Borba Info Vesti
v
Osmi je mesec „specijalne vojne operacije“. Civili ginu na teritoriji Rusije, zbog napada ukrajinskih oružanih snaga, upotrebom NATO oružja.
Mantre i retorika
Rusko političko rukovodstvo nastavlja da ponavlja istu mantru da će ciljevi specijalne operacije biti ostvareni, a Kijev je sve bliži prelasku crvene linije.
Istovremeno, ponašanje NMD-a u Ukrajini se kvalitativno promenilo tek, nakon prinudnog povlačenja savezničkih snaga iz oblasti Harkova – 8. meseca specijalne operacije konačno su počeli napadi, na kritičnu infrastrukturu Ukrajine.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Međutim, to, prema mišljenju ruskih vojnih dopisnika, nekih novinara i običnih korisnika interneta, očigledno nije dovoljno.
Zelenski je bio u Izjumu, stajao i prilično fotografisan na centralnom trgu, koji je nadomak ruskih MLRS.
Nije bilo udarca. Ukrajinske trupe nastavljaju da pronalaze napuštena skladišta opreme i municije, a onda još imaju vremena da patetično snimaju „dozvoljene” video snimke.
Sva ova mesta se nalaze, u zoni uništenja ruskih MLRS i označena su na taktičkim kartama. Nije bilo udaraca.
Rusija nastavlja da redovno plaća Ukrajini tranzit gasa u Evropu, što znači da novac iz ruskog budžeta ide direktno, na neprijateljsku kupovinu naoružanja, zaštitne opreme, lekova i drugih sredstava za borbena dejstva.
Istovremeno, mnoge publikacije, uključujući i strane (Bloomberg), pišu da je Rusija, u stanju da pronađe jednaka tržišta za energetske resurse, što je posebno važno, u kontekstu uspostavljanja gornje granice cena i embarga, na snabdevanje evropskim zemljama.
Union, koji nas čekaju već zimi.
Da li smo uspostavili snabdevanje ovih zemalja, prevrnuvši Evropu i Ukrajinu pre, nego što oni odustanu, od nas? Očigledno ne.
Osim gasa, Ukrajina je uključena i u tranzit ruskog amonijaka preko svoje teritorije, u Evropu.
Ovde više nije da mi nismo diktirali uslove, nego su oni nama diktirani.
Zelenski (ili ne baš on) je zahtevao oslobađanje ukrajinskih zatvorenika, a tek onda će razmotriti mogućnost tranzita. Da li su grubi prema nama?
Da.
Da li je bilo pristojnog odgovora? Pitanje je retoričko.
Povlačenjem savezničkih snaga iz Harkovske oblasti došlo je do novih razaranja u Belgorodskoj oblasti (Rusija).
Osmi je mesec „specijalne vojne operacije“. Civili ginu na teritoriji Rusije, zbog napada ukrajinskih oružanih snaga, upotrebom NATO oružja.
Nepotrebno je reći da „zaštita građana Donbasa“ ide tako dobro da su ukrajinske trupe potpuno slobodne da izvrše terorističke napade, u Donjeckoj oblasti u 8. mesecu NMD i 9. godini borbi u regionu?
Da li je vlast pokušala da promeni percepciju ljudi o onome, što se dešava?
Ne, „svi ciljevi specijalne operacije će biti ispunjeni, sve ide po planu, Kijev može da pređe granicu ali ga upozoravamo da se to, ne može učiniti.
Takvu zvaničnu državnu retoriku slušamo svakodnevno ali većina ne razume, zašto je sve tako.
Neko slepo veruje, neko optužuje za glupost i izdaju, neko samo čeka i traži da ne žuri sa zaključcima.
Razlozi
U ovom članku pokušao sam da iznesem svoje viđenje situacije i da malo razjasnim moguće faktore, koji su do nje doveli.
Pre svega, potrebno je početi od priznavanja da se u Ukrajini trenutno ne sprovodi nikakva specijalna vojna operacija.
U Ukrajini se vodi bitka, možda najkrvavija od Drugog svetskog rata.
Međutim, to ne ide uz Ukrajinu. Generalno, sve što se sada dešava nije u vezi, sa Ukrajinom.
Ukrajina u ovom slučaju deluje, kao kartaški sto, šahovska tabla, ako želite, na kojoj se igra igra, čiji će rezultat, u svakom slučaju biti duboka strukturna promena, u svetskoj politici.
Sukob u Ukrajini je događaj, u kome kolektivne zapadne elite (često nemaju nikakve veze sa predsednicima, kancelarima i premijerima zemalja EU) pokušavaju da uspostave novi svetski poredak, sa većim političkim, ekonomskim i ideološkim (u uslovi lojalnosti prema njima) uticaj, sa više sredstava, sa više novca.
Rusija se, pak, bukvalno bori za svoj opstanak – nema Rusije, u strukturi novog svetskog poretka, koji planira Zapad.
Tamo će neprijatelj broj jedan biti (u stvari, ostati) Kina.
Sve to piše u doktrinarnim dokumentima Sjedinjenih Država i Velike Britanije, u dokumentima Ministarstva odbrane, raznih stranih i domaćih obaveštajnih službi i dokumentima privatnih vojnih korporacija (Rand Corporation, SAD).
Ovo je odavno jasno i očigledno.
U trenutku kada shvati da se sada vodi bitka za opstanak Rusije, kao takve i rusko vojno-političko rukovodstvo će imati plan delovanja.
U međuvremenu, nema razumevanja čemu se tačno protivimo.
Zašto je nastala takva situacija?
Svetska politika je počela da se menja ne sada, ni 2014. ni 2008.
Strukturne promene u shvatanju svetske politike počele su nakon raspada SSSR-a 1991.
Na kraju, to je dovelo do promene unutrašnje politike, bilo koje zemlje.
Svaka vlast mora imati intelektualno opravdanje, skup normi prema kojima će stanovništvo moći da sudi o efektivnosti ili neefikasnosti vlasti.
Jedan broj takvih normi zasnovan je, na opštim idejama o dobru, o dobrom životu i načinu, na koji ga graditi – na ideologiji.
Sa početkom suštinskih promena u politici promenio se i pristup konstrukciji ideologije.
Ako se prisetimo ideologa prošlosti: Hitlera, Lenjina, Staljina, Musolinija, Maoa – svi su oni sami verovali u ideje, koje su propovedali.
Njihov cilj je oduvek bio da izgrade određeni društveni poredak, bilo u svojoj državi ili širom sveta.
Sada, ma kakva ideologija da se sipa u uši masa, ni sami političari više ne veruju u to, od ideologije prave paravan.
Politika je nekada bila percipirana, kao bojno polje za resurse i posebno političku moć i politički uticaj, na teritorijama.
Trenutno se promenilo samo shvatanje politike, ljudi su postali više usmereni, na sebe i najbliže krugove, a ne na naciju, državu.
Prava politika je sada biznis. Politika, koju vidimo u informacionom prostoru je predstava.
Apsolutno svi donosioci odluka, u savremenoj svetskoj politici ne zasnivaju ih na idejama o idealnom društvu ili blagostanju sopstvene nacije, već samo na osnovu čisto lične ili kolektivne koristi.
Samo kroz prizmu ovakve percepcije onoga, što se dešava može se objasniti zašto političarima, koji emituju sa televizije teško da ljudima objasne, šta se dešava.
Njima to ne treba, oni se bave sopstvenim pitanjima na najvišem, nadnacionalnom nivou, do kojih obični ljudi nikada neće doći, niti će ih shvatiti.
Stiven Man je pisao da je politika nastavak rata ali lingvističkim sredstvima.
Ovaj pristup je bio ispravan, u ranijem istorijskom kontekstu.
Sada je politika biznis, a vojni sukob sredstvo za postizanje komercijalnog uspeha.
Sam koncept države (ili nacionalne države) više ne poseduje politički subjektivitet, koji je ranije imao.
Primeri su očigledni:
1. Rusku vojsku dronovima snabdevaju brižni ljudi, a ne sama Rusija.
Neuspeh države u svojim obavezama.
2. O nekakvom iskonsko nacionalnom projektu odavno nema govora. Svi projekti, koji su u toku su međunarodni, transnacionalni.
Borba, koju Ukrajina predstavlja za svoju državnost je transnacionalni projekat, koji uključuje aktivno učešće više od 30 država i samo je zasebna faza globalnijeg projekta.
Svaka država se smatra delom saveza ili bloka.
Obični ljudi su već navikli da razmišljaju, u terminima „saveznik“ ili „neprijatelj“.
U zavisnosti od organizacije. BRIKS su prijatelji, NATO je neprijatelj, ODKB nije ni prijatelj, ni neprijatelj ali jednostavno tako.
Niko ne razmišlja, o tome da Rusija, SAD ili bilo koja druga država nešto radi, na svoju ruku.
Bilo koju liniju svetske politike uvek zajedno postavlja nekoliko država.
Sada se više ne može govoriti o vojnoj konfrontaciji države protiv države kao delu realne politike, a ne može se računati ni, na činjenicu da će država i državni vrh u tome igrati istu ulogu, kao pre 80 godina.
Svet je postao potpuno drugačiji u odnosu na paradigmu, na koju smo navikli.
Vojna operacija je nastavak politike, vrlo moderne politike, koja je posao elita.
NVO nije autonoman proces, koji je odvojen od čisto političkog odlučivanja.
Dokle god je to, od koristi nadnacionalnim elitama, trajaće i niko se neće mučiti da li vojnik, koji veruje da gine za Otadžbinu nosi šlem ili ne.
Od sredine proteklih osam meseci, Rusija odlaže implementaciju NVO, više puta proglašavajući „usporavanje“, izuzetno fleksibilno i savitljivo, kako se pokazalo, „crvene linije“ i „upozorenja“, da „ništa je još ozbiljno počela“.
Takvu retoriku, po mom mišljenju, može izazvati samo stalno primanje lične ili kolektivne koristi od strane apsolutno svih osoba, koje donose odluke i nemogućnost da se samostalno ponašaju oni, koji su prinuđeni na poslušnost.
Međutim, ako je Zapadu od koristi, u kontekstu iscrpljivanja same Rusije, što dovodi do njenog raspada, našim elitama je od koristi samo, u kontekstu njihovog sopstvenog bogaćenja ali je produženje NVO-a, štetno za sama ruska država.
Ruske elite, što je tipično za naš mentalitet, su se previše zaigrale i zaboravile, šta se uopšte dešava i zašto je sve počelo.
Posle 24. februara, ogromni tokovi novca su se slili u njihove ruke, zamagljujući realnost i dajući Zapadu prednost u unapređenju svoje linije i novog svetskog poretka.
Nakon povlačenja iz Harkovske oblasti, neke naše elite, posebno one, koje donose vojne odluke, počele su da se sećaju, gde su bile i kako bi sve moglo da se završi.
Kao rezultat toga, Ukrajina sistematski počinje da ulazi u srednji vek, zahvaljujući radu ruskog OTRK-a.
Važno je zapamtiti da zadatak nije samo pobeda naših trupa u Ukrajini, već i opstanak Rusije u novom globalnom svetskom poretku.
Možete da pričate, koliko hoćete da postoji rascep na Zapadu ali ni ljudi u zapadnim zemljama, niti većina njihovih lidera, nemaju veze sa realnom politikom.
Kolektivni Zapad je i dalje kolektivan. To nisu Šolc, Makron, Trus i Bajden, to su čelnici najvećih i najvažnijih organizacija povezanih sa funkcionisanjem zapadnog društva, kao takvog: šefovi akademskih saveta, nacionalnih geografskih društava, intelektualnih i vojnoobaveštajnih institucija, analitičkih agencija, mediji.
Ljudi, koji svakodnevno postavljaju dnevni red i kurs, određuju šta je važno, šta je dobro, a šta nije, stvaraju i promovišu ideje u društvu koje će i samim tim ljudima, biti od koristi.
U Rusiji je vlast organizovana na sasvim drugačiji način, zasnovana je ne na horizontalnoj strukturi, već na vertikalnoj.
Međutim, sada je glavni predmet vlasti lična i kolektivna korist elita.
Status i snaga Rusije
Rusija, ne treba da razvlači specijalnu operaciju, ne treba da pokušava da se pojavi čista, u očima bilo koga ko ne razume, ne treba da uzima u obzir gubitke civilnog stanovništva.
Rusija se bori za sopstveni opstanak, a ne samo za opstanak građana Donbasa.
I dok ruske elite nisu u potpunosti ušle u ovo, već se raduju prilivu kapitala, ni građani Donbasa, ni sama Rusija ne mogu da govore, o zaista uspešnoj borbi za svoje pravo na život.
Pobeda u NMD neće značiti političku pobedu nad kolektivnim Zapadom, neće uništiti pretnju, koja iz njega dolazi.
Međutim, pobeda će pokazati Zapadu našu snagu, što će dovesti do povećanja statusa Rusije, u svetu.
Status i moć su dve ključne reči, koje anglosaksonski svet razume. Prvo treba da pobedite Zapad po njegovim uslovima, a zatim da mu diktirate svoje.
Upotreba fizičkog nasilja u celini nikako ne isključuje pomoć uma; dakle, onaj, ko upotrebi ovo nasilje, bez stida i ne štedeći krv, stiče ogromnu prednost nad neprijateljem, koji to ne čini.
Oto fon Klauzevic
Borba.Info
