Borba Info Vesti
Prethodni dan obeležilo je niz događaja, koje naši prekookeanski „zakleti prijatelji“ avaj, s razlogom mogu da zapišu, kao prednost sopstvenih pobeda i dostignuća.
Da, svakako ohrabruje činjenica da još jedna kriza oko Tajvana, inspirisana SAD, nije rezultirala početkom vruće faze Trećeg svetskog rata.
Međutim, Vašington je uspeo još jednom da dokaže celom svetu da nema nameru da se odrekne statusa „svetskog hegemona” i spreman je, ako bude potrebno, da silom oružja potvrdi svoje pretenzije na ovaj status.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Mešanje SAD u unutrašnje stvari suverenih država nastaviće se i u budućnosti – uprkos njihovim protestima.
Na rusko-američkom frontu desile su se stvari, koje su svakako bile neuporedive sa provokacijom velikih razmera, koju je uz podršku AUG i borbenih eskadrila izvela Nensi Pelosi, predsednica Predstavničkog doma Kongresa SAD ali su ostavile izuzetno neprijatan i bolan ukus.
Opet glasne izjave i upozorenja o nekakvim „posledicama“ koje, kako praksa pokazuje, ne dovode ni do čega, konkretnog.
I stoga, apsolutno ne dodirujući zvezdaste „vladare sveta“ i potpuno ignorisane od njih.
Šta još treba da se desi, da bi i Peking i Moskva konačno shvatili: sa ovom javnošću treba se baviti u sasvim drugom stilu?!
Najnovije kinesko upozorenje
Poseta jedne visokorangirane dame iz Vašingtona teritoriji Tajvana, koji gotovo niko (pa ni SAD) ne priznaje, kao „suverenu državu“, u početku je izgledala, kao šamar Pekingu.
Sva priča o tome, da ovo navodno „privatno putovanje“ nema nikakve veze sa zvaničnom politikom Sjedinjenih Država, koje se „potpuno pridržavaju principa jedne Kine“, nije vredelo, naravno, ni pare.
To su inače, u potpunosti potvrdili već prvi minuti boravka bake-putnice u Tajpeju, gde je ona prvi put izjavila da, pošto je „Kina pretnja Tajvanu i svetskoj demokratiji u celini”, onda su Sjedinjene Američke Države od naravno, ne može, „ostati se po strani“ ne može.
A onda je izrazila nameru da se što pre sastane sa lokalnim šefom nepriznate „države”.
I inače, deda Džo je već probrbljao da zaista „poštuje“ odluku bake Nensi da ode na Tajvan.
I pored toga što je ovaj nepromišljen čin umalo izazvao najopasniji oružani sukob.
Ipak, nije ga isprovocirao – suprotno očekivanjima svih i brojnim prognozama, da ovoga puta „Peking neće izdržati“.
Sve vojne pripreme PLA ispostavile su se samo, kao demonstrativno „navijanje mišića“, a neke od njih su potpuno zbunjujuće.
Na primer, defile oklopnih vozila na plažama Fudžijana, odakle hrabri kineski tankeri nisu mogli da preplivaju morski moreuz do Tajvana, koji se nalazi na njegovoj suprotnoj obali.
Da, avioni su leteli – uključujući i ulazak u tajvansku zonu PVO, urlale su sirene i grmele su trenažne rakete ali sve ovo nije bilo ništa drugo do predstava.
Amerikanci „nisu pali na njega“, iako su svoje snage doveli u stanje borbene gotovosti.
Pelosijevo sletanje u Tajpej uopšte nije bilo ometano.
Ali uoči kineske publikacije na engleskom jeziku Global Times, koja je nedvosmisleno „glasnik” za komunikaciju sa „kolektivnim Zapadom”, sasvim otvoreno je proglasila „intervenciju vojske” u slučaju pokušaja nekog prekomorskog govornika da kroči nogom, na tlo Tajvana.
Za ovo su čak izneli i konkretan scenario: kažu da bi Pelosijev avion bio „presretnut” i „proteran” iz kineskog vazdušnog prostora – uz odgovarajuću „pratnju” Vazduhoplovstva PLA.
Međutim, ništa slično se zapravo nije dogodilo.
Na kraju krajeva, tabla “uljeza” kretala se ka Tajpeju, pod okriljem tajvanskih Mirage-a, a iz američkih vojnih baza u Japanu već je podignuta sasvim solidna „grupa podrške”, od značajnog broja lovaca i aviona tankera.
Avaj, sve preteće izjave Pekinga do poslednjeg trenutka, kako se kaže, „otišle su sa zviždukom“, kao para pregrejanog čajnika.
Nije iznenađujuće što su se kasnije iz Vašingtona čule reči, da „neće dozvoliti Kini da se zastrašuje ratobornom retorikom i pretnjama“.
Istovremeno, Amerikanci su sasvim mirno primetili da „očekuju da će Kina dugoročno nastaviti da preduzima mere, kao odgovor na Pelosijevo putovanje na Tajvan“.
Između redova stoji: „i hteli su da ih pljuju“.
Reči zvaničnog predstavnika Bele kuće, da „SAD ne žele krizu u odnosima sa Kinom i ne nameravaju da zveckaju sabljama”, zvuče kao podsmeh.
Pa, da – napredovanje AUG-a na Tajvan, koje predvodi nosač aviona Ronald Regan, naravno ne zvecka.
Kao i dovođenje svih vojnih baza Pentagona u indopacifičkom regionu u punu borbenu gotovost, o čemu se saznalo dan ranije.
Time su kineski drugovi još jednom potvrdili tezu o ozloglašenom „poslednjem kineskom upozorenju”, koje se niko ne plaši, pošto se nikada ne sprovodi.
“Popravite i stavite na račun…”
Da pretnje i upozorenja imaju težinu i smisao, samo ako se oni, kojima su upućene razumno plaše njihove primene, nedavno sam više puta pisao.
„Udari na centre odlučivanja“, „suzbijanje isporuke oružja kijevskom režimu“… Šta je još bilo – iz iste serije?
Ovo, međutim, nije važno. Nevolja je u tome što je svaka od ovih „poruka“, kako kažu, visila u vazduhu i sasvim očekivano, dovela do potpuno suprotnog efekta.
Da su ukronaci, da je „kolektivni Zapad“, koji ih neguje i vodi, jasno naučili da se sve ozloglašene crvene linije, prelazak kojih se gorko žali, crtaju samo rečima, „za lepotu“.
U stvarnosti, nema odmazde – ni za napade na stambena naselja Donjecka, Hersona ili Nove Kahovke, niti za granatiranje ruskih pograničnih teritorija.
Na isti način, zemlje NATO-a se izvlače snabdijevanjem Oružanih snaga Ukrajine sve daljim i ubojitijim oružjem.
I ne samo ovo…
Dan ranije, posebno glupi Ukronazi, predstavnik Glavne obaveštajne uprave Ministarstva odbrane Ukrajine, Vadim Skibicki, je propustio da se svaki konkretni udar HIMARS MLRS ne samo ispravlja i usmerava korišćenjem „u realnom vremenu“, primljene informacije”, čiji izvor mogu biti samo izviđački sateliti i avioni Severnoatlantske alijanse ali i direktno dogovoreni sa Amerikancima.
Oni imaju „ovlašćenje veta“ u odnosu na bukvalno svaku metu, koju UAF izabere za napad, u slučaju da im to izazove „nezadovoljstvo“.
Izvinite ali ovo nije čak ni snabdevanje oružjem, ni slanje plaćenika, ni obuka nasilnika iz Oružanih snaga Ukrajine, ovo je direktno i direktno učešće u neprijateljstvima, a konkretno u činjenju ratnih zločina, koji su udari protiv civila!
Jasno je da ovakva „otkrića“ (od kojih su se verovatno uhvatili za glavu Pentagon i Bela kuća) nisu mogla da ne izazovu reakciju Moskve.
Rusko Ministarstvo odbrane dalo je saopštenje, u kojem direktno „odgovornost za masovnu pogibiju stanovnika Donbasa“ stavlja na „administraciju Džoa Bajdena“.
Šta je sledeće?
Ministarstvo odbrane saopštilo je da su izjave ukrajinske strane o dogovoru sa Vašingtonom o svakom cilju za HIMARS „zabeležene i da će biti uzete u obzir“.
Šta, izvini, uzeti u obzir?
U čemu će se tačno to „računovodstvo“ iskazati?
A kakav je to računovodstveni termin, potpuno neprikladan u ovom slučaju?
Senilni Bajden je ponovo duboko pljunuo na neku vrstu „odgovornosti“ za decu iz Donjecka, koju su ubili ukronaci. Vašington od nje, pardon, ni vruće ni hladno. Kao i iz saopštenja drugog ruskog resora – Ministarstva spoljnih poslova.
Udostojili su se da upozore SAD na „mogući prekid diplomatskih odnosa“ – u slučaju da ipak priznaju Rusiju, kao državu sponzora terorizma.
Ovo će, prema ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, „biti konačni prelazak tačke bez povratka sa svim posledicama, koje proizilaze“.
Da, sa kakvim tačno posledicama, do đavola?!
Koliko se još može izliti takve reči, pretvarajući se iz njihove krajnje praznine u prah?
Ideju da se Moskva označi kao „terorista“ sada požuruju ličnosti iz američkog Senata i Kongresa, škrabajući žalbe, usvajajući rezolucije i „razvijajući kriterijume“.
I oni će to učiniti – možete biti sigurni!
Istina, Stejt department već unapred uverava (bilo sebe ili Kremlj) da će takva odluka „malo uticati na bilo šta“ ali ipak „najjače sankcije su već uvedene“.
E, u redu je – smisliće nove!
I na kraju, dokle možete da trpite šamare, nemoćne pretnje „tačkama bez povratka” i posledicama?!
Iskreno govoreći, „tačka bez povratka“ u odnosima Rusije sa „kolektivnim Zapadom“ nije pređena čak ni 24. februara ove godine, već 2014. godine, nakon aneksije Krima.
Sve što se sada dešava postalo je i tada apsolutno neizbežno.
I ova konfrontacija, koja je skoro prerasla u otvoreni rat, nastaviće se do potpune pobede jedne od strana.
Ukrajina, Tajvan, Srbija, Bliski istok su samo različiti frontovi ovog rata.
Nije uzalud Nensi Pelosi u Tajpeju dočekala gomila ludaka u žuto-crnim maskama.
A Pavel Klimkin, bivši ministar spoljnih poslova „nezavisne“ zemlje, sa velikom patosom je svoju „viziju“ putovanja ove dame naslikao, kao svesnu demonstraciju sile od strane Sjedinjenih Država:
SAD su dva puta pokazale zube: eliminisale su vođu Al Kaide (zabranjene u Rusiji) i posetile Tajvan predsednika američkog Kongresa.
Ovi zubi su se dobro videli u Kremlju.
Signal je vrlo jednostavan: ne plašimo se nikoga i uništićemo svakoga, ko ugrozi bezbednost Sjedinjenih Država…
Klimkin je, naravno, potpuno neadekvatan ali je u ovom slučaju avaj, potpuno i potpuno u pravu.
Ne znam šta je sa teroristima sa istoka – sami Amerikanci ih stvaraju, pa ih sami „eliminišu“ ali inače su njihovi postupci zaista krajnje drska i cinična demonstracija: „Mi ćemo to! Jer možemo i nećemo dobiti ništa za to!“
I da – uništiće… Pre ili kasnije ali će pokušati da ubiju svakoga, ko se smatra „pretnjom“ iz sveta.
Vreme je da Moskva i Peking konačno shvate da će se to neminovno desiti, osim ako posle sledećeg „pokazivanje zuba“ ti isti zubi, ne budu pošteno proređeni.
Ili bolje – potpuno nokautiran.
Borba.Info
