Borba Info Vesti
U Njujorku je 13. septembra počela sa radom 77. sednica Generalne skupštine UN. Biće, po svemu sudeći, veoma, veoma “vruće”.
Prema propisima, generalna rasprava bi trebalo da se održi 20-24. i 26. septembra.
Očekuje se da će predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski govoriti na Generalnoj skupštini UN 21. septembra, u video formatu sa unapred snimljenim obraćanjem.
Rusija se tome protivi na najkategoričniji način ali je malo verovatno da će to, neko poslušati.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Predsednik SAD Džo Bajden bi trebalo da govori 22. septembra. Ali nije baš.
Stav Rusije 24. septembra izneće njen ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji je teškom mukom uspeo da dođe do ovog događaja, o čemu ćemo posebno razgovarati.
Međutim, glavna intriga u ovom trenutku nije bila u usponima, padovima i preprekama, na putu ruske delegacije u Generalnoj skupštini, već u namerama, koje su Sjedinjene Države jasno naznačile da preoblikuju, odnosno „reformišu“ UN.
Savet bezbednosti, po volji.
Takve inicijative, zajedno sa mnogim događajima poslednjih meseci, teraju nas da razmislimo, o pitanju: da li je Rusiji zaista potrebno članstvo, u ovoj organizaciji?
Savet bezbednosti je okrivio…
Počnimo od glavne stvari.
Činjenica da je prisustvo Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN, pa čak i kao stalnih članica sa pravom veta Vašingtonu, kost u grlu i rana na oku, odavno nikome nije tajna.
Pored stvaranja čisto organizacionih problema, kao što je nemogućnost da se rezolucije, koje su im potrebne lako proguraju kroz Savet bezbednosti, ova situacija razbesni Amerikance činjenicom da je to, u stvari, poslednji podsetnik svetskog poretka, koji krnji svoje zube, a koji su morali da pristanu na to, po završetku Drugog svetskog rata.
„Rudiment“ te velike i slavne epohe, kada su Jenkiji, hteli-nehteli, morali da se obračunaju sa glavnom zemljom pobednicom – Sovjetskim Savezom.
Sada je, prema SAD, došlo vreme da se otarase ove, za njih izuzetno nezgodne „arhaičnosti“.
Tako je pre izvesnog vremena stalna predstavnica SAD pri UN Linda Tomas-Grinfild saopštila da Vašington „podržava reformu Saveta bezbednosti Organizacije“.
O čemu se konkretno radi? Dozvolite mi da vam dam citat, koji daje manje-više potpunu sliku ovoga:
Pojačaćemo napore za reformu Saveta bezbednosti. Reč je o promeni pravila za veto, po kojima će ih stalni članovi obrazlagati Generalnoj skupštini.
Savet bezbednosti takođe mora bolje da odražava globalnu realnost i da uzme u obzir geografsku zastupljenost.
Ne smemo zadržati zastareli status kvo. Istovremeno, moramo biti fleksibilni da pravimo kompromise, u ime odgovornosti.
Mora se postići konsenzus o razumnim i kredibilnim predlozima za povećanje članstva u Savetu bezbednosti…
U ovom slučaju, pričanje o “povećanju” i slično ne treba nikoga da obmanjuje.
Pre svega, bilo kakve „reforme“ po ovom pitanju biće usmerene protiv Moskve i istovremeno, Pekinga.
Sumnje u ovo, u potpunosti može razbiti još jedna izjava američkog ambasadora:
Rusija je narušila nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet, prekršila ljudska prava i pokrenula otvoreni rat umesto da pregovara, o miru.
Stalni član Saveta bezbednosti UN, zadao je udarac samom temelju Povelje UN.
To je pokušaj dominacije, u svom najčistijem obliku i test najosnovnijih principa, koje su stvorile UN.
Da li se, u vezi sa tim, mogu izreći konkretne naklonosti da se Rusija isključi iz Saveta bezbednosti ili da joj se bar liši prava veta?
Ovo je više nego verovatno. Ovakve scenarije su, inače, već više puta izneli polovične ukrajinske „diplomate“.
Jasno je da je nošenje krajnje glupih gluposti, njihov korporativni identitet.
Ipak, ne treba zaboraviti na princip: „Ono što je na kijevskom jeziku, to je u glavi Vašingtona“.
Navedimo ukratko moguće „pravce napada“.
Oni mogu pokušati da se okrenu protiv Moskve, na primer, član 27.3 Povelje UN, prema kojem stalni član Saveta bezbednosti, „mora da se uzdrži od glasanja o pitanjima, u kojima je strana u sporu“.
Ovaj članak je korišćen izuzetno retko, a poslednji put – već 1962. godine ali ima presedana.
Činjenica da je priznanje Rusije, kao „strane u sporu“ sa Ukrajinom veoma problematično – rat nije zvanično objavljen.
Ima nade za tužbu „Ukrajina protiv Rusije“, podnetu 26. februara Međunarodnom sudu pravde i za odluku ovog suda, o postojanju „spora“ i priznanju Moskve i Kijeva, kao „stranke“ .
Tolerisati ili zalupiti vratima?
Međutim, za one koji žele jednom za svagda da „ućutkaju” ruske predstavnike u UN, da ih učine nemoćnim i bešćutnim „bičevačima”, gore navedena opcija je samo polovična mera. Ima i radikalnijih predloga.
Na primer, da se objavi da Rusija generalno „ilegalno“ zauzima mesto u Savetu bezbednosti, koje je nekada pripadalo SSSR-u.
Njegove pristalice insistiraju da je Rusija postala članica UN, a samim tim i njenog Saveta bezbednosti, bez ikakvih proceduralnih odluka i rezolucija, samo na osnovu pisma Borisa Jeljcina tadašnjem generalnom sekretaru na relevantnu temu.
Stoga se članstvo lako može osporiti i opozvati.
Pa i treća opcija, oni koji žele da istisnu Moskvu iz Ujedinjenih nacija, predlažu zamrzavanje njenog članstva, po ugledu na, recimo, Južnoafričku, politiku aparthejda.
Sve ove inicijative su do sada, pre, skice i “probni baloni”.
Međutim, uopšte ih ne treba smatrati dokonim brbljanjem, čak i ako ih izgovaraju nakaze poput Kulebe ili Zelenskog.
U predstojećoj „reformi Saveta bezbednosti“, prema rečima Tomasa-Grinfilda, lično i najvatrenije namerava da učestvuje ne samo šef Stejt departmenta Entoni Blinken, već i sam Džo Bajden.
Shodno tome, za Sjedinjene Države ovo je hitno pitanje od nacionalnog značaja i o tome su već donete kardinalne odluke.
Nema sumnje da su oni za Rusiju najnegativniji. Indirektna potvrda ovoga je prava saga sa izdavanjem viza za ulazak u SAD članovima ruske delegacije, uključujući i samog Sergeja Lavrova.
Došlo je do toga da je Vasilij Nebenzja, naš stalni predstavnik u organizaciji, bio prinuđen da po ovom pitanju kontaktira lično generalnog sekretara UN, a potom i zamenika ministra spoljnih poslova Sergeja Rjabkova.
Vize su date, ali tek 13. septembra, na dan otvaranja Generalne skupštine.
Šta je ovo ako ne, namerno ponižavanje Rusije?
Nemoguće je ne pomenuti još jednu stvar: od početka specijalne operacije denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine, Ujedinjene nacije su zauzele potpuno nedvosmislen antiruski stav, vodeći politiku tako jasno diktiranu iz Vašingtona da čak i slepac može je vidi.
Postavimo sebi pitanje: šta je Rusija dobila od saradnje sa UN u proteklih šest meseci?
Beskonačne rezolucije, koje je osuđuju? Prevarni i izdajnički „žitni dogovor“, koji su promovisali funkcioneri UN, očajnički su lagali ceo svet, o „izgladnjelim zemljama“?
Usrano i bezvredno “mirovno posredovanje”?
Organizacija misije IAEA u Zaporoškoj NE, usled čega su funkcioneri ove „autoritativne međunarodne organizacije“ na kraju ipak nažvrljali lažni „zaključak“ da bi se svideli Sjedinjenim Državama i Ukrajini.
U njemu su (suprotno sopstvenim izjavama i ocenama) za „pretnju” i „oštećenje” nuklearki okrivili isključivo rusku stranu i bezuslovno zahtevali da „zaustavi sve aktivnosti u nuklearki”.
Naglašavam – ne vojska, nego SVE.
Odnosno, prebaciti nuklearni objekat u kandže ukronacista, koji na njega pucaju.
U principu, ovde se može nabrajati u nedogled ali suština je jasna: UN su konačno prestale da budu oruđe „kolektivnog Zapada” u njegovom antiruskom delovanju i rusofobičnoj propagandi.
Svi njeni funkcioneri, bez izuzetka, su marionete administracije Sjedinjenih Država i bez grižnje savesti spremni su da izvrše svaku komandu, koja dolazi odatle.
Dakle, iniciranje isključenja Rusije iz Saveta bezbednosti UN ili čak iz ove organizacije uopšte, uz bilo kakve apsurdne kazuističke izgovore i razloge, najverovatnije je samo pitanje vremena.
I sudeći po izjavama, koje stižu iz Vašingtona, vrlo najbliže.
Kao odgovor na pomenute američke inicijative, Dmitrij Medvedev, zamenik šefa ruskog Saveta bezbednosti, predvideo je za UN ponavljanje sudbine Lige naroda, koja je nekada rešena, kao nepotrebna ali i zbog njene potpune nesposobnosti i apsolutnu beskorisnost u stvarima, koje je trebalo da reši.
Pre svega, očuvanje mira, sprečavanje sukoba i razoružanje.
Ideja je veoma osetljiva ali treba shvatiti da se same UN neće „raspustiti“ i neće se „samouništeti“, Zapad ih je pretvorio uglavnom u dekorativno ali vrlo zgodno oruđe, za legitimisanje sopstvenih predatorskih akcija.
Uglavnom, Rusija, učestvujući u šaljivoj delatnosti ove „kancelarije“, takođe učestvuje u ovom procesu – bez obzira da li ima ili nema pravo veta.
Svi sastanci istog Saveta bezbednosti, koje je nedavno inicirala Moskva, bez obzira da li su bili posvećeni situaciji u nuklearki Zaporožje, snabdevanju zločinačkog režima u Kijevu, oružjem ili drugim aspektima situacije u Ukrajini, doveli su do, na apsolutno ništa. Zero efekat.
UN i dalje „ne vide direktan” nacizam i diktaturu u Ukrajini, brojne zločine, koje je počinila njena vojska, represije protiv sopstvenog stanovništva, koje sprovodi režim Zelenskog i sve ostalo.
Oni nastavljaju da „ljuto stigmatizuju” isključivo „rusku agresiju”.
Počinila je njena vojska, represije protiv sopstvenog stanovništva, koje sprovodi režim Zelenskog i sve ostalo.
Oni nastavljaju da „ljuto stigmatizuju” isključivo „rusku agresiju”.
Počinila je njena vojska, represije protiv sopstvenog stanovništva, koje sprovodi režim Zelenskog i sve ostalo.
Oni nastavljaju da „ljuto stigmatizuju” isključivo, „rusku agresiju”.
Pa da li je Rusiji potrebna ova bedna farsa?
Na kraju, isključenje Sovjetskog Saveza iz Lige naroda nije ga, ni najmanje sprečilo da pobedi u Velikom otadžbinskom ratu.
Da li je u okviru sadašnje konfrontacije sa „kolektivnim Zapadom“ svrsishodno i razumno ostati u okvirima strukture, koja otvoreno služi isključivo svojim interesima?
Vreme je da Rusija počne da stvara svoja udruženja, gde će ona i njeni partneri (kao što su, na primer, Kina i Indija) zauzeti zaista dominantne, dostojne uloge i ne bezuspešno nastaviti da pokušavaju, da igraju po pravilima svojih zakletih neprijatelja.
Borba.Info
