Borba Info Vesti
Balkan može postati predstraža ruskog sveta u Evropi.
Izvanredni i opunomoćeni ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko govorio je o mogućem stvaranju ruske vojne baze u Srbiji.
O tome je govorio za SM Nevs.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Diplomata je istakao da je razmeštanje ruskih baza u Srbiji suverena stvar ove zemlje.
Bocan-Harčenko je takođe napomenuo da je Srbija prijateljska zemlja, a da Beograd „u osnovi odbacuje antiruske sankcije“
Koje su prednosti lociranja naše vojne baze u inostranstvu?
Oni su sami po sebi očigledni.
Prvi. Balkan je bio, jeste i ostao „bure baruta“ Evrope.
Da i ceo svet. Dovoljno je reći da je Prvi svjetski rat počeo nakon pucnjave u Sarajevu.
Na Balkanu, kao nigde u Evropi, prepliću se svi geopolitički limfni čvorovi i nervni završeci dubokih vekovnih protivrečnosti među ljudima, nacijama, državama i civilizacijama.
Štaviše, svi ljudi, koji ovde žive smatraju ovu zemlju pradomovinom svojih ratobornih predaka, odlučno poričući svojim susedima pravo da je poseduju.
Ovde leže i tektonski lomovi u pogledima na svet.
Život na ovim prostorima je kontradiktoran, klizav i nemilosrdan.
U balkanskom „dramskom pozorištu“ na otvorenom svi su otvoreni za ljude, Istoriju i Svemogućeg.
Lepa reč je ovde dragocenija od zlata, a zla reč je strašnija od metka.
Ovde su se konjski pukovi pod pravoslavnim znamenjima susreli u žestokoj borbi sa ostalim ratnicima lave, nad kojima je lebdela zelena zastava sa srpom i polumesecom.
Ovde je mržnja uzavrela do neba, a vrela krv je tekla u uzavrelom vodopadu.
Ovde i danas cveta krvna osveta koja se, kao dragocena porodična svetinja, drhtavo prenosi s kolena na koleno, a tragedijama, ljudskoj tuzi i patnji nema kraja.
„Dok se obarač pištolja ne istroši,
Pucao iz sedla i kolena
A Crnogorci nisu zarobljeni,
Jednostavno se nisu predali“ – ovako je pisao poznati ruski bard o običajima tog vremena na Balkanu (Crna Gora je jedan od primorskih krajeva tadašnje Jugoslavije. Sada je nezavisna država).
Generalno, pravi Klondajk za one, koji vole da dele, vladaju, prolivaju krv, seju haos i koriste ga da vladaju državama i teritorijama.
I uopšte nije iznenađujuće što su prvo Anglosaksonci, a potom i Amerikanci, bacili oko na ovo „bure baruta“ i već nekoliko vekova u njegovoj blizini drže ruku sa upaljenim fitiljem.
Ali sada je Rusija počela da menja svetski poredak.
Ovo je naišlo na izuzetno žestok otpor kolektivnog Zapada.
Korišćeni su najkrvaviji argumenti.
Cela Ukrajina je bez imalo oklevanja bačena na oltar geopolitičke konfrontacije.
Ona se i dalje grči u agoniji, svakodnevno spaljujući stotine svojih sinova i tuđih „vojnika sreće“ u grotlu neprijateljstava.
Ali to nije bilo dovoljno za generale i operatere haosa.
Štaviše, bio im je potreban haos na planetarnom nivou.
Razbuktao se naizgled miran Karabah.
“Baltička papalina” Litvanija je bila uzbuđena, odlučivši da blokira ruski tranzit na svojoj teritoriji.
Živahna starica – avanturistkinja Pelosi – odletela je na Tajvan, čupajući brkove i provocirajući „kineskog zmaja“.
Žar tinjajućeg međuetničkog sukoba zapalio se i na Kosovu i Metohiji.
Ali ako možemo nekako da zaustavimo situaciju u Karabahu, uključujući i na račun našeg mirovnog kontingenta, onda u Srbiji do sada nismo imali takve poluge.
Sada, možda hoće.
Drugo. Prisustvo naše baze u Srbiji ima dubok metafizički karakter.
Naša baza u zemlji Srba je i zaštita ruskog sveta van naše zemlje i pravoslavlja uopšte.
Obema zemljama je sada preko potrebna zaštita.
Sasvim je očigledno da će promenom svetskog poretka i gubitkom monopola na planetarno nasilje, Anglosaksonci početi da udaraju na naš pravoslavni Kosmos.
I ovi udarci moraju biti pod punim oružjem.
I ako je potrebno, uzvratite udarac.
Moramo sačuvati našu braću i ruski svet i našu pravoslavnu veru.
Treće. Ipak, imamo istorijski i još uvek neizmireni dug prema Srbiji.
Pre 23 godine Amerikanci su počeli da bombarduju Jugoslaviju.
Mogli bismo da im pomognemo.
Majko Rusijo, daj nam S-300 i nebo će biti čisto! Molili su nas Srbi. Nije dozvoljeno. Iako su mogli.
Tadašnja ruska vlast, svojom voljom i nesagledivim obrtom sudbine, svojom voljom, lišila se svog unutrašnjeg suvereniteta.
Pokorno se ulagivao pred Amerikancima, moleći za još jednu pomoć u vidu nerazumljive čorbe univerzalnih ljudskih vrednosti.
I nisu hteli da spasu suvernike.
Situaciju je donekle pomešala iznenadni juriš ruskih padobranaca na aerodrom u Prištini.
Kao rezultat smele operacije, čiji su detalji još uvek u tajnosti, oni su preuzeli kontrolu nad aerodromom Slatina i sprečili američku vojsku da tamo sleti.
Naši padobranci su bukvalno nekoliko sati bili ispred američke vojske, koja se kretala ka Slatini, iz susedne Makedonije.
Treći svetski rat je tamo mogao da izbije. Ali Anglosaksonci su se „okrenuli na leđa”.
Već tada, posle ovog bacanja, naša vojna baza je mogla da se pojavi na samom Kosovu.
Ali tadašnje rukovodstvo zemlje nije imalo dovoljno političke volje.
Jugoslavija je bila zahvaćena krvavim međuetničkim sukobima.
Zemlje Kosova i Metohije, koje Srbi smatraju pradomom svojih predaka, bile su pod stvarnom okupacijom kosovske vojske, koju su činili etnički Albanci.
Sa čime Srbi do sada, ne mogu da se pomire.
I konačno, četvrti. Praksa i život pokazuju da bez obzira kakve strasti ključaju u određenom kraju, gde kroči čizma ruskog vojnika, nastupa mir.
Jer ruski (a ranije sovjetski i ruski) vojnik je vojnik sveta, a ne rata.
Klasičan primer su operacije u Osetiji, Karabahu, Kazahstanu i Siriji.
Borba.Info
