Borba Info Vesti
U leto 2022. godine, ruski mediji su izvestili o novom hipersoničnom oružju, za koje se čini da je u završnoj fazi razvoja, protivbrodskoj balističkoj raketi sa klizećim krilatim projektilom, pod nazivom Zmeevik.
Na ruskom jeziku reč “serpentin” ima nekoliko značenja ali u ovom slučaju je očigledno da je reč o kamenu serpentinitu – protivbrodskim raketama se često daju imena “kamena”, na primer, “malahit”, “jahont” / “Oniks”, “Cirkon”.
Pored naziva informacija o „Zmeeviku“ ima još malo, a svodi se na sledeće pretpostavke:
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
1. Glavna klasa ciljeva su veliki površinski brodovi, uključujući i nosače aviona.
2. Možda će prvi tip baziranja biti kopneni, kao deo obalskih raketnih sistema.
3. Kineske rakete DF-21D i DF-26 nazivaju se analognim, međutim, domet „Zmeevika“ nigde nije direktno naznačen.
Kada i u kojoj količini će se nove rakete pojaviti u upotrebi, još uvek nije poznato.
I uopšte, pouzdanih informacija o implementaciji projekta praktično nema.
Ali i sada možemo sa sigurnošću reći: pojava takvog oružja će imati veoma dalekosežne posledice.
Rakete na plaži
U Rusiji se tradicionalno velika pažnja poklanja obalskim raketnim sistemima.
Ovo je razumno, s obzirom na tužno stanje domaće flote i dužinu naše obale.
Tako da je razvoj novih sistema, koji mogu da ojačaju naše potencijale u ovoj oblasti sasvim logičan korak.
Štaviše, moguće je da integracija nove rakete sa univerzalnim sistemom paljbe sa broda (kao i sa lanserima na podmornicama) trenutno može biti pretežak zadatak, koji zahteva, između ostalog, usavršavanje samih potencijalnih nosača. (što, možda, već vidimo u slučaju sa cirkonom).
Shodno tome, upotreba kopnenih šasija takođe izgleda, kao prilično racionalan pristup.
Naravno, povećanje dometa, na kome se neprijateljski brodovi, ne mogu osećati bezbedno koristiće odbrani naše obale ali i teritorijalnih voda.
Najblaže rečeno, dvosmisleno iskustvo borbene upotrebe Ratne mornarice Rusije u zapadnom delu Crnog mora, u okviru specijalne vojne operacije donekle pojačava i ilustruje, ovu tezu.
Istovremeno, veruje se da hipersonične jedrilice sa krilima imaju veću efikasnost u savladavanju vazdušne i protivraketne odbrane, kao i veću preciznost.
Pored toga, oni su, po definiciji, brži od podzvučnih i nadzvučnih protivbrodskih krstarećih raketa, iako mogu biti inferiorniji u brzini, od „klasičnih“ balističkih raketa.
Ovde je posebno vredno napomenuti da se u domaćoj tradiciji klizne jedinice sa krilima smatraju posebnim slučajem manevarskih bojevih glava balističkih projektila, što je generalno tačno.
Pa ipak, glavni problem za ruske oružane snage u pogledu suprotstavljanja potencijalnom neprijatelju, na moru (i na kopnu) ostaje nedostatak opreme za izviđanje i ciljanje.
Istovremeno, postoji opšte shvatanje, kako ovaj problem treba rešiti.
Ali to, ne znači da je sve već u redu.
Konkretno, od vremena podmorničke protivbrodske balističke rakete R-27K, mogućnosti satelita i izviđačkih aviona su korišćene za primarno ciljanje (sa naknadnim ciljanjem pomoću ugrađenih sistema bojeve glave).
Sada mogućnosti i domaće satelitske konstelacije i pomorske avijacije ostavljaju mnogo da se požele ali izgleda da postoji pomak, ka ispravljanju ove situacije.
Pored toga, radarske stanice, uključujući i one nadhorizontske, mogu se koristiti i za primarno ciljanje, a, verovatno, u slučaju obalskih raketnih sistema takvi kanali za prenos i obradu podataka mogu biti razvijeniji.
Još jedan važan detalj: „Zmeevik” je, u stvari, kopnena raketa srednjeg dometa.
Praksa, pre svega ruska, pokazuje da obalski raketni sistemi sa protivbrodskim raketama takođe odlično pogađaju kopnene ciljeve.
Uprkos krahu Ugovora o nuklearnim snagama srednjeg dometa i napetoj situaciji u svetu, koliko se može suditi, ruski predlog za tzv. „moratorij“ na raspoređivanje naoružanja odgovarajućih klasa (krstareće i balističke rakete dometa preko 500 km) u različitim regionima sveta.
Shodno tome, razmeštanje rakete, o kojoj govorimo će joj jasno biti u suprotnosti.
Naravno, o ovakvom scenariju je pomalo preuranjeno govoriti, pogotovo što nema ograničenja za istraživačko-razvojni rad u ovoj oblasti.
Štaviše, moguće je da će se američki sistemi „Dark Eagle“ (LRHV Dark Eagle) ili „Tiphon“ (MRC Tiphon) još ranije pojaviti u Evropi (ili Aziji), a da ne pominjemo novu taktičku raketu Precision Strike Missile za postojeće platforme.
M270 i HIMARS, čiji će domet takođe biti očigledno veći, od 500 km.
Globalni trendovi
Generalno, naravno, rakete sve većeg dometa, sa povećanom preciznošću i sposobnošću da savladaju protivraketnu odbranu, predstavljaju jedan od glavnih trendova u razvoju vojnih potencijala, u svetskim razmerama.
Istovremeno, niša obalskih raketnih sistema služi, kao prilično zgodan kanal za vojno-tehničku saradnju, što omogućava pažljivo izbegavanje nepotrebne pažnje, na primer, od strane Režima kontrole raketne tehnologije (MTCR).
Naravno, prerano je govoriti da će se Zmeevik i njegovi analozi pojaviti na svetskim tržištima ali interesovanje za takve proizvode će nesumnjivo rasti, u raznim zemljama.
Naravno, posebnu pažnju će pokazati primorske zemlje, što se već u izvesnoj meri može primetiti na primeru država jugoistočne Azije, koje imaju raznovrstan arsenal protivbrodskih raketa, različitih proizvođača.
Nije slučajno što se „Zmija“ poredi sa kineskim proizvodima.
S obzirom, na superiornost neprijatelja na moru, stvaranje relativno asimetričnih pretnji, je sasvim razumna opcija.
Štaviše, ovu „igru“, kao i mnoge druge u vojno-političkoj sferi, obično igra nekoliko aktera odjednom.
Primer ovde je brzo „zasićenje“ raketnih sistema, na obalama Baltičkog mora: pored razumljive želje Moskve da ojača Kalinjingradsku oblast, Poljaci ulažu u ovu oblast, razmeštajući sistem zasnovan na norveškoj raketi NSM ( uzgred, takođe ima potencijal da pogodi kopnene ciljeve), a Estoniji i uopšte Finskoj preti stvaranje jedinstvenog sistema sposobnog da „zaključa“ rusku flotu i blokira, ceo Finski zaliv.
Slična situacija je i u Aziji.
Pored mogućeg raspoređivanja američkih raketa srednjeg i kraćeg dometa, na primer, u Japanu, razvoj raketnog naoružanja dugog dometa je u punom jeku, a njegovi funkcionalni zadaci se redovno menjaju u rasponu, od „odbrane udaljenih ostrva“, do „stvaranje potencijala za presretanje neprijateljskih projektila pre lansiranja“ – odnosno, u stvari, potencijal za prvi protivsilni udar, koji se tradicionalno smatra destabilizujućim faktorom, u strateškom odvraćanju.
Upravljanje pretnjama
Ovakvi procesi nas, još jednom navode na razmišljanje o potrebi traženja neke vrste zajedničkih mera, za smanjenje pretnje od tzv. eskalacije opasnih vrsta naoružanja i vojne opreme.
To uključuje sisteme, koji su u stalnom visokom stepenu borbene gotovosti i sposobni da nanose udare, po osetljivim ciljevima potencijalnog neprijatelja.
Jednostavnih rešenja nema i ne može biti.
Međutim, u najmanju ruku, suštinska razmena zabrinutosti i pojašnjenja ciljeva određenog oružja mogla bi biti dobar prvi korak.
Druga stvar je, što će sada mnogi akteri radije želeti da spreče potencijalne protivnike da budu preterano uvereni u sopstvene sposobnosti.
Nažalost, takvi pristupi direktno dovode do trke u naoružanju i daljeg urušavanja bezbednosne arhitekture, kako u različitim regionima sveta tako i na globalnom nivou.
Iako je, naravno, ponekad zgodnije graditi na pustari, nego u gusto izgrađenom području.
Vraćajući se na Serpentine, naglašavamo: „hiperhipe“ je veoma uzbudljiva stvar ali zaokupljanje „virtuelnim“ karakteristikama čak i izuzetnih ali pojedinačnih uzoraka, je izuzetno opaka praksa.
Svaka vrsta oružja mora se posmatrati, kao deo sistema i stavljati u kontekst globalnih vojno-tehničkih i vojno-političkih trendova.
Borba.Info
