorektno, da Teoden u izvedbi maestralnog Bernarda Hila može u najmanju ruku biti opisan kao fašista u kolumni nekog autora Njujork Tajmsa.
A možda i kao „putinofil”, što je, trenutno, daleko gora optužba na Zapadu.
“Međutim, konzumerističko društvo nije, izgleda, razumelo razloge, zbog kojih su ovi spektakli bili blokbasteri.
Oni to nisu bili, zbog uloženog novca. U neke je ulagano više, u neke manje.
„Igra prestola“ je u svojoj prvoj sezoni bila jeftinija od prava, koja je RTS kupio za prenos fudbalskih utakmica pre neku godinu.”
Džordž R.R. Martin, kao sjajni zanatlija koji je pokupio sve „cake“ iz Holivuda, sa neverovatnim osećajem za istorijsku dramu, političku intrigu i pošasti civilizacije u kojoj živi, sa svojom „Pesmom leda i vatre“ verovatno iz nehata stvara najbolji politički triler našeg vremena, začinjen zmajevima, zombijima i Hadrijanovim zidom.
Ipak, ni on nije bio pošteđen žaoke vouka, pa je samo jedan od bisera bio, kada su ga na nekom univerzitetu iz „Lige bršljena” isleđivali zbog toga, što su robovi u Mirinu „braonkasti“.
Kad im je odgovorio da robovlasništvo Zaliva nije osmišljeno po uzoru na „svetle“ tradicije SAD-a, nego Atine i Rima, gledali su ga – belo.
Na kraju se izvukao rekavši da je jednostavno kasting za statiste rađen u Maroku, gde je serija i snimana.
Ako je tako prošao Martin kome Holivud stoji u ličnoj karti, zamislimo na trenutak kako bi danas prošlo – verno prikazano na filmu ili u seriji – delo oksfordskog profesora koji je prevodio „Beovulfa“ i iskazivao svoje simpatije prema slovenskim jezicima (među kojima nisu ukrajinski, hrvatski, bosanski ili crnogorski).
Prema mišljenju prosečno osvešćene kolumnistkinje XY časopisa koji se čita na obalama SAD-a, ove dve činjenice su dovoljne da Profesor bude istovremeno optužen i za fašizam i za putinofiliju.
Što želimo da izbegnemo iz pijeteta prema mrtvom Profesoru i iz obzira prema budžetu velikih striming platformi (sic!).
Načelno sam saglasan sa autorima ovog članka objavljenog na portalu „Forbsa“ da je nemoguće napraviti novu „Igru prestola“.
Doduše, stoji činjenica da „Kuća zmaja“ naspram „Prstenova moći“ izgleda kao da je crtana voštanim bojicama.
Ali kad Galadrijela zamera Elrondu „uronjenost u politiku“, deluje kao da se predškolci igraju igre prestola.
Ako krenemo jednom tim putem „tumačenja“ Tolkonovog dela, onda možemo zauzeti Denetorovo stanovište, te optužiti Gandalfa za spletkarenje u srazmerama dostojnim CIA.
“Prema mišljenju prosečno osvešćene kolumnistkinje XY časopisa koji se čita na obalama SAD-a, ove dve činjenice su dovoljne da Profesor bude istovremeno optužen i za fašizam i za putinofiliju.”
A suštinski problem sve vreme ostaje u tome, što civilizacija, koja ostrakizuje Homera ne može razumeti Tolkina.
Ona nasilno pokušava da ga preobuče u „Igru prestola“, koja je i sama kritika te civilizacije.
Spomenuti Piter DŽekson nije ništa dodavao „Gospodaru“. Iako je oduzimao.
Može mu se mnogo toga zameriti ali mu se ne može poreći da je pokušao da razume Tolkina i njegovu epiku.
Suštinska tragičnost i epske razmere Tolkinovog dela su svojim pesimizmom spram istorijskog kretanja u okviru njegovog dela i vedrošću, sa kojom se toj tragici pristupa presloženi za manihejsko poimanje sveta u američkoj realnosti kulturnog rata, koji je onoliko stvaran, koliko „obični“ ljudi u njemu učestvuju pasivno, jer im je pravo na kontraudar uskraćeno.
Nemoguće je razumeti na koji način Hobiti, koji žive mimo sveta u svojim komfornim rupama, kontrapunktiraju Vilovnjacima, koji su svojom besmrtnošću vezanu sa sudbinu sveta.
Nemoguće je razumeti razliku između Aulea koji se pobunjuje iz ljubavi (i stvara Patuljke), što je prometejski refleks, od luciferijanskog Morgota koji se pobunjuje iz čiste zlobe, jer su sami zapadnjaci uklonili suptilnu vododelnicu između ta dva arhetipa.
I onda se pribegava banalizaciji.
Umesto da Pad Numenora bude slika i prilika propasti Imperije, Tolkinovo delo otvoreno služi, kao poligon za emancipaciju 12% populacije SAD, koji su, kao američki crnci privilegovani u odnosu na sve ostale crnopute ljude, ovog sveta.
Takođe, predstavlja plen alave korporacije, koja je tendenciozno kupila prava na Tolkina sa namerom da, po diktatu voukizma, napravi svog takmaca za velike uspešne spektakle drugih platformi („Veštac“, „Igra prestola“).
“Suštinska tragičnost i epske razmere Tolkinovog dela su svojim pesimizmom spram istorijskog kretanja u okviru njegovog dela i vedrošću, sa kojom se toj tragici pristupa presloženi za manihejsko poimanje sveta u američkoj realnosti kulturnog rata, koji je onoliko stvaran, koliko „obični“ ljudi u njemu učestvuju pasivno, jer im je pravo na kontraudar, uskraćeno”
Demistifikovati Vilovnjake, koji su srž mitologije kroz kvazipolitičku igru, banalizovati Patuljke kao grupu pijanaca koja urla i podriguje i služi da debele crnkinje pokažu da je moguće da debele crnkinje budu princeze, pa od Hobita, koji su slika i prilika engleske srednje klase napraviti polunomadski buljuk skupljača plodova, nije samo izdaja Tolkina.
Naprotiv, to pokazuje da ovu civilizaciju predvode ljudi, koji ne samo da su nesposobni da daju nešto svoje, već nisu sposobni, ni da stvoreno naslede.
Ipak, čovek bi rekao je za skoro pola milijarde dolara smisleno platiti nekog ko će reći, iskreno, da li se radi dobra stvar ili ne.
Ovako su uspeli da naprave antologijski rezultat od 6.0/10 na IMDB. Što, verovatno, vredi svakog dolara. Otud zbunjenost.
Da skratimo priču: „Amazon“ je snimajući ovakvo (ne)delo jednostavno „preveo Njegoša, na crnogorski“.
NSPM/Tiosav Purić
