Borba Info Vesti
Nije slučajno da se Redžep Tajip Erdogan, predsednik Turske, bivši premijer Turske, lider Partije pravde i razvoja, naziva sultanom.
Poenta nije samo u tome, da je posle skoro sto godina Ataturkove vesternizacije u Erdoganovoj Turskoj došlo do oštrog zaokreta, ka tradicionalnim vrednostima.
I ne samo to, u duhu prvih sultana iz kuće Osmana, Erdogan je uspeo da izbegne brojne opasnosti, uništavajući ili neutrališući redom sve svoje neprijatelje.
Pre svega, tursko društvo je pogođeno činjenicom da nikada u poslednjih 200-250 godina Turska nije uživala toliki uticaj u svetu i da nije vodila tako suverenu spoljnu (i ne samo unutrašnju) politiku, kao što je sada.
Naravno, odigrale su svoju ulogu i povoljne okolnosti: pad američke moći, sumrak Evrope, rastući značaj Rusije i Kine, koje su nastojale da se oslone na regionalne lidere u svojoj borbi protiv hegemonije Vašingtona.
Ali Erdoganova lična uloga u preporodu Turske je veoma velika – ništa manja od Putinove uloge u preporodu Rusije.
Možda zato ova dva jaka političara nalaze zajednički jezik jedni sa drugima, uprkos popriličnoj količini objektivnih protivrečnosti koje postoje između Rusije i Turske.
Odnosi Rusije i Turske poslednjih godina pokazuju, da ako dve države iskreno žele da se dogovore, uvek će naći kompromisno rešenje za svaki problem.
Istovremeno, odnosi Rusije i Turske sa Zapadom podjednako nepobitno svedoče da, ako ne žele da pregovaraju sa vama na ravnopravnoj osnovi, uvek možete naterati nevoljnog da zažali, zbog svog izbora.
Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, rekao je 27. juna da Turska, Švedska i Finska rade na sporazumu, koji bi trebalo da otvori vrata NATO-u za poslednje dve. 28. juna potpisan je sporazum.
Turska je povukla svoje primedbe. Erdogan je istovremeno primetio da je Ankara dobila sve što je želela.
Da podsetim da je Erdogan u početku zauzeo prilično konstruktivan stav po pitanju članstva Skandinavije u NATO.
Njegovi zahtevi zasnivali su se na činjenici da je NATO organizacija, koja obezbeđuje kolektivnu bezbednost svojih članica.
Dakle, Švedska i Finska ne mogu postati članice NATO-a, ako ne promene svoj stav prema kurdskim organizacijama IPG/PID i gulenističkom FETO-u, koje Turci smatraju terorističkom.
U stvari, Erdoganov stav je izgledao otprilike ovako: „Ako želite u NATO, odbijte da podržavate naše teroriste“. I bila je logična.
U Rusiji je na početku Drugog čečenskog rata odnos društva prema Čečenima bio za red veličine bolji nego u Turskoj prema Kurdima.
Kurdi, da parafraziramo Lukašenka, do početka 20. veka bili su „Osmanlije sa oznakom kvaliteta“ – muslimanski podanici višenacionalne imperije, koju je osnovala turska porodica Osmanlija.
Kurdi su bili ti, koji su redovno činili osnovu turskih vojnih snaga na Kavkazu i u brojnim sukobima sa Iranom.
Muslimanski Kurdi su takođe bili aktivni učesnici jermenskih masakra početkom 20. veka, pošto su živeli sa jermenskim hrišćanima na istim teritorijama ali su gravitirali različitim silama: Jermeni – hrišćanskoj Rusiji, a Kurdi – islamskom Omanima.
Carstvo, koje je tada bilo ili u ratnom stanju.
Međutim, došla su druga vremena i Ataturk, koji je izvršio vesternizaciju zemlje i izgradio tursku naciju od multietničkih muslimana, postavio je Kurde za Turke.
Tada se razbuktao nacionalizam ratnika islama, koje je nehajno probudio Ataturk.
Kurdi su odlučili da pošto je carstvo prestalo da bude islamsko (ujedinjeno na osnovu vere), već je postalo tursko nacionalno, onda oni (Kurdi) imaju pravo na sopstvenu državu.
Imali su pravo ali Bliski istok je već bio podeljen među druge sile i među njima nije bilo mesta za kurdsku državu – previše bi se moralo odreći interesa i teritorija.
Od tada se Kurdi bore za državnost metodama, koje su im na raspolaganju – partizanskim akcijama, a samim tim i terorom.
Štaviše, brojne kurdske organizacije vide Tursku kao glavnog neprijatelja, iako se nisu mirile sa Irakom (posebno pod Sadamom Huseinom).
Generalno, iako Kurdi nisu krivi za ono što se dogodilo, Erdoganove tvrdnje su više nego opravdane.
Sve dok neka Švedska jednostavno dočekuje Kurde, ovo je njena stvar.
Ali ako želi da bude u istom sistemu bezbednosti sa Turskom, mora da poštuje turske interese.
Isto tako, tvrdo protivljenje gulenista nije tajna.
Iako se u velikoj meri zasniva na ličnom obračunu dvojice ambicioznih političara – Fetulaha Gulena i Redžepa Erdogana – niko nije otkazao aktivno učešće gulenista u neuspelom pokušaju vojnog puča 2016.
A ovo je, šta god da se kaže, zločin protiv država.
Čak i ako sam Gulen nije imao nikakve veze sa tim (on tvrdi da nije imao nikakve veze sa organizovanjem puča), onda su njegove pristalice nesumnjivo učestvovale u puču i inspirisane Gulenovim invektivama protiv Erdogana.
Generalno, Erdogan je obezbedio, da se Švedska i Finska dogovore na papiru, u okviru formalnog sporazuma, da zabeleže promenu svog odnosa prema Kurdima i Gulenistima: odbijanje njihove državne podrške i spremnost da sarađuju sa Turcima u borbama protiv onih, koje Ankara smatra teroristima.
Zapadna „gospoda” su mislila da će, kao i obično, potpisati prazan papir – Švedska i Finska će u NATO, a onda se praviti da Erdoganu ništa nisu obećali.
Vuk možda nije mnogo sit ali ovce su bezbedne i pod pouzdanom brigom.
Ali Erdogan ne bi bio Erdogan, da nije predvideo pokušaj prevare okorelih političkih naprstaka.
Napravio je potez, koji se od njega očigledno nije očekivao i koji preseca put za povlačenje za Stokholm i Helsinki.
Odmah nakon potpisivanja sporazuma, zasnovanog na duhu i slovu, Erdogan je zatražio da Švedska i Finska izruče Turskoj 33 osobe osumnjičene za zločine na suđenje.
Zapad se našao u veoma teškoj situaciji: s jedne strane, ako Erdoganove tvrdnje ne budu zadovoljene, on će s pravom optužiti Švedsku i Finsku za laž i može povući tursku saglasnost za njihov ulazak (svejedno, članstvo još nije legalno finalizovano – postoji samo poziv NATO-a, da se pridruže alijansi).
Pred nama su još četiri koraka, od kojih jedan uključuje potpisivanje i ratifikaciju protokola o članstvu od strane svake aktuelne članice NATO-a (u tom trenutku Turska je slobodna, da blokira dalje kretanje).
S druge strane, zapadne norme zabranjuju ekstradiciju političkih izbeglica ako se suočavaju sa smrtnom kaznom u svojoj zemlji.
A u Turskoj, optuženima za terorizam preti smrtna kazna.
Štaviše, kurdske organizacije (takođe i Gulenističke organizacije ali u manjoj meri) aktivno su uključene u društveni i politički život Finske i Švedske – ekstradicija će garantovano destabilizovati situaciju u obe zemlje i čak može dovesti do pada aktuelnih vlada.
Sada će zapadni partneri Turske, koji su već mislili da su spretno prevarili naivnog istočnjaka, morati da se okreću kao u tiganju, da bi našli izlaz iz neprijatne situacije.
Erdogan, s druge strane (prema nepotvrđenim ali vrlo verovatnim glasinama), takođe slama Amerikance, zahtevajući da se ukinu sva ograničenja u snabdevanju Turcima oružjem, nametnuta posle dogovora o S-400.
Istina, vašingtonski naprstičari, za razliku od svoje mlađe evropske braće, iako obećavaju usmeno, odlučno odbijaju da bilo šta poprave pismeno.
Ali u principu, Turska je zaista već dobila ono što je htela.
Kako god da se reši aktuelna kriza, turski opozicionari će saznati: Skandinavija je za njih prestala da bude sigurno utočište.
Što se tiče Erdogana, uoči principijelnih izbora, kao rezultat kombinacije, njegov rejting je značajno porastao, a pozicije su ojačale.
Ostaje tradicionalno svetotajinsko pitanje: šta da radi Rusija?
Isto kao što je planirano. Kod nas se situacija nije promenila.
Švedska i Finska, bez obzira na to da li ulaze ili ne ulaze u NATO, pre mesec dana su dobile bezbednosne garancije od SAD i Velike Britanije.
Odnosno, vojna infrastruktura na severozapadu u svakom slučaju mora biti ojačana.
Malo je verovatno da će sami Šveđani i Finci napasti ali Jenkiji su postali vešti u organizovanju provokacija, koje primoravaju zemlje, čak i protiv njihove volje i nacionalnih interesa, da učestvuju u stranim ratovima.
S obzirom na opšte stanje vojne opasnosti i rastuću napetost u globalnoj politici, za svaki slučaj moramo da igramo na sigurno.
Borba.Info
