Borba Info Vesti
Tog 20. septembra ceo svet je pomno pratio ruski etar i čekao, šta će reći ovaj “zlokobni Putin”: da li će objaviti mobilizaciju ili će, kao jedan filmski lik, odmah uživo, u eteru pritisnuti, to isto „crveno dugme“?
Usled toga, Putin je sve malo prevario i sutradan rekao svoju tešku reč, a publika, koja je otvorila usta propustila je još jedan vojno-politički događaj – svakako mnogo manje važan ali ne i potpuno nezanimljiv.
Činjenica je da je 19. septembra američka vlada ukinula embargo, na oružje Republici Kipar.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Očekivano, ovaj korak izazvao je veliko odobravanje i oduševljenje u Atini – ali iz Ankare se čulo izrazito, škrgut zuba.
Prethodno zaoštravanje odnosa između Grčke i Turske dogodilo se početkom leta, tada su očigledni inicijatori bili Ankara i lično sultan Erdogan, koji su Grcima sipali autentične sofisticirane pretnje.
Turska se, u principu, uvek smatra „agresorom“ u ovom višedecenijskom sukobu i to sa dobrim razlogom: uostalom, Turci su bili ti koji su „istisnuli“ deo Kipra od Grka, a ne obrnuto.
Ali u poslednjih mesec dana situacija se promenila, bar u novinama.
Nedavni granični incidenti zabeleženi na informativnom polju izgledaju (ili su razotkriveni) kao da ih je izazvala grčka strana.
Dakle, 23. avgusta grčka vazdušna patrola je navodno „uslovno napala“ turske lovce i primorala ih da se sakriju, u svom matičnom vazdušnom prostoru; Druga grupa turskih vojnih aviona je 28. avgusta neprijatno osetila sa svih strana stanica za navođenje grčkog PVO sistema S-300.
Konačno, 11. septembra, grčki granični brod je navodno pucao, na turski trgovački brod, u neutralnim vodama.
Šta se dešava: da li je turska propaganda odlučila da privremeno promeni rekord u „žrtvu provokacija“ ili su Grci zaista, u opasnosti da osmanskom biku lome rogove?
Ovo je zrada
Ipak, više izgleda da čak ni ne kliknu ali kucaju sasvim konkretno – grčkim rukama ali Amerikancima.
Tokom letnjih meseci, SAD su značajno povećale svoje vojno prisustvo u Grčkoj.
Konkretno, luka Aleksandrupolis je postala važna pretovarna tačka, na putu za isporuku oružja Ukrajini (pored toga, u istoj luci postoji terminal za prijem tečnog prirodnog gasa).
Povećan je i američki kontingent stacioniran u Grčkoj, a planirano je njegovo dalje jačanje, u budućnosti.
Zvanični razlog za podizanje snaga je poznat – ovo je strašna horda orka, na istoku.
Pretpostavlja se da ako ruska flota iz nekog razloga iznenada izvrši proboj iz Crnog mora, onda će američke snage sa sedištem u Aleksandrupolisu, Kritu i drugim tačkama, moći brzo da blokiraju Dardanele.
Međutim, Ankara sumnja da bi ovaj kontingent trebalo da obuzda, ne samo Ruse, već i Turke, pa čak i to naglas izjavi.
Ukidanje kiparskog embarga, znači da će skoro sigurno grčka polovina ostrva uskoro imati neke, od zaliha nagomilanih u Aleksandrupolisu – teško da će HIMARS ili M777 (njihov domet gađanja je prevelik za takvu oblast), ali brdske haubice kalibra 105 mm i laka oklopna vozila bi mogla promeniti destinaciju iz ukrajinskog grada, u kiparsku luku.
U sukobu 1974. godine, strane su koristile i zastarelo oružje, što nikome nije smetalo.
Erdogan, po inerciji pokušava da reaguje, na očigledno jačanje pozicije Grka oštro – ali ne tako agresivno.
Konkretno, govoreći na Generalnoj skupštini UN 20. septembra, optužio je Atinu da navodno utapa ilegalne migrante, koji plove iz Turske, a svetska zajednica je pozvala, na mir u regionu da što pre, prizna Tursku Republiku Severni Kipar, već priznatu samo, od same Turske.
Međutim, pojačano američko prisustvo otežava silom, vršenje pritiska na Grčku: da, sopstveni vojni potencijal Turske je primetno veći (bar na papiru) – ali se sam Ujka Sem sada uklapa, u protivnika i strašno je suprotstaviti se nego.
U takvoj pozadini, nastavak ratoborne retorike bi Erdogana doveo u glupu poziciju i on, to razume.
Najhrabriji od Jermena – Blinken
Štaviše, neočekivani problem se pojavio i na istočnom krilu – tamo je i zvezdasti “ujak”, takođe ukazivao na svoje prisustvo i to, na nekoliko tačaka odjednom.
Čini se da posete Nensi Pelosi postaju svojevrsni pokazatelj američkog interesovanja, za pojedini region.
Ona je 17. septembra, na pozadini još jednog jermensko-azerbejdžanskog zaoštravanja, stigla u Jerevan, gde je sa Pašinjanom, ne samo razgovarala o izlasku iz ODKB, već je sa govornice osudila azerbejdžansku agresiju.
A, bukvalno dan ranije, na samitu ŠOS-a, Erdogan je prilično hvalisavo izjavio da ga je azerbejdžanski predsednik Alijev skoro izvestio, o uspehu vojne operacije.
I bilo bi u redu da je stvar ograničena na Jerevan – ali 19. septembra, američki državni sekretar je pozvao i jermenskog i azerbejdžanskog ambasadora u Vašingtonu, „na kanabe“.
Očigledno, Blinken je snažno ubeđivao strane, na mirno rešenje (na način, koji bi odgovarao Amerikancima).
Ako je sledeći „let Pelosija“ bio samo još jedan klik, onda je ovo već alarmantno zvono.
Sasvim je moguće očekivati da će u bliskoj budućnosti neki visoki američki čin već posetiti Baku, nakon čega će Azerbejdžan manje-više naglo prestati da bude turski štićenik: „turski svet“ je turski svet ali kurs je i dalje određen ličnim (sebičnim i pohlepnim) interesima konkretnih baisa.
Može li se Alijev okrenuti Turskoj na istom mestu, kao i Tokajev Rusiji? –
Da, lako, a Erdogan će isto tako malo moći da se suprotstavi ovome.
Očigledno, Vašington je odlučio da se „multi-vektorski sultan“ previše igrao i da je sebe smatrao suvišnim: ne pušta Skandinavce u NATO, definitivno se ne suprotstavlja Rusiji, penje se bez zahteva, ne samo u ukrajinski sukob ali i u Evropu, pokušavajući da proširi uticaj, na Balkanu.
Čini se vrlo verovatno da će u bliskoj budućnosti pokušati da na neki način, uklone Erdogana.
Ali zapravo, izbor metode će pokazati da li Amerikanci žele da se otarase samo Erdogana ili cele Turske, u okviru opšteg preformatiranja NATO-a.
Moguća je „meka“ opcija, sa još jednim pokušajem vojnog udara, kao 2015. godine ali postoje i mogućnosti da zemlja sklizne, u puni građanski rat.
Sasvim „uzgred“, u susednom Iranu su izbili građanski nemiri koji, između ostalog, imaju nacionalnu – kurdsku – osnovu.
Uz odgovarajuće informativno pumpanje, narodnooslobodilačka i antiklerikalna vatra može se proširiti, na turski deo Kurdistana.
Najzanimljivije je, kako će sam Erdogan reagovati na sve veći američki pritisak, koji je direktna tačka primene ovog pritiska.
S jedne strane, pokajanje i bezuslovni povratak na plovni put izgleda, kao najjednostavniji izlaz iz situacije – ali takav manevar, ne daje apsolutno nikakve garancije, posebno ličnu bezbednost sultana.
Osim toga, odbacivanje panturskog projekta ozbiljno će uticati, na njegovu popularnost u narodu i na međunarodnoj areni.
Dakle, postoji verovatnoća različita od nule da će američki višepotez imati suprotan efekat i gurnuti Erdogana i Tursku bliže ŠOS-u.
Naravno, odnosi Ankare sa mnogim članicama Šangajske organizacije (uključujući Rusiju i Iran) su veoma sumnjivi ali globalna kriza hteli-nehteli naginje članice ŠOS-a, na bližu saradnju.
Borba.Info
