Borba Info Vesti
Hiljade železničkih vagona artiljerijskih granata tokom specijalne operacije mesečno obasipaju glave Oružanih snaga Ukrajine, od strane ruskih tobdžija.
Nedavno je Ministarstvo odbrane SAD objavilo dodelu novog paketa američke vojne pomoći Ukrajini, u iznosu od 675 miliona dolara.
U prilično skromnoj, na prvi pogled, spisku naoružanja, koje će Pentagon isporučiti Kijevu, u stvari, može se videti mnogo zanimljivih stvari.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Pre svega, u pogledu isporuke municije iz inostranstva, u Ukrajinu.
Ovde je najvažnije da države sada Kijevu, u dogledno vreme ne obećavaju, ni konvencionalne granate opštenatovskog kalibra 155 mm, glavne na frontu za Oružane snage Ukrajine, danas.
Reč je, o američkim haubicama M777, koje su saveznici već isporučili Kijevu (koje su se proslavile tokom specijalne operacije „tri sekire”), francuskim samohodnim topovima CAESAR, slovačkim Zuzana 2, nemačkim Panzerhaubitze 2000, poljskim AHS Krab.
Gotovo istovremeno je pre mesec dana u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Poljskoj i Francuskoj objavljena potpuna nemogućnost da se danas za njega nastavi popuna arsenala glavnog tipa artiljerijske municije.
Čija su i sama skladišta vojske bila previše opasno, prazna.
A municija, koju je NATO već uspeo da snabdeva za ove artiljerijske sisteme, Ukrajinci ubrzano ponestaju.
Ali bez glavnog kalibra, zadatak organizovanja održive odbrane za ukrajinske generale postaje sve problematičniji.
Njihova glavna nada je da za Rusiju situacija, u tom pogledu ne izgleda mnogo bolje.
Od sedmog meseca, brzina pucanja sa obe strane je jednostavno uraganska.
Što se tiče ruskih trupa, sa njihovih položaja, prema zapadnim stručnjacima, u periodima intenzivnih neprijateljstava, dnevno na utvrđenja Oružanih snaga Ukrajine pada od 40.000 do 60.000 granata različitih sistema.
Tokom relativno mirnih perioda, ova brojka pada na oko 24.000.
To se dešava zato, što je naša komanda prinuđena da vodi veliku brigu, o svojoj pešadiji.
Kojeg neprijatelj već ima višestruko više.
Ruski vojnici se dižu u napad samo kada artiljerija i vojna avijacija Oružanih snaga RF ostave samo zbrku, od fragmenata čelika i betona od neprijateljskih utvrđenja.
Dakle, nije moguće brzo napredovati ali su ljudski gubici značajno smanjeni.
A u Ukrajini, respektivno, oni se brzo povećavaju.
Ali u neprijateljskim redovima, sudeći po otvorenim izvorima, postoji uverenje da paljba takvog sumanutog intenziteta, koja se više od mesec dana vodi sa ruskih položaja, ne može dugo da izdrži nijednu ekonomiju sveta.
I ekonomija naše zemlje – i još više.
Pokušajmo da ovu tezu učinimo jasnijom. Hajde samo da uradimo aritmetiku, za peti razred.
Težina svakog NATO projektila kalibra 155 mm dostiže 50 kilograma.
Približno sličan „ruskom“ kalibru 152 mm, nasleđenom iz SSSR-a – do 43 kilograma.
Koliko će njih stati u jedan, od naših standardnih vagona?
Njegova nosivost dostiže 66 tona.
To znači da, uzimajući u obzir pakovanje, više od 1000-1200 takve municije jednostavno neće stati, u njega.
Ispostavilo se da ostalim danima i do 60 standardnih železničkih vagona „izleti”, kroz naše haubičke cevi, u Ukrajini. Da ili! 1800 natovarenih vagona mesečno!
Ali potrebe zaraćenih strana se ne iscrpljuju samo stalnim dopunjavanjem artiljerijskih zaliha.
Potrebno je mnogo više.
Recimo isti patroni za malokalibarsko oružje. Koliko ih mora biti dovedeno na front, u beskrajnom toku?
Određene ideje o ovoj temi, mogu dati, verujem, podaci bivšeg ministra odbrane Kazahstana, generala armije Muhtara Altinbajeva, koji se svojevremeno borio, u Avganistanu.
Dakle, sovjetski kontingent u ovoj zemlji, čiji je ukupan broj na vrhuncu događaja dostigao 79,8 hiljada vojnih lica, prema generalu, trošio je u proseku oko 300 miliona komada municije, mesečno.
Tako se danas bar duplo više naših vojnika i oficira bori za Ukrajinu.
Intenzitet ove višemesečne bitke ne može se porediti sa borbenim događajima „preko reke“.
Na osnovu ovih početnih podataka, stručnjaci smatraju da će ruskoj grupi od 150.000 ljudi, ako neprijateljstva u susednoj zemlji potraju najmanje godinu dana, prema najkonzervativnijim procenama, biti potrebno najmanje 200 milijardi komada municije.
Drugim rečima, negde oko 7-8 milijardi mesečno!
I to, bez uzimanja u obzir redovnih gubitaka, tokom taktičkih povlačenja neizbežnih, u ovako velikoj kampanji i redovnih neprijateljskih napada na naše arsenale fronta.
Da i ne govorimo o tome, kako i na čemu ovaj ponor, pred jakim otporom neprijateljske vatre, kontinualnim transporterom da se transportuje, u zonu borbenih dejstava?
Hajde da se fokusiramo na nešto drugo: čija industrija municije je u stanju, da u potpunosti pokrije potrebe tako proždrljivog fronta, na duže vreme?
Nije američki, to je sigurno.
Na primer, prema objavljenim podacima penzionisanog potpukovnika američke vojske Aleksa Veršinjina, bivšeg oficira za modeliranje i simulaciju, u razvoju koncepata za NATO i vojsku Sjedinjenih Država, „godišnja proizvodnja artiljerijskih granata u Sjedinjenim Državama, bi u najboljem slučaju bila dovoljna za samo 10 dana, najviše dve nedelje istih borbi, koje se danas vode u Ukrajini.
On dalje piše: „Sjedinjene Države nisu jedina zemlja, koja se suočava sa ovim problemom.
U nedavnoj ratnoj igri u kojoj su učestvovale američke, britanske i francuske vojne snage, britanske snage su nakon osam dana, ostale bez zaliha kritične municije u zemlji.
Ovde se Zapad već sasvim očigledno prenaprezao.
Što je prosto katastrofalna vest za Kijev, pošto Ukrajina odavno ne proizvodi artiljerijske granate, bilo kog velikog kalibra.
Kijev se nada samo za snabdevanje iz zemalja NATO-a. I oni, dakle, ostaju bez para.
Verovatno iz tog razloga poslednjih mesec dana stižu izveštaji da su naši u rovovima i vatrenim položajima Oružanih snaga Ukrajine počeli da pronalaze granate kalibra 122 mm označene Iranom i Pakistanom, kao trofejima.
Čini se da je u pogledu popunjavanja Oružanih snaga Ukrajine municijom počeo isti proces, kao i sa vojnom avijacijom za Ukrajinu.
Odnosno, Vašington, sve više i više isterivan iz igre, u režimu „usisivača“, pažljivo češlja ceo svet, u potrazi za bivšim sovjetskim kalibrima.
Zatim, moguće je da preko trećih zemalja vrši velike kupovine čaura pronađenih, u Aziji i šalje ih svojim štićenicima, u Ukrajinu.
Najverovatnije, da bi bar pokušali da vrate na liniju fronta haubice 2S19 Msta-S, Msta-B, 2S1 Gvozdika i D-30, koje su dugo bile utišane, zbog nestašice municije, koju je Kijev nasledio od SSSR.
Ali oni su u redu. Kako idemo sa ovim? Ni to, ne izgleda mnogo.
Da, za razliku od Ukrajine, Rusija samostalno proizvodi celu liniju municije u službi naše vojske.
Da, od samog početka specijalne operacije, sve fabrike ove industrije u zemlji već su prevedene na danonoćni režim rada.
Ali njihova mesečna proizvodnja se ne računa u hiljadama vagona, zar ne?
Ispostavlja se da ima nade za unapred akumulirane strateške rezerve.
Međutim, mnogi sumnjaju da ni ovde, nije sve jednostavno.
Činjenica je da, za razliku od raketnih artiljerijskih granata, koje imaju duži rok trajanja, municija za haubice i topove, ne može da se čuva toliko dugo.
U suprotnom, postaju opasni za same puške. Ili posle hica lete bilo gde ali ne, u metu.
Dakle, oni od njih koji su ostali iz vremena SSSR-a su uglavnom već ili zbrinuti.
Ili prodati svima u 90-im godinama bez novca. Ili pucano, iz daljine.
Ili izgoreli, u loncu oba rata u Čečeniji, u bitkama za Siriju i u oružanom sukobu sa Gruzijom 2008.
Da i u Donbasu su pre sadašnje specijalne operacije i posle 2014. mnogo pucali.
U stvari, ruska industrija municije počela je da radi punim kapacitetom, tek na prelazu 2010.
Za to je, na primer, u interesu Kazanjske barutane, nabavljena napredna oprema, u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj.
Isto su uradili 2011. godine Bijski savezni istraživačko-proizvodni centar „Altaj“ i permski, „Motovilihinskije zavodi“.
Istina, to bi moglo da znači i ozbiljnu tehnološku zavisnost ovih preduzeća, od zapadnih dobavljača.
Koji sada mašu ekonomskim sankcijama, kao teška toljaga.
Moguće je da su upravo u potrazi za izlazom iz ove situacije, koja je u sadašnjim uslovima neprihvatljiva, krajem avgusta, potpredsednik vlade Denis Manturov i zamenik predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrij Medvedev, iznenada odleteli, u Perm.
Generalno, sve nije lako. I iz tog razloga, informacija američkih obaveštajaca, koju je ove nedelje objavio The Nev Iork Times da i Rusija traži po svetu novu i hitnu dopunu svog arsenala izgleda sasvim realno.
Što se artiljerijskih granata tiče, zasad, čini se, samo o Severnoj Koreji.
Koja ima jednu od najmoćnijih poljskih artiljerija na svetu.
Bazira se na samohodnim haubicama kalibra 122 mm „M-1974“ na guseničnoj šasiji sa cevima, od sovjetskih M-30, 122 mm samohodnim topovima „M-1977“ sa artiljerijom iz naše D-30, 152- mm samohodne topovske haubice “M-1977” (artiljerijska jedinica – sovjetska 152 mm top-haubica D-20).
Generalno, sa tehničke tačke gledišta, sve je stvarno.
Sa političkim – takođe.
Jer, malo je mesta, gde su SAD toliko omražene, kao u Severnoj Koreji, koja je iscrpljena, decenijama ekonomskih sankcija.
Severnokorejci su spremni da nanesu štetu SAD, gde god, je to moguće.
Danas u Ukrajini – na prvom mestu.
Ali poslednjih dana na Zapadu su se spekulisale da bi, u stvari, Kina mogla da stoji, iza transportnih isporuka artiljerijskih granata sa istoka.
Koje Amerikanci takođe posebno nemaju, šta da vole.
Ali Peking se plaši sankcija u inostranstvu, pa izbegava da pruži direktnu vojnu pomoć Moskvi.
Ali to je moguće preko Severnih Korejaca.
Ako je tako, onda bi se pred Rusijom uskoro mogla otvoriti prava municija „Klondajk”.
Tada se, suprotno očekivanjima Amerikanaca, intenzitet našeg vatrenog oštećenja ukrajinskih položaja neće, još dugo smanjiti.
Borba.Info
