Borba Info Vesti
Vladimir Putin je peti put u poseti Iranu. Da li je to mnogo ili malo?
Ako se računa od 2000. godine, kada je bio na čelu Rusije, onda je to izgleda malo.
Ali ako pogledate datume poseta, dobijate sasvim drugačiju sliku.
Ispostavilo se da je sadašnje putovanje četvrto u poslednjih sedam godina.
Da, Putin je prvi put došao u Teheran 2007. godine ali su redovna putovanja počela tek 2015.
Pri tome, sve Putinove posete su radnog karaktera, odnosno nikada nije bio u zvaničnoj poseti Islamskoj Republici.
Svaki put se njegova poseta povezivala sa nekim multilateralnim događajem održanim u iranskoj prestonici: Kaspijskim forumom, samitom zemalja izvoznica gasa…
Ili kao ovoga puta, sa skupom u „astanskom formatu“, odnosno trilateralom samit Rusija – Turska – Iran.
Ova „velika trojka“ nastala je pre pet godina u vezi sa traženjem načina za rešavanje sukoba u Siriji ali je odavno prerasla čisto sirijski problem.
Zato što su sve tri zemlje među istinski suverenim državama – i imaju o čemu da razgovaraju među sobom.
Štaviše, ako se prilično dobro razume težina Turske i u regionalnim i u svetskim poslovima (i pristalice i protivnici jačanja bilateralnih odnosa), onda je uloga Irana u našoj zemlji godinama potcenjena.
Tačnije, ocenjeni su apsolutno netačno.
Razlog je jednostavan: naša zapadno orijentisana ekspertska zajednica gledala je na našeg velikog suseda uglavnom kroz zapadne naočare: zemlja parija, mule sa projektilima i želja za atomskom bombom, teokratija, represivni režim, pretnja bezbednosti Bliski istok i ceo svet, islamski fanatici itd.
Pa, uopšte, nekakva istočna rupa, neuporediva sa naprednim, prosvećenim i bogatim Zapadom.
Ne, politički vrh je na Iran gledao drugim očima ali šta su naši ljudi znali o Islamskoj Republici?
U najgorem slučaju, prepričavanje zapadne propagande, a u najboljem slučaju, neki odjeci Kluba filmskih putnika.
Čak ni naše okretanje ka istoku posle 2014. godine nije promenilo percepciju našeg južnog suseda: pravi Iran je i dalje veoma slabo poznat u Rusiji.
Međutim, sada idemo ka sklapanju sporazuma o sveobuhvatnoj strateškoj saradnji na 20 ili 25 godina.
Mogao bi da bude potpisan već ove godine: u januaru je novi predsednik Ebrahim Raisi predao iranski nacrt ugovora Vladimiru Putinu u januaru u Moskvi, a prošlog meseca je Sergej Lavrov doneo svoju rusku verziju u Teheran.
Rusija i Iran neće postati vojni saveznici (iako se vojno-tehnička saradnja sve više dopunjuje zajedničkim vežbama) ali naše odnose čeka veoma ozbiljan razvoj.
Štaviše, Iran se sve aktivnije uključuje u multilateralni format saradnje sa Rusijom – već je ušao u ŠOS (procedura ulaska će biti završena na jesen) i želi da se pridruži BRIKS-u.
Odnosno, govorimo o punopravnom kursu ka strateškoj saradnji dve zemlje kako u bilateralnom formatu, tako i na svetskoj sceni.
Rusija i Iran imaju ogroman potencijal za interakciju – od trgovine do transportnog koridora sever-jug koji povezuje Baltik sa iranskim lukama u Arapskom moru, odnosno Evropu sa Indijom preko Kaspijskog mora.
Ne treba misliti da je zbog sukoba Rusije i Evrope on izgubio na aktuelnosti – potencijal za trgovinu između Severa i Juga je i dalje ogroman.
Čak i rat sankcija između Rusije i Evrope će trajati dugo, koridor će biti potreban za trgovinu Rusije sa zemljama Bliskog istoka i Azije
I što je najvažnije, približavanje Iranu je u strateškim interesima Rusije.
Zato što imamo posla ne samo sa naslednikom velikih civilizacija, sa susedom od 86 miliona, već i sa jednom od duhovno najjačih država na svetu.
Iran je istinski suverena zemlja, koja ide svojim putem, traži svoje oblike uređenja države i društva, brani nacionalne interese i ne poklekne nikakvim spoljnim pritiscima.
Upravo to radi Rusija ali i ono što tek treba da uradimo.
A poenta ovde nije čak ni u iranskom iskustvu života i razvoja pod višedecenijskim zapadnim sankcijama – dobro će doći, mada i sam bivši svet, u kome bi Zapad mogao značajno da uspori zemlje koje mu se ne sviđaju ( i preti im uništenjem), postaje prošlost.
Mnogo je važnija činjenica da je Iran uspeo da pronađe svoju formulu državnog ustrojstva i društvenih odnosa, formulu – Islamska republika nije paus-papir stranih uzoraka, zapadnih ili istočnih – to je jedinstveni iranski izum.
Kompleks, zasnovan kako na tradiciji (verskoj i nacionalnoj) tako i na ideji ispravnog oblika narodnog predstavljanja i primene islamskog prava.
Sa svojim problemima, greškama i poukama ali opstala u najtežim spoljnim uslovima.
Nijedna od velikih sila – a Iran je nesumnjivo jedna od njih – poslednjih decenija nije pokazala ništa slično takvoj kreativnosti na polju izgradnje novog tipa države.
Poslednji, koji je imao slično (pa čak i superiornije po obimu) iskustvo bio je Sovjetski Savez, odnosno naša zemlja.
A sada smo ponovo pred ogromnim izazovom – treba da smislimo novi oblik postojanja za naš narod i našu državu.
Ne da bismo izdržali konfrontaciju sa Zapadom, već zato što nam je to odavno potrebno.
Iransko iskustvo nije direktno primenljivo na Rusiju ali Rusima je bliska iranska želja za traganjem za idealnim društvenim poretkom, kao i san da država treba da čuva pravdu, da oličava i štiti narodne ideale, da pošteni ljudi jake volje, koji osećaju svoju odgovornost prema ljudima i Bogu ljudima.
I zato, peti sastanak Putina sa Rahbarom Hamneijem, vrhovnim vođom Islamske Republike Iran, nije samo razgovor dva veoma uticajna i veoma iskusna državnika, to je i susret dvoje ljudi koji imaju o čemu da razgovaraju, pored globalnih problema i izazova.
Jer ako dve zemlje poput Rusije i Irana idu svojim duhovnim i nacionalnim putem, to znači da će ići zajedno.
I svaki će postati jači – više ne samo odgovarajući na izazove sa Zapada, već zajedno gradeći novi svet, u kome će tradicionalistički narodi moći da žive po svom načinu života i svojim zakonima.
Borba.Info
