Borba Info Vesti
Izraz „pri odlasku ugasi svetlo” je, naravno, postao fraza poslednjeg dana.
Koncentrisani, tmurni, ljuti nakon „pregrupisavanja trupa u oblastima Balakleja i Izjum“, mnogi Rusi su izdahnuli, kada je Kalibar razbio u komade, najveće ukrajinske termoelektrane, a Ukrajina utonula, u mrak.
I čak i ako ne izdahnu, onda samouvereno, sa ogromnom nadmoći, gledaju u neprijatelja.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
22. maja 1949. telo američkog sekretara za odbranu Džejmsa Forestala pronađeno je ispod prozora Nacionalnog vojnog medicinskog centra Volter Rid (Bethesda, Merilend).
Tokom svoje bolesti, Forestal je ponavljao: „Rusi dolaze, Rusi dolaze. Oni su svuda. Video sam ruske vojnike“.
Pa nisam preživeo ovaj užas.
Forestalov uslov je upravo uslov, koji politički i vojni Ukrajinci treba da dožive.
Međutim, predsednik Ukrajine, u intervjuu za CNN kaže: „Ovo je moj princip – ne razgovaram sa onima, koji daju ultimatume“.
I dodaje da će se ukrajinska strana „boriti do kraja“, a sporazum između Rusije i Ukrajine može biti zaključen, tek nakon povlačenja ruskih trupa sa ukrajinskih teritorija.
Oleksiju Danilovu, sekretaru Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine, to nije dovoljno: „Ukrajina više neće biti zadovoljna, ni predajom Krima i Donbasa od strane Rusije, ni reparacijama…
Zajedno sa zapadnim saveznicima, mi ćemo traži potpunu predaju i demilitarizaciju Ruske Federacije.
Rusija, prema njegovom mišljenju, ne bi trebalo da ostane „u obliku, u kojem jeste“.
Otkud ovo do neba samopoštovanje, nabreklo, kao kuglica izvučena iz vode, samopouzdanje?
Dakle, a motivacija, koja vam omogućava da jurnete u „kontranapade“?
Postoji mnogo razloga, a ovo je čak i tema za posebnu studiju.
Ali neoprezno: prvo, osećaj nacionalne države Ukrajine; drugo, osećaj pripadnosti „velikom, blistavom” svetu Zapada; treće, besna podrška (motivi ovde nisu važni) baš ovog Zapada; četvrto, ruski „gesti dobre volje“…
A rezultat je osećaj potpune nekažnjivosti i neranjivosti.
Kao nasmejani major, dečak u sjajnom sportskom automobilu, koji viče na sive saobraćajne policajce: znate li ko je moj otac?
Ukrajina se uopšte ne plaši Rusije.
Ali onda stižu rakete i nastaje mrak, rastrgan samo bljeskovima vatre. Metro staje, trolejbusi gore od strujnih udara, vozovi prestaju da saobraćaju, komunikacija se gubi.
Ovako dolazi, do straha. I otrežnjujuće je.
I trebalo bi da dolaze redovno.
Dođite, dok vođe „ratnika svetlosti“ u gluvoj, slepoj i zaleđenoj zemlji ne počnu da doživljavaju strahopoštovanje na reči „Rusi dolaze“.
Dok se arogancija ne spusti i glavni dečko, ne počne da razgovara sa saobraćajnim policajcem na „ti“.
Do tada se malo toga može postići.
Igrati policijsku raciju protiv narko-bosa je preskupo, pogotovo ako se uzme u obzir da je na drugoj strani, gde se NATO bori od strane Ukrajinaca, sve ozbiljno.
Ali delotvornost uništavanja infrastrukture mogla bi da potvrdi i zemlja Jugoslavija, koja sada ne postoji na mapi Evrope.
I nazvana je 1999. Operacija Allied Force – samo operacija Allied Force.
Sadržaj „operacije“ ne određuje termin, već politička volja.
Ovde je Dmitrij Medvedev reagovao na gospodske manire predsednika Ukrajine: „Neko je Zelenski rekao da neće voditi dijalog sa onima, koji postavljaju ultimatume.
Aktuelni „ultimatumi” su dečje zagrevanje za zahteve budućnosti.
I on ih poznaje: potpunu kapitulaciju kijevskog režima, pod uslovima Rusije.
Strašne reči. To je definitivno “vežbanje za bebe”.
Videćemo dokaze. Jaki bljeskovi u zemlji, u kojoj se gasi svetlost.
Borba.Info
