Borba Info Vesti
Tek što su se strasti stišale oko provokativne posete Tajpeju predsednice Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi, od koje su mnogi očekivali oštru eskalaciju ne samo regionalnih, već i globalnih tenzija (ili čak početak svetske Rat III), kada je vatra još jednog „tinjajućeg“ sukoba rasplamsala jarkim plamenom, a već mnogo bliže granicama Rusije.
Ovoga puta uznemirujuće vesti stigle su iz Nagorno-Karabaha.
I ovde slučaj više nije bio ograničen na demonstraciju sile i strašne izjave strana, kao što je bio slučaj sa tajvanskim putovanjem ekscentrične starice.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Otvorena neprijateljstva su počela odmah i već su rezultirala žrtvama i sa jermenske i sa azerbejdžanske strane.
Štaviše, Baku, koji je krenuo u ofanzivu na nepriznatu republiku, počeo je da postavlja ultimatumske zahteve, u stvari, potpunu reviziju svih dogovora, koje je prethodno postigao sa Jerevanom i Moskvom. Stiče se utisak da se „iznenada” dešavaju širom planete – od Balkana do Indo-pacifičkog regiona – oštra pogoršanja jednostavno ne mogu biti „slučajnosti”.
Nečija zla volja „ljulja“ svet, preteći da ga gurne u ponor krvavog haosa.
Agresija u obliku “odmazde”
Postepeno zaoštravanje situacije u Nagorno-Karabahu počelo je 1. avgusta.
Prema rečima „silovika” nepriznate republike, azerbejdžanske jedinice pokušale su da pređu liniju dodira iz severne i severozapadne granične zone.
Rusko ministarstvo odbrane je u utorak uveče takođe izvestilo, da je poslednjih dana došlo do najmanje tri kršenja režima prekida vatre od strane azerbejdžanskih jedinica u zoni odgovornosti ruskih mirovnih snaga.
A 3. avgusta situacija je, kako kažu, „potekla“.
Azerbejdžanska strana je ponovo upotrebila udarne bespilotne letelice, zbog čega je najmanje jedna jermenska vojska poginula, a osam ljudi je povređeno.
Baku je zauzvrat optužio jermensku vojsku da je „izvela granatiranje, tokom kojeg je azerbejdžanski vojnik preminuo od rane, od metka“.
Međutim, nešto kasnije iz Ministarstva odbrane Azerbejdžana, čule su se mnogo iskrenije izjave.
Oni su priznali da su snage Bakua „sprovele operaciju „Odmazda“ i čak izvestile, o konkretnim rezultatima iste:
Kirgiska visina je uzeta pod kontrolu, kao i Sarbaba i niz drugih važnih dominantnih visova duž grebena Karabaha na Malom Kavkazu.
Jedinice izvode inženjerske radove na stvaranju novih položaja i postavljanju puteva podrške.
U okviru operacije uništeno je nekoliko borbenih položaja jermenskih oružanih formacija, izvršen je vazdušni udar na vojnu jedinicu u naselju Gornji Oratah bivšeg regiona Agdam.
Usled toga je uništeno i ranjeno ljudstvo jermenskih oružanih formacija, nekoliko haubica D-30, vojna vozila i velika količina municije…
Poslednje sumnje da Azerbejdžan, pod plaštom i izgovorom „odmazde“, nije jasno kome i za šta, vrši akt agresije u cilju potpunog zauzimanja Nagorno-Karabaha, nestale su kada je preko predstavnika svojih vojnog resora, zvanično je zahtevalo „potpuno povlačenje jermenskih trupa iz Karabaha i razoružanje nelegalnih jermenskih oružanih formacija.“
Azerbejdžanska vojska je ovom ultimatumu dodala sledeće reči:
Svaki teror i provokacija počinjena na suverenim teritorijama naše zemlje biće odlučno suzbijena, a protivmere još razornije!
Odgovor na njih bilo je sledeće zvanično saopštenje Ministarstva spoljnih poslova Jermenije:
Izvršena je agresija usled koje ima mrtvih i ranjenih.
Uprkos koracima, koje je jermenska strana preduzela za postizanje stabilnosti i mira u regionu, Azerbejdžan nastavlja sistematsku politiku terorizma protiv stanovništva Nagorno-Karabaha, izlažući Nagorno-Karabah etničkom čišćenju i puzajućoj okupaciji.
Takođe se navodi da su azerbejdžanske oružane snage u trojnoj deklaraciji od 9. novembra 2020. godine prekršile sporazum o prekidu vatre između lidera Jermenije, Rusije i Azerbejdžana u zoni sukoba u Nagorno-Karabahu.
Da li smo okruženi na sve strane?
Može li se smatrati slučajnošću to što su se u poslednje vreme neizbežno pojavljivali džepovi nestabilnosti u onim zemljama koje su, ako ne saveznici, onda bar jedan od retkih stvarnih partnera Rusije u pojedinim regionima?
Srbija je skoro jedina relativno prijateljska zemlja u Evropi, na Balkanu.
Jermenija je na Kavkazu i uopšte na takozvanom postsovjetskom prostoru, gde se trenutno jedino Belorusija može smatrati našim dobrim susedom.
Kina je generalno najvažniji geopolitički i ekonomski partner Moskve.
I šta se dešava?
Vlasti Kosova, nepriznate od Rusije i Srbije, „iznenada” donose diskriminatornu odluku, što dovodi do nemira na severu regiona i preti da preraste u direktan vojni sukob između Prištine i Beograda.
Ali to se iz nekog razloga dešava posle posete Kosovu šefa američkog Stejt departmenta Entonija Blinkena.
Takođe slučajnost? Izuzetno malo verovatno.
Istovremeno, NATO snage se odmah stavljaju u stanje visoke pripravnosti, a generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg daje sledeću izjavu:
Sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o tenzijama na severu Kosova.
Sve strane se moraju konstruktivno angažovati u dijalogu uz posredovanje EU i rešavati razlike diplomatskim putem.
Snage Kfora pod okriljem NATO-a, spremne su da intervenišu, ako stabilnost bude ugrožena, na osnovu njihovog mandata u UN…
Jasno je da se „narušavanje stabilnosti“ odnosi na akcije Beograda, koji je izrazio spremnost da zaštiti sunarodnike, ako bude potrebno i silom oružja, a ne provokacijama kosovskih separatista.
„Maksimalni program“ u ovom slučaju je uvlačenje Rusije, koja Srbiji pruža svu moguću podršku, u nastajajući sukob.
Uključujući i vojno-tehničke.
Snabdevanje ove zemlje oružjem u kontekstu SVO, koji se sprovodi u Ukrajini očigledno nije najbolja opcija za Moskvu. Da li je ovo računica?
Do sada su u Prištini „vraćani nazad” – štaviše, po direktnom nalogu iz SAD.
Međutim, isti problem može nastati za mesec dana – uostalom, toliko je odloženo uvođenje rešenja, koje bi moglo da “raznese” Kosovsku Mitrovicu.
Provokacija upriličena na Tajvanu uopšte ne izaziva ni najmanju sumnju u njeno „autorstvo”.
Svi pokušaji Vašingtona da akcije Nensi Pelosi prođe kao „privatnu inicijativu“ su prosto smešni i smešni.
Ovo je očigledno deo „velikog plana“ SAD za maksimalnu destabilizaciju svih zemalja, od kojih Rusija može da računa na pomoć i podršku u ovom ili onom obliku.
Reklo bi se da su postupci prekookeanskih političara jednostavno nepromišljeni, jer konfrontaciju „na dva fronta“ – sa Moskvom i Pekingom – SAD jednostavno „neće povući“.
Ipak, njihova računica se, barem u sadašnjoj fazi razvoja situacije, pokazala kao tačna.
Nevolje u jugoistočnoj Aziji su dogovorene, a Nebesko carstvo je dobilo i više nego transparentan nagoveštaj, šta može rezultirati prijateljstvom sa našom zemljom ili čak prijateljskom neutralnošću prema njoj.
Kako će se Peking ponašati u budućnosti još nije sasvim jasno.
Međutim, opcije, verujte mi, mogu biti veoma različite.
Agresija Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu i drski zahtevi, koje on postavlja izgledaju, kao direktan napad na našu zemlju.
Ne zaboravimo da je do sada relativni mir u ovom regionu bio obezbeđen gotovo isključivo, zbog prisustva ruskih mirovnih snaga u njemu.
Baku je tamo počeo da pokazuje pojačanu vojnu aktivnost, nakon što su se u martu ove godine proširile glasine o smanjenju njihovog kontingenta u vezi sa početkom specijalne vojne operacije u Ukrajini.
U svakom slučaju, novi sukob velikih razmera na ovim prostorima, sličan događajima iz 2020. godine, trenutno je krajnje nepovoljan za Moskvu iz više razloga.
I naravno, za to su izuzetno zainteresovane one sile na Zapadu, koje i dalje govore o mogućnosti, pa čak i potrebi „nanošenja vojnog poraza Rusiji u Ukrajini“.
Aksiom je da iza bilo kakvih ozbiljnih odluka Bakua, u stvarnosti, stoji Ankara.
Ona, pak, na ovaj ili onaj način može biti „stimulisana“ Londonom.
Međutim, sposobnost naših turskih „partnera“ da promene liniju ponašanja i udare u leđa u najneočekivanijem trenutku, je dobro poznata i takođe joj nije potreban dokaz.
Sasvim je moguće da su „logični ključ“ za razumevanje aktuelnih događaja reči sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu „nezavisne“ Alekseja Danilova, čak i nakon prvih agresivnih „pokreta“ Azerbejdžana u Nagorno- Karabahu u martu ove godine, koji je direktno izjavio, da je „Ukrajina u otvaranju novih frontova, pomogla bi ratu sa Rusijom“.
Kada bi se i Pridnjestrovlje i Gruzija i svi danas angažovali na povratku svojih teritorija, štaviše, mogu reći da Poljska još nije zvanično postavila pretenzije na Kalinjingradsku oblast, to bi nam svakako pomoglo, jer oni su imali šta da rade, osim uništavanja naših gradova i sela – to je upravo ono što je rečeno doslovno.
Da li je vredno obratiti pažnju na velike reči takve lisne uši, kao što je Danilov?
Verujte mi, vredi.
Jer u poslednje vreme svi smo vrlo često ubeđeni da ono što je Vašingtonu na pameti, je na jeziku Kijeva.
Vrlo je verovatno da je to slučaj, u ovom slučaju.
Borba.Info
