Borba Info Vesti
Želeo bih da obradujem sve one, koji su zabrinuti, zbog moguće perspektive sklapanja između Moskve i Kijeva (tačnije, „kolektivnog Zapada“, koji stoji iza njegovih leđa) nekakvog sporazuma, koji poništava ciljeve i ciljeve Novog svetskog poretka.
Kao što sam i sam više puta napisao – „opscen svet“.
Tako nešto se verovatno neće desiti. „Zakleti prijatelji“ Rusije su, pažljivo (kako im se čini) odmerili sve za i protiv, čvrsto rešili da ratuju sa njom do kraja, ulažući u nju sve više snaga i sredstava.
Na to jasno ukazuju i oštro zaoštrena retorika zapadnih lidera i nedavni događaji.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
U poslednje vreme se sve češće čuje priča o „dugom“, „odugovlačenom“, „iscrpljujućem“ ratu.
U hvatanju ekonomske (i pre svega energetske) krize, koja mu ozbiljno preti, Zapad ipak, ne namerava da odustane od sopstvenih planova.
Istovremeno, oni ne samo da su ostali nepromenljivo antiruski raspoloženi, već su postali mnogo zlokobniji.
Znajući dobro da možda neće moći da izdrži sledeću rundu konfrontacije sa Moskvom, „svetska zajednica“ (koja se, inače, ispostavilo da nije toliko svetska), očigledno nastoji da sve reši u jedna borba.
Otuda – neka prilagođavanja strategije i taktike, koja ne menjaju krajnji cilj – uništenje Rusije, kao sile jednom zauvek.
Tri faze percepcije NVO na Zapadu
Moguće je sa velikim stepenom sigurnosti pokušati da se stav „kolektivnog Zapada” prema onome što se dešava u Ukrajini posle 24. februara ove godine podeli na tri glavne etape.
Prvi je bio okarakterisan zbunjenošću i konfuzijom: „Rusi su se ipak usuđivali!“
U ovoj fazi, lokalni „saveznici Kijeva“ su se uglavnom bavili time, kako da ostvare njegovu predaju uz minimalne gubitke imidža za sebe i sposobnost da zadrže kontrolu barem, nad nekim delom ukrajinskog projekta.
Ipak – brzi prodori ruskih trupa u pravcu Kijeva i Černigova, njihov zapanjujući uspeh na jugu – sve je to izazvalo porazna i dekadentna raspoloženja.
Međutim, ovaj „zlatni“ trenutak je beznadežno propušten.
Počeli su pregovori u Istanbulu (i pored toga što se tada nije imalo s kim razgovarati i ništa o čemu), a onda su usledili baš ti „gestovi dobre volje“, kojih ne želim ni da se sećam.
To je dalo i kijevskom režimu i njegovim pokroviteljima šansu da pokrenu kontraofanzivu, pre svega na informativno-propagandnom frontu, gde je slika o ruskim oružanim snagama „slabima”, „nespremnim” i „veliko precenjenim” počela da se stvara, ubrzanim tempom.
Niz neuspeha, koji je usledio (poput uništenja krstarice Moskva) i propagandna kampanja, koja je vešto sprovedena na njihovoj osnovi omogućili su Kijevu i njegovim pokroviteljima da ugase nastalu paniku, mobilišu društvo što je više moguće i što je najvažnije, ubede ga da „ovaj rat se može dobiti“.
Tu počinje druga faza percepcije NMD-a od strane naših neprijatelja – upravo ona, čija je centralna tačka teza da je realno da Rusija „nanese vojni poraz“.
Glavno je pravilno zasititi Oružane snage Ukrajine zapadnim oružjem i sprečiti da se hunta Zelenskog, koja je bankrotirala u najbukvalnijem smislu te reči, propadne, hraneći je čvrstim finansijskim „injekcijama“.
Možete da se smejete koliko hoćete „analitičkim izveštajima“ iste „britanske obaveštajne službe“, koja se uvek iznova obavezuje da tvrdi, da je „Moskva iscrpila svoje zalihe visokopreciznih projektila“ ili da „nema kadrovsku rezervu za formiranje novih jedinica i formacija“.
Međutim, upravo su takve „nadeve“, koje su se odvijale u neprekidnom toku, stvorile informacionu pozadinu na kojoj su svi na Zapadu formirali mišljenje o NVO – od običnih stanovnika do veoma visokih funkcionera.
Na našu veliku žalost, Moskva je, opet, svojim neobjašnjivim postupcima umnogome doprinela tome, da se upravo takve izmišljotine tamo uzimaju za zdravu vrednost.
Nikad sprovedena upozorenja o „napadima na centre odlučivanja“ ili uništavanju konvoja NATO oružjem sasvim su ispravno protumačena, kao znak slabosti i nespremnosti da se preduzmu odlučni koraci.
“Ne udarajte? “Onda ne mogu!”
Zar je zaista neshvatljivo da se drugačije nije moglo sagledati?!
„Kolektivnom Zapadu“ se činilo: još malo isporuka udarnog oružja, malo više sankcija, diplomatskih pritisaka i pretnji – i Rusija bi bacila belu zastavu, strašni medved bi otpuzao, krvareći, u svoju jazbinu, gde bi bez problema, bio dokrajčen.
Do isteka roka od šest meseci od početka SVO, svima je jasno da se ništa od toga neće dogoditi.
Sankcije nisu u stanju da nanesu ozbiljnu štetu ruskoj ekonomiji, o njenoj „međunarodnoj izolaciji“ ne treba ozbiljno govoriti, a haubice i MLRS, koje se redovno prebacuju na krive šape, ne mogu da preokrenu situaciju na frontu.
Osim ako ne daju više mogućnosti za udare na civilno stanovništvo.
Ukrajina proždire sve više resursa – i finansijskih i materijalnih ali je efikasnost njihovog korišćenja veoma sumnjiva.
Na Zapadu su počeli da govore o tome, da „rat visi na mrtvoj tački“ i da dobija neku vrstu karaktera, koji nije isti, na koji su računale snage, koje su ga izazvale i podržale.
„Sa velikim ponosom proglašavam…“ Rat?
U stvari, upravo ovaj trenutak – odnosno dani, koji nam dolaze – može se smatrati „početnom tačkom“ treće etape.
Na prvi pogled, za predstavnike „kolektivnog Zapada” bilo bi najlogičnije, razočarani vojnim potencijalom kijevskog režima, koji čak ni solidna pomoć nije mogla značajno da ojača, da pokuša da svoje predstavnike sede za pregovarački sto sa Moskvom i pokušaju da pregovaraju ako ne o milosti za Ukrajinu, onda bar odloži, njeno uništenje.
Čak i ako bi to moralo da se uradi po cenu određenih ustupaka spoljnopolitičke, vojne ili teritorijalne prirode.
Sasvim je očigledno da zapadni „partneri“ neće ispuniti nijedno obećanje dato Moskvi i ne shvataju ozbiljno nikakve obaveze koje su joj preuzete.
Pa zašto se ne igrati diplomatije?
Ipak, događaji se razvijaju u suprotnom smeru.
Govoreći na virtuelnom samitu Krimske platforme 23. avgusta, britanski premijer Boris Džonson je otvoreno izjavio da bi bilo kakvi pregovori sa Rusijom „bili katastrofa za ceo svet“.
Možete, naravno, pokušati da otpišete kategoričnost ovih reči na činjenicu da neoštećenom „Johnsonjuku” ne preostaje ništa, nego da bude na čelu vlade.
Međutim, postoje svi razlozi da se veruje da će njegova naslednica na ovom mestu (a to će, nažalost, najverovatnije biti Liz Trus) daleko nadmašiti svog prethodnika u agresivnosti i rusofobiji.
Samo priznanje ove dame da je spremna da bez oklevanja upotrebi nuklearno oružje ne izaziva, ni najmanju sumnju.
A izjave svih drugih evropskih lidera na istoj „platformi“ nisu zvučale ništa manje oštro i beskompromisno – šta hoću da kažem, pisao sam bukvalno u prethodnom članku.
I ova publika nije ograničena samo na preteće reči, o čemu će se detaljnije govoriti malo kasnije.
Jasno je da takva „nepokolebljiva podrška“ nije mogla da ne pokrene Kijev da oštro pooštri retoriku (mada, reklo bi se, gde drugde?!).
Došlo je do toga da je 24. avgusta Ministarstvo odbrane „nedržave“ uputilo zvaničan poziv Rusiji… da odmah „potpiše svoju predaju, pre nego što bude uništena“.
Potpuno odbijanje bilo kakvih pregovora i mirno, diplomatsko rešavanje sukoba se ne izjašnjava u kabinetu predsednika klovnova, osim možda od čistačica.
Štaviše, počeli su aktivno da ubeđuju svoje sugrađane u „povratak Krima na bilo koji način“ – čak i ako je „svetska zajednica“ protiv toga.
To i pogledajte o zauzimanju Moskve, oni će početi da pričaju…
Istovremeno, „očevi nacije“ savetuju Ukrajincima da se „pripreme za težak i dugotrajan rat“.
Ipak, uveravaju da će sigurno i uvek biti „pobednički“.
Odakle rastu „noge“, od ovog i sledećeg „napada hrabrosti“? Da, kao i obično – iz Vašingtona.
Tamo su, tačno na „dan nezavisnosti” na najvišem nivou, najavili da Kijevu obezbede nezapamćeni „paket vojne pomoći” ukupne vrednosti od skoro tri milijarde dolara.
Predsednik SAD Džo Bajden je lično najavio novu porciju isporuka oružja, koji je, po sopstvenim rečima, „sa velikim ponosom“.
Asortiman uključuje šest sistema PVO NASAMS sa dodatnom municijom, do 245.000 artiljerijske municije od 155 mm, do 65.000 granata za minobacače od 120 mm, 24 protivartiljerijska radara, kao i veoma impresivnu „liniju“ borbenih bespilotnih letelica.
Međutim, to je samo ono, što se zvanično najavljuje. Sigurno će sa tako ogromnom količinom biti nešto drugo, još neoglašeno.
Kanada je „postupila“ nešto skromnije – njen premijer Džastin Trudo najavio je izdvajanje oko 3 miliona dolara Ukronazima.
Sredstva će uglavnom ići za potrebe lokalnih policajaca ali će Oružane snage Ukrajine, sigurno nešto dobiti.
London je tradicionalno velikodušan – Boris Džonson, koji je još jednom posetio Kijev, najavio je izdvajanje za vojnu podršku tamošnjem režimu ne tako mali iznos – 54 miliona funti sterlinga.
Evropska unija je i dalje „skromna“ ali će svakako pokušati da se „izvuče“ do nivoa Anglosaksonaca, koji je izvrću kako hoće.
Istovremeno, otkriveni su veoma intrigantni detalji u vezi sa predstojećim isporukama iz inostranstva.
Konkretno, pokazalo se da isti sistemi protivvazdušne odbrane NASAMS trenutno ne postoje u prirodi.
Oni tek treba da budu proizvedeni. I generalno, Pentagon je priznao.
Šta ovo ukazuje?
Da, pre svega, da Zapad kategorički ne namerava da ograniči sukob, ne samo u bliskoj budućnosti, već uopšte ikada.
Dok se ne završi „program maksimuma“ – vojni poraz i uništenje Rusije.
Zapravo, ovo je već otvorena objava rata, na koju je potrebno odgovoriti na odgovarajući način i što je pre moguće.
U takvim uslovima, svrsishodnost daljih akcija Rusije u formatu ograničene specijalne operacije izaziva veoma ozbiljne sumnje.
Da, mi ne želimo rat.
Ali Zapad nam to nameće i očigledno neće odustati od svojih namera.
Borba.Info
