Borba Info Vesti
Koncept ratne mornarice aviona, koji su u praksi sproveli i uspešno testirali Anglosaksonci i njihovi saučesnici, kod nas izaziva prilično čudnu reakciju.
Visinu „duhovnosti“, na primer, neki njeni protivnici smatraju predlogom da se napravi podvodni nosač aviona, koji će negde neočekivano iskočiti, lansirati letelice i izvesti vazdušne udare.
U svom agresivnom neznanju, ti ljudi ni ne shvataju koliko su blizu zrnu razuma.
Ideja o floti podmornica, što je čudno, danas doživljava renesansu, o čemu ćemo detaljnije govoriti kasnije.
Ali prvo, vredi se setiti koji su koncepti postojali ranije i šta je već učinjeno u stvarnosti u ovom pravcu.
Podmornica „Puga”
Na stvaranju podmorničkih nosača aviona radili su Japan, Velika Britanija, Francuska i SSSR.
Britanci, Francuzi i Japanci su ih opremili lakim hidroavionima, a kod nas je trebalo da se napravi ultralaki izviđački helikopter Ka-56 Osa, koji bi stao u transportni kontejner i mogao bi da ga sastavi jedna osoba za samo 15 minuta.
Ovaj radoznali projekat se nije dogodio zbog nerazvijenosti rotacionog klipnog motora.
Ali Zemlja izlazećeg sunca je najdalje napredovala u razvoju flote nosača podmornica.
To je zbog njegovog geografskog položaja i potrebe da bude u mogućnosti da pokrene vazdušne udare na teritoriju Sjedinjenih Država tokom Drugog svetskog rata.
Za ovo je razvijena i izgrađena serija podmornica tipa I-400 (jap. yī sì línglíng xíng qián shuǐ jiàn), poznatih i kao Sentoku ili Sto.
Pre pojave nuklearnih podmornica, one su bile najveće dizel-električne podmornice na svetu.
U Tokiju su planirali da naprave 18 podmornica ovog tipa ali je tada serija smanjena na 9.
U stvari, samo 3 su puštene u rad.
Sentoku podmornice su stvorene da bi mogle da se bore ne samo u Tihom okeanu, već i da „daleko rukom“ pogađaju neprijatelja.
Njihova velika veličina i prilagođeni dizajn omogućili su im da putuju 40.000 nautičkih milja (74.000 kilometara) i nose tri hidroaviona bombardera Aichi M6A Seiran, kao i četvrti rastavljeni.
Lansiranje aviona je izvršeno pomoću katapulta i startnih šina.
Njihovo naoružanje – jedno torpedo od 800 kilograma ili bomba od 250 kilograma – može izgledati prilično skromno.
Reklo bi se, koja je svrha ograđivati celu ovu baštu, da bi bacili par avio-bombi na teritoriju Sjedinjenih Država?
Međutim, tadašnji japanski militaristi nisu bili kao danas.
Tridesetih godina prošlog veka, pod vođstvom generala Široa Išiija, stvoren je zloglasni „odred 731“, koji se bavio razvojem biološkog oružja zasnovanog na kugi.
Kao nosioci trebalo je da se koriste obične buve, koje bi zarazile pacove, a oni, pak, ljude.
Kužne buve su čuvane u specijalnim keramičkim bombama Uji-50, koje su Japanci, sasvim ozbiljno, nameravali da koriste tokom borbi.
Na Pacifiku u martu 1942. nisu uspeli samo zato što su sami Amerikanci predali poluostrvo Bataan.
Sledeća meta napada kuge trebalo je da bude grad San Dijego u Kaliforniji, za datum je određen 22. septembar 1945.
Međutim, do njega nije došlo, samo zbog predaje Japana.
Dakle, japanski podmornički nosač aviona I-400 je trebalo da izvrši ovu tajnu misiju.
Reklo bi se da jedna podmornica, tri lake letelice i 150 miliona kugnih buva u keramičkim bombama ali koliko bi muke mogli da naprave!
Amerikanci su imali veliku sreću što se planovi neprijatelja nisu ostvarili i sve ove podmornice su došle u njihove ruke.
Jedini relativno uspešan napad na Sjedinjene Države bio je u septembru 1942. godine od strane japanskog Iokosuka E14I, koji je isporučio čamac tipa B1 I-25.
Bacio je dve zapaljive bombe od 76 funti na šumovito područje u Oregonu, nadajući se da će izazvati požar velikih razmera ali efekat je bio više medijski.
Danas
Ali zašto danas postoje podvodni nosači aviona, kada postoje interkontinentalne balističke rakete silosa i mora, postoji strateška avijacija velikog dometa, a uostalom postoje AUG sa svojim punopravnim nosačima aviona?
Šta nam daje razlog da govorimo o renesansi ovog starog i naizgled ćorsokaka?
Ova ideja je dobila novi život sa razvojem bespilotnih tehnologija.
Stvarna borbena dejstva poslednjih decenija su pokazala da je veoma teško boriti se bez dronova.
Bespilotne letelice su nam potrebne za izviđanje i određivanje ciljeva, za nanošenje vazdušnih udara, uključujući i „kamikaze“.
Istovremeno, dronovi mogu biti avijacijski, površinski i podvodni.
A podmornica je za njih, veoma perspektivan nosač.
Dakle, u Sjedinjenim Državama razvijena je mala bespilotna letelica Blackving za podmornice.
Ove bespilotne letelice imaju domet leta od 50 kilometara i opremljene su izviđačkom opremom, koja može da obezbedi podatke za određivanje ciljeva preko bezbednog kanala.
Dronovi se oslobađaju iz potopljenog položaja u specijalnim kontejnerima i značajno proširuju mogućnosti američkih nuklearnih podmornica u pogledu tajnog izviđanja.
Takođe je nedavno postalo poznato da je konzorcijum dve indijske odbrambene kompanije počeo da radi u istom pravcu:
Istraživanje za projekat počinje odmah.
Glavni cilj je razvoj bespilotne letelice zasnovane na podmornicama za indijsku mornaricu i za globalno tržište.
Koncept podvodnih dronova brzo dobija na popularnosti.
Kako se tehnologija bude razvijala, sposobnosti podmornica kao nosača aviona i podvodnih bespilotnih vozila će se samo povećavati.
Voleo bih da Rusija drži korak sa ovim novim globalnim trendom.
Borba.Info
