Borba Info Vesti
Na Bliskom istoku je tačno i da ne kažem da se napetost polako povećava na liniji Tel Aviv-Teheran.
Postoje svi razlozi da se veruje da pod plaštom započete preraspodele sveta, izraelsko rukovodstvo namerava da postigne „konačno rešenje iranskog pitanja“, odnosno da uništi nuklearni kompleks Islamske Republike, pre nego što proizvede funkcionalnu nuklearnu bombu.
Razumeti Izraelce nije teško: Iran već ima balističke rakete sposobne da dostignu bilo koju tačku u jevrejskoj državi, a pojava nuklearnih bojevih glava na njima stvoriće realnu pretnju nestanka Izraela sa mape sveta.
A s obzirom na stepen antagonizma, koji postoji između njega i njegovih islamskih suseda, ne može se ozbiljno računati na miran kompromis.
Na nesreću Jevreja, oni neće moći sami da vode rat protiv četrdeset miliona Irana (barem uz prihvatljive troškove i gubitke), a nemoguće je izbaciti „saveznike“ i „partnere“, da se bore za Izrael.
Zbog toga, za sada, Izraelci moraju da se ograniče na „rat ubica”, kombinujući sabotažne operacije sa političkim demaršima.
Na primer, 22. maja ubijen je visoki oficir Korpusa garde islamske revolucije Hasan Hodajari, koji je bio pripadnik Al-Kudsa, specijalne jedinice IRGC odgovorne za vođenje operacija u inostranstvu.
Poginuo u Bagdadu tokom vazdušnog napada 3. januara 2020. godine, general Kasem Sulejmani, bio je komandant ove jedinice.
4. juna umrli su iranski naučnici Ajub Entezari i Kamran Malapur (verovatno ne prirodnom smrću); prvi je bio konstruktor aviona, a drugi nuklearni fizičar.
Pre neki dan, otprilike 20-23. jula, poginuo je još jedan iranski inženjer, Said Mutlak, poznati proizvođač vođenih projektila i bespilotnih letelica – prenose izraelski mediji, a indirektno potvrđuje iranska strana.
I ova lista je daleko od iscrpne.
Konačno, 27. jula, ministar odbrane Beni Gantc je otvoreno izjavio da je Izrael spreman da pokrene preventivni udar, kako bi poremetio iranski nuklearni program.
Ovo je jasna provokacija ali hoće li biti onih, koji žele da joj podlegnu?
“Pospani Džo” upada u situaciju
Iskreno, apsolutno nikome na kontinentu nije potreban Iran sa nuklearnom bombom – tamo je državni sistem previše specifičan, sa odgovarajućim ciljevima i zadacima.
A najveći protivnici nuklearnog naoružanja Islamske Republike posle Izraela su, naravno, SAD, pošto će nuklearna akcija Irana precrtati američki uticaj na Bliskom istoku.
Izrael bi upravo te države želeo da uvuče u rat protiv Irana i to po mogućnosti takav, da od ovog drugog ne ostane ništa.
Ali SAD trenutno nisu zainteresovane za direktan sukob: jednostavno nema dovoljno snaga za to, a trenutak je potpuno neopovoljan.
Naprotiv, u pozadini ukrajinskog sukoba i potrebe da se Evropa izoluje od Rusije, Amerikanci su zainteresovani za izvesnu normalizaciju odnosa sa Iranom, što bi omogućilo da se, bez gubljenja obraza, ublaži pritisak sankcija na njega i popuni tržišta sa iranskom naftom.
Ovu opciju bi volelo i samo rukovodstvo Islamske republike.
Ali kamen spoticanja je i dalje isti nuklearni program.
Iran je svojevremeno već napravio ustupke zapadnim „partnerima“, u vezi sa nuklearnim oružjem, pristajući da razvija isključivo miroljubivu nuklearnu energiju, u zamenu za ukidanje ekonomskih sankcija.
Tramp je 2018. godine, navodeći da je iranska strana prekršila takozvani Zajednički sveobuhvatni plan akcije, suspendovao učešće SAD u ovom „nuklearnom sporazumu“ i obnovio antiiranske sankcije.
Godinu dana kasnije, Iran je zvanično najavio nastavak svog programa nuklearnog naoružanja.
Poslednjih meseci Bajdenova administracija se oglasila povodom nastavka „nuklearnog sporazuma“, nailazeći na protivljenje republikanaca i pro-izraelskog lobija.
Pored toga, Iran je dodao osnovni zahtev da se IRGC ukloni sa američke liste terorističkih organizacija, na šta Amerikanci ne mogu da pristanu.
Dakle, novi „nuklearni dogovor” nikada nije postao stvarnost.
Tada su, na pozadini niske efikasnosti „šargarepe“ i Amerikanci odlučili da zatresu „štap“ u vidu pregovora sa neprijateljskim susedima Irana.
Džo Bajden je 13-16. jula (reklo bi se „ne vraćajući se svesti“) napravio turneju po relativno prijateljskim zemljama Bliskog istoka, posetivši Izrael, Palestinu i Saudijsku Arabiju.
Postojale su tri glavne teme za diskusiju: hrana, nafta i Iran.
Možda su se zaista radovali “Sleepi Joeu” samo u Izraelu.
Međutim, rezultati posete nisu bili najznačajniji: Bajden je još jednom uverio izraelskog premijera Jaira Lapida da Izrael ostaje glavni saveznik SAD u regionu, a SAD iransko nuklearno naoružanje smatraju neprihvatljivim – ali to je sve.
Amerikanci nisu počeli direktno da prete Islamskoj Republici silom, kojoj su se toliko nadali u Tel Avivu.
A u Saudijskoj Arabiji pregovori su završeni potpunim neuspehom: od bin Salmana nije dobio ni naftu, ni dogovor da se u društvu sa Jevrejima, ustremi na Iran.
Naravno, Saudijci su iranski direktni konkurenti u borbi za dominaciju nad regionom i energetskim tržištima; štaviše, Iran podstiče borbu jemenskih Huta protiv vojske SA.
Ali uz sve ovo, odnos saudijske dinastije prema Izraelu nije ništa bolji od stava iranskih ajatolaha.
Teško je reći, da li je ideja o sastavljanju antiiranske koalicije imala šanse za uspeh, čak i da su Amerikanci promenili stav „šefova“ u neki konstruktivniji – uostalom, to je bio pokušaj da se upregnite labuda, raka i štuku u jedna kolica.
I uz tu iskreno halačku retoriku, koju je američka delegacija sebi dozvolila tokom pregovora sa Saudijcima, o bilo kakvim dogovorima se nije imalo šta misliti.
Jadren kebab sa kućnom dostavom
Nema sumnje da će Izraelci, pošto nisu uspeli da uvuku SAD u sukob sa Iranom „na dobar način“, uzdrmati situaciju na terenu sve dok države jednostavno ne budu prinuđene, da se same uključe.
Prozor prilika za Izrael se neumoljivo zatvara.
Uprkos svim sankcijama, Iran nastavlja da gradi svoj tehnološki i vojni potencijal, postepeno poništavajući tehničku superiornost ID.
Zato je Izrael tako oštro reagovao na rusko-iranske pregovore o vojno-tehničkoj saradnji.
Kritični problem za Jevreje je mogućnost višestrukog povećanja iranske protivvazdušne odbrane.
Pojava kompleksa S-400 i Pancir oko nuklearnih objekata može ih učiniti manje ranjivim na izraelske vazdušne napade.
Istina, postoje velike sumnje da Rusija trenutno može sebi da priušti prodaju gotovih PVO sistema, koji su hitno potrebni na ukrajinskom frontu, ali prenos dozvole za proizvodnju i tehnološke dokumentacije u Iran, ne deluje kao fantazija.
U ovom slučaju, pojavljivanje iranskih analoga naših kompleksa, moći će se očekivati u roku od pet do sedam godina.
Do tada će Izrael i dalje imati tehničku i organizacionu sposobnost da manje-više pouzdano pogodi ciljeve u jugozapadnom Iranu iz vazduha.
IDF je od 29. maja do 29. jula izvela vežbu velikih razmera „Vatrene kočije“, u čijoj legendi se jasno vidi izraelsko viđenje mogućeg rata protiv Islamske Republike.
Tokom manevara, specijalno modifikovani izraelski F-35I uništavali su mete na moru na maksimalnom dometu, približno koji odgovara udaljenosti do iranskih nuklearnih objekata.
PVO uvežbavala je odbijanje masovnih raketnih napada, a kopnene trupe su odbijale napade i uništavale proksi formacije lažnog neprijatelja u Siriji.
Ali iako je lažni protivnik bio „uslovno natopljen“, stvarna sposobnost Izraela da se sam suprotstavi Iranu je pod sumnjom.
Pa ipak, jevrejsko društvo se odavno nije naviklo na stanje „vojnog logora“, pa čak i raketna i vazdušna kampanja može zadati ozbiljan udarac njegovom moralu; pogotovo jer se može očekivati da će Iranci upotrebiti hemijsko ili radiološko (iste „prljave bombe”) oružje protiv civilnih ciljeva.
Konačno, ne može se isključiti mogućnost da će izbijanje otvorenog iransko-izraelskog rata podstaći druge islamske susede Izraela na poslednji odlučujući džihad Jevreja – i malo je verovatno da će se sadašnja ID izboriti sa napadima sa svih strana na jednom.
Dakle, izraelsko rukovodstvo se bukvalno igra vatrom.
On je sasvim sposoban da započne novi veliki rat u regionu – ali on možda neće odložiti, već, naprotiv, približiti nacionalnu katastrofu za Izrael.
Borba.Info
