Borba Info Vesti
Nuklearno oružje se uslovno može podeliti u dve velike klase: strateški sistemi nuklearnog odvraćanja i taktičko nuklearno oružje (TNV).
Prvu klasu predstavljaju poznata sredstva nuklearne trijade – teške rakete dugog dometa sposobne da dostignu druge kontinente.
Opremljeni su strateškim raketnim snagama, podmorskim nosačima raketa i avionima velikog dometa.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
U drugoj klasi, brojno ali manje poznato nuklearno oružje je taktičko.
S obzirom na to, da zemlje „nuklearnog kluba”, o tome izveštavaju mnogo manje detaljno, nego o strateškom, o TNV nema mnogo podataka.
Takve bojeve glave bi se mogle montirati na konvencionalno oružje i teoretski koristiti u ograničenom ratovanju.
I Rusija i SAD imaju velike rezerve toga.
U manjim količinama ima ga u drugim zemljama „nuklearnog kluba”.
Njihova glavna razlika od strateških sistema je njihova kompaktnost i mnogo manja snaga.
Prema tradiciji, snaga nuklearnog oružja se meri u TNT ekvivalentu – približnoj količini konvencionalnog eksploziva, koji mora biti detoniran istovremeno na jednom mestu da bi se takva snaga ponovila.
Za strateško oružje obično iznosi stotine kilotona i megatona – hiljade i milione tona, konvencionalnog eksploziva.
TNT ekvivalent taktičkog nuklearnog oružja je manji – jedinice i desetine kilotona.
To je i dalje zastrašujuća pretnja. Dakle, jedan voz od 50 vagona je otprilike 2.500 tona eksploziva, odnosno samo 2,5 kt.
U smislu snage, glomazne američke bombe bačene na Hirošimu (15 kt) i Nagasaki (21 kt) sada bi bile klasifikovane, kao taktičko oružje.
Moderne nuklearne bojeve glave su prilično kompaktne i mogu težiti, oko 150-200 kg.
Takva masa omogućava njihovo postavljanje u mnoge rakete, pa čak i u artiljerijske granate velikog kalibra.
Još 1960-ih u SSSR-u su stvorena nuklearna punjenja male veličine za granate kalibra 152 mm i za taktičke rakete kratkog dometa tipa Luna, a kasnije i Luna-M.
Uz njihovu pomoć, bilo je moguće bacati nuklearne bojeve glave na udaljenosti, do 15–20 km i 70 km, respektivno.
Ali uprkos strašnim posledicama upotrebe na takvom dometu, eksplozija nije predstavljala neposrednu opasnost za artiljerijsku ili raketnu bateriju.
Tokom 1970-1980-ih, za taktičke raketne sisteme Točka i Točka-U, koji su donedavno bili u službi brigada raketnih trupa ruskih kopnenih snaga, bilo je nekoliko varijanti nuklearnih bojevih glava kapaciteta od 10, do 100 kilotona TNT-a, stvorena ekvivalentna.
Na razvoju ovih bojevih glava, angažovan je nuklearni centar VNIIEF u Sarovu.
2018. godine na izložbi Armija-2018 prikazana je maketa nuklearne bojeve glave za balističku raketu kompleksa Iskander-M.
Takođe ga je razvio ruski nuklearni centar VNIIEF u Sarovu.
Prinos ove bojeve glave je verovatno između 5 i 50 kilotona.
U kombinaciji sa najvećom preciznošću Iskandera, ovo je dovoljno da uništi bilo koji, čak i najutvrđeniji objekat, u roku od nekoliko minuta.
A takvih raketa ima mnogo – upravo su Iskanderi nedavno ponovo opremili sve brojne brigade raketnih trupa.
Pored balističkih raketa, sistemi Iskander-M mogu koristiti i nenuklearne krstareće rakete 9M728 i 9M729.
Svaki od njih može da nosi bojevu glavu, od najmanje 480 kg.
Ovo je više nego dovoljno da ih opremimo nuklearnom bojevom glavom, jer su lakši od konvencionalnih.
VKS raspolaže sa dosta nestrateškog nuklearnog naoružanja.
Najnoviji raketni sistem sa hipersoničnim raketama „Kinžal“ je svakako sposoban da koristi rakete, u nuklearnom oružju.
Stvoren je za uslove „velikog“ rata i ima domet svoje lake bojeve glave, do 2000 km.
Ali nuklearna komponenta savremene operativno-taktičke avijacije, ne živi kao jedan „Kinžal“.
Krajem 1980-ih, univerzalna visokoprecizna raketa Kh-59M Ovod-M, puštena je u upotrebu.
Mogu ga koristiti frontalni bombarderi Su-34 i Su-24M, kao i višenamenski lovci, kao što su Su-30 i Su-35S.
Za ovu raketu, isti VNIIEF je svojevremeno stvorio nuklearnu bojevu glavu tešku, oko 150 kg.
Njegov kapacitet može da se kreće od 3-5, do 50-100 kilotona TNT ekvivalenta.
A, tu su i atomske bombe male snage, koje slobodno padaju.
Tu je počela istorija borbene upotrebe nuklearnog oružja.
Ova vrsta nuklearnog naoružanja se definitivno još uvek nalazi u skladištima i naoružanju ruskih vojnih kosmičkih snaga.
Njihova težina se kreće od 250 do 500 kilograma, a takve bombe može da koristi praktično svaki udarni avion, počev od jurišnika Su-25.
Takvi avioni su opremljeni posebnim sistemom zaštite, od neovlašćene upotrebe.
Tehnički, ovaj problem je rešen, još 1950-1960-ih.
Mornaričke krstareće rakete „Kalibar“ nastale su na osnovu razvoja sovjetskih krstarećih nuklearnih raketa dugog dometa, „Granat“.
One su svojevremeno nosile bojevu glavu od 200 kilotona i mogle su se koristiti iz raznih nuklearnih podmornica iz torpednih cevi.
Kalibri su postali svestraniji: mogu se lansirati iz torpednih cevi, silosa podmorskih raketa i univerzalnih vertikalnih lansera za površinske brodove.
Mediji su već pominjali mogućnost opremanja „Kalibra“, ne samo konvencionalnim bojevim glavama.
Tehnički, nema prepreka da se u telo krstareće rakete „Kalibr“ postavi nuklearna bojeva glava kapaciteta 50, do 200 kilotona.
Ali pored „Kalibra“, brodovi i obalske jedinice ruske mornarice su naoružani i supersoničnim raketama „Oniks“.
Masa „korisnog tereta“ Oniksa je najmanje 200 kg.
Ispostavlja se da, teoretski, ova gotovo neuništiva nadzvučna raketa PVO može biti opremljena i nuklearnom bojevom glavom.
Može se koristiti, ne samo protiv brodova, već i protiv zemaljskih radio-kontrastnih ciljeva – na primer, protiv zgrade ili neke strukture.
Vojno-tehničke mogućnosti ruskih nestrateških nuklearnih snaga su ogromne.
Prema stranim procenama, Ruska Federacija danas ima najmoćniji i najobimniji arsenal takvih sistema naoružanja, na svetu.
Njihova upotreba bez naloga je nemoguća – svuda takvi sistemi rade pod strogom tehničkom kontrolom prisustva naloga, za upotrebu.
Neće se moći koristiti, bez posebnog naređenja Vrhovnog komandanta ili Generalštaba.
Borba.Info
