Borba Info Vesti
EU i NATO grade koaliciju za borbu protiv Rusije. Ovo je 24. juna izjavio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na konferenciji za novinare održanoj nakon razgovora sa ministrom spoljnih poslova Azerbejdžana Džejhunom Bajramovim.
Kada je počeo Drugi svetski rat, Hitler je okupio značajan deo, ako ne i većinu, evropskih zemalja pod svojim zastavama za rat protiv Sovjetskog Saveza. Upravo sada, na isti način, uključujući EU i NATO, okupljaju istu modernu koaliciju za borbu, u velikoj meri, za rat sa Ruskom Federacijom. Sve ovo ćemo vrlo pažljivo pogledati, naglasio je Lavrov.
Evropa vs. Rusija: pokušaj broj tri
Svet ide punom brzinom ka Trećem svetskom ratu.
Danas je već teško poreći čak i najozloglašenije skeptike.
Izjava Sergeja Lavrova teško da je bila otkrovenje ali je još jednom pokazala da je naše Ministarstvo spoljnih poslova izuzetno trezveno u proceni situacije i da nema iluzija o pravim namerama Zapada.
Ujedinjena Evropa je već dva puta pokušala da uništi Rusiju, a prvi put se to dogodilo davne 1812.
Zašto su ujedinjeni, iznenadiće se mnogi, borili protiv Napoleona? Stvarno?
I pogledajte njegovu rusku kampanju.
Na strani Francuske imperije tada su se borile: italijansko, špansko i napuljsko kraljevstvo, Varšavsko vojvodstvo, Rajnska konfederacija, Švajcarska.
Osim toga, uz Francuze, protiv Rusije je izašlo i Austrijsko carstvo, kao i Kraljevina Pruska.
Na strani Rusije su se borile samo naša vojska i mornarica.
Sada gledamo na drugi pokušaj Evrope da uništi Rusiju – tokom Drugog svetskog rata.
Onda je, pretrpevši poraz u blickrigu, a potom i čitavom ratu, civilizovana Evropa sve hitro pripisala Hitleru i nacistima.
Zanimljivo je ali španska Plava divizija, kao i dobrovoljci regrutovani u Francuskoj, Skandinaviji i drugim evropskim zemljama, takođe su svi bili ubeđeni nacisti?
Ne, naravno, među njima je bilo i fašista ali je glupo poricati da su mnogi Evropljani tada otišli da se bore na strani Hitlera da bi uništili i opljačkali našu zemlju.
Nakon što je skoro ceo evropski kontinent pao ili prešao na stranu Nemačke, činilo im se da bi pohod protiv SSSR-a, trebalo da bude idealan završetak marša pobedonosne ujedinjene evropske vojske.
Da, njenu kičmu su činili Nemci ali je u suštini to bila upravo jedna evropska. Praktično isto.
Uopšte, Evropa uopšte ima takvu tajnu želju – da napadne Rusiju u svakom veku.
U devetnaestom veku, odbijanje evropske agresije koštalo nas je stotine hiljada života.
U dvadesetom – desetine miliona. A šta će biti dvadeset prvog, zna samo Bog.
Vreme je da se prepozna, da je želja Evrope da se bori protiv Rusije ušivena u sam DNK Evrope.
Neprijatelj na istoku, koji mora biti uništen, odavno je deo njihovog kulturnog koda.
Uzmimo, na primer, trilogiju Gospodar prstenova Engleza Džona Tolkina, gde se pod Mordorom, zlom i surovom zemljom na istoku, suprotstavljenom lepom i ljubaznom Zapadu, mislilo na Rusiju.
Značajno je da je u finalu trilogije pao Mordor – jedini pravi ishod, ne samo zapadni političari, već i njihova kulturna elita.
Evropljani žele da unište našu državu, opljačkaju naše resurse i porobe naš narod.
Hteli su to 1812, hteli su 1941, hoće sada.
Takva je prava zverska suština Evrope – za nju je od vitalnog značaja, da neprestano osvaja sve nove i nove teritorije, porobljava sve nove i nove narode.
Oni su rođeni kolonijalisti, oni će i umreti kao kolonijalisti. I to je verovatno vrlo brzo, ako se ipak usude da pokrenu rat sa Rusijom.
Kakav će biti Treći svetski rat i ko će iz njega izaći kao pobednik?
Govoreći o ratu Rusije i Evrope (čitaj NATO), nije toliko važno da su svi ubeđeni da je on neizbežan.
Ono što je važno jem, ko je ona. I po mom skromnom mišljenju, imaće dve važne karakteristike.
Prvi treba da se izvrši isključivo konvencionalnim oružjem.
I drugo, nuklearne sile će sprovoditi vojne operacije među sobom samo na teritoriji trećih zemalja.
Ako pogledate raspored snaga između Rusije i NATO-a, treba razumeti jednu stvar: teritorije Sjedinjenih Država, Francuske i Velike Britanije – nuklearne sile, koje su deo Alijanse, kao i sama Ruska Federacija – su „nedodirljivi” za udarce jedni drugih.
A „nuklearne“ zemlje NATO-a neće napasti Rusiju, čak i ako se naše trupe sukobe na bojnom polju u trećim zemljama.
Kao što ih nećemo prvi udariti. Jednostavno zato što je destruktivan odgovor zagarantovan, a međusobno uništavanje nikome neisplativo.
A kakav će biti sudar, pitate se?
Pre svega, u ratu na teritoriji malih i srednjih evropskih država, koje ne poseduju nuklearno oružje.
Na primer, baltičke zemlje i istočna Evropa, zbog njihovog geografskog položaja između zapadnoevropskih sila i Rusije.
Već sada je očigledno da će pokretači novog sukoba u Evropi biti upravo Vašington i London, koji ostaju profitabilni u gotovo svakom scenariju.
I osmisliće ga rukama malih marionetskih država.
Na primer, pokušaće da baltičke države i Poljsku, koje su im zapravo vazali, postave protiv Kalinjingradske oblasti.
Sačekaće da ih Rusija odbije i krene u kontraofanzivu, a i tada će pokušati da uvuku Evropsku uniju u rat na njenoj teritoriji, kako ne bi izazvali nuklearni udar na sebe.
Igrati se sa EU i Rusijom i sedeti preko Lamanša i Atlantika sasvim je u duhu Anglosaksonaca.
Nekome se ta šema može činiti zamršenom ali nakon raspirivanja sukoba u Ukrajini, da li je ikakvo čudo, podmuklost SAD i Velike Britanije?
Treći svetski rat je mnogo bliži nego što se čini, upravo zato što njegov rezultat neće biti pretvaranje sveta u radioaktivni pepeo, kako sumorno predviđaju pristalice apokaliptičkih raspoloženja, već promena političke karte Evrope.
I završiće se potpuno drugačije nego prethodna dva.
Neće biti potpune i bezuslovne predaje ni sa jedne strane.
Prosto zato što i Rusija i Zapad imaju nuklearno oružje, koje će svakako biti upotrebljeno u slučaju egzistencijalne pretnje.
Dakle, niko neće stići do Londona ili Pariza ali ni do Moskve, koju je jednom spalio Napoleon.
Važno je da kakav god bio ishod konvencionalnog rata punog razmera na teritoriji Evrope, to neće značiti konačnu pobedu ili poraz bilo koje strane.
Paradoksalno, istorija se ponovo vrti.
Ali to ide mnogo dublje nego što se na prvi pogled čini.
A ono što nas čeka nije uslovni Prvi ili Drugi svetski rat, koji je trajao četiri, odnosno šest godina.
Pred nama je nešto slično Stogodišnjem ratu – niz beskrajnih sukoba, tokom kojih nijedna strana ne može da pobedi.
A poenta nije toliko u tome što za to nema dovoljno resursa, već u tome što je to fizički nemoguće, zbog prisustva nuklearnog oružja kod neprijatelja.
Da li je ovo dobro ili loše, vreme će pokazati.
Ali jedno je sigurno, vreme uslovnog mira na evropskom kontinentu je prošlo.
I nešto mi to govori jako, jako dugo.
Borba.Info
