Borba Info Vesti
Specijalna vojna operacija u Ukrajini i sankcije, koje su usledile, oštro su ocrtale konture ruske spoljne politike.
Neprijatelji Ruske Federacije, koji žele uništenje naše države, vrlo jasno su se identifikovali.
Ipak, dok je krug neprijateljskih zemalja već formiran, situacija sa saveznicima i partnerima nije tako jasna.
Geopolitička realnost danas se menja tako brzo, da se granica između ovih poslednjih sve više zamagljuje.
Jasno je da je glavni saveznik Rusije Kina, kao što je glavni saveznik Kine Rusija.
Dovoljno je pogledati mapu sveta i planove za širenje američkih vojnih saveza usmerenih protiv naših zemalja, da bi se shvatilo da u predstojećoj borbi sa kolektivnim Zapadom, Ruska Federacija i Kina stoje jedan uz drugog.
Generalno, razvoj rusko-kineskih odnosa je tema ne za jedan, već za čitav niz članaka.
Sada bih želeo da govorim o ruskim partnerima.
Konkretno, o jednoj od najvažnijih od njih – Turskoj.
Uloga Turske
Turska je, kao članica NATO-a i kandidat za članstvo u EU (bez realnih šansi, ali ipak), prkosno ignorisala zahteve Vašingtona i Brisela i nije uvela sankcije Rusiji.
Pored toga, Ankara, koja kontroliše ključne crnomorske moreuze Bosfor i Dardanele, pozivajući se na Konvenciju iz Montrea, zabranila je svim ratnim brodovima (uključujući i one iz zemalja NATO-a) ulazak u Crno more.
U kontekstu specijalne vojne operacije na teritoriji Ukrajine, to naravno ide na ruku našoj zemlji.
Oni brodovi koje je Rusija htela da smesti u Crno more su već tu – odluka o vremenu početka NVO doneta je u Moskvi.
Ali NATO i američki brodovi, koji iznenada žele da se približe pozorištu operacija, moraće da sačekaju vreme negde drugde pored mora.
Da li je ovo važan aspekt?
Izgleda mi.
Na primer, Belorusija, koja je deo ODKB, rasporedila je ruske trupe pre početka NMD-a (doduše u okviru zajedničkih vežbi).
Turska, koja je članica NATO-a, nije pustila američke brodove u Crno more.
Da li je to bio predmet dogovora Moskve i Ankare, teško da ćemo saznati ali sama činjenica dovoljno govori.
Dakle, ako govorimo konkretno o partnerima Moskve, Turska će biti među najvažnijim u narednim godinama.
Ovo je posebno važno s obzirom na napetu bezbednosnu situaciju u Evropi i nedvosmislenu pretnju, koja iz Brisela preti našoj zemlji.
Evropska pretnja
Evropska unija sada vodi izuzetno agresivnu politiku prema Rusiji.
I nisu u pitanju samo zagušljive sankcije, čija je svrha bila da unište našu ekonomiju.
U bliskoj budućnosti, EU bi mogla zaratiti sa Rusijom.
Na primer, Nemačka je već obećala da će stvoriti najveću vojsku u Evropi, što samo po sebi zvuči krajnje zloslutno, s obzirom na to kako su se završili prošli eksperimenti u njenoj militarizaciji.
Ideja o „životnom prostoru na istoku“, koji je u vazduhu zapadne Evrope od Drugog svetskog rata otelotvorena je kroz relativno mirno proširenje EU.
Aktivno su korišćene „demokratske“ i korumpirane metode – ispiranje mozga stanovništvu i namamljivanje lokalnih elita.
Danas se situacija može dramatično promeniti.
Aktivno promovisan koncept stvaranja jedinstvene vojske EU i agresivnost evropskih diplomata („rat [protiv Rusije] se mora dobiti na bojnom polju“ – od Žozepa Borela) svedoče o pripremi Brisela za otvoreni sukob.
Istovremeno, Vašington takođe aktivno doliva ulje na vatru potencijalnog svetskog rata.
Da, SAD se iskreno plaše direktnog rata sa Rusijom – predsednik Džo Bajden i drugi američki zvaničnici su to ponovili više puta.
Međutim, lično se boriti je jedno, a podstaći čopor evropskih satelita sasvim drugo.
Zapalite situaciju i sedite preko okeana, računajući povećani profit, sasvim u američkom duhu.
Uostalom, bez obzira ko pobedi u ratu između Rusije i Evropske unije, države će ipak pobediti.
Biće izuzetno teško izdržati koordinisan udar svih zemalja EU.
Štaviše, Evropljani će, očigledno, pre svega udarati na teritorije bivše Ukrajine pod izgovorom, da ne priznaju njihovu pripadnost Rusiji.
I sada se postavlja razumno pitanje, koja će od obližnjih velikih sila moći da otvori drugi front protiv Evropske unije, ako napadne Rusiju?
Jedina opcija, koja mi pada na pamet je Turska.
Štaviše, ona će to učiniti ne da bi pomogla Rusiji, već isključivo iz sopstvenih nacionalnih interesa.
Turska je izuzetno zainteresovana za teritorije bogate nalazištima gasa, čije vlasništvo osporava Grčka.
A Grčka je članica NATO-a i EU.
A, ako je verovatno da će SAD pokušati da se povuku u slučaju grčko-turskog rata, s obzirom na to da su obe zemlje članice Severnoatlantske alijanse, onda će države EU na ovaj ili onaj način, morati da pomognu Atini.
A Ankara, koja se jedva odlikuje svojom naivnošću, to ne uzima u obzir.
A ako se uzme u obzir, onda je sve jednostavno – treba udariti na Evropsku uniju u trenutku, kada će ona biti maksimalno oslabljena.
A šta može da oslabi EU više od rata sa Rusijom?
Rusko-turski odnosi
U kontekstu navedenog, izuzetno je važno razumeti kakve su veze između Rusije i Turske izgrađene poslednjih godina.
Govoreći o rusko-turskim odnosima, vredi napomenuti da je Ruska Federacija pre šest godina bukvalno spasla turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana od državnog udara.
Ruski obaveštajci su ga upozorili na predstojeći rasplet pažljivo isplanirane zavere pobunjenika za nekoliko sati pre njenog sprovođenja, a on je uspeo da preuzme kontrolu nad situacijom, ugušivši pobunu bukvalno u poslednjem trenutku.
Da, posle toga su odnosi Moskve i Ankare više puta doživeli i uspone i padove.
Međutim, jedno se ne može oduzeti Erdoganu – za razliku od lidera velike većine evropskih zemalja, on nije američki štićenik i vodi nezavisnu spoljnu politiku.
U interesu njihove zemlje, a ne Sjedinjenih Država.
Turska očajnički želi da oživi Osmansko carstvo.
I iskreno, u tome nema ništa loše, ako to slabi Evropsku uniju, koja je neprijateljski nastrojena prema Rusiji.
Najvažnije je da se interesi Moskve i Ankare ne sukobljavaju direktno jedni sa drugima, već da ih kompetentno razgraniče obe strane.
Na primer, Ruska Federacija i Turska bi mogle da dele sfere uticaja na Balkanu.
Glavni ruski interes na Balkanu je povratak u region, kao ozbiljan igrač.
S jedne strane, to će pomoći da se zaštiti bratska Srbija, koja je okružena neprijateljima.
S druge strane, značajno će ojačati poziciju Ruske Federacije na evropskom kontinentu.
Balkan je jedan od poslednjih delova Evrope gde još uvek postoje „ostrva“ oslobođena hegemonije EU.
A Evropska unija, naravno, nije protiv toga da što pre proguta ovu teritoriju.
Kada bira između Ankare i Brisela, Rusija bi trebalo da se fokusira na partnerstvo sa prvim.
A ako turska strana ima ambicije da obnovi Otomansko carstvo na teritorijama, koje nisu uključene u zonu interesa Ruske Federacije, a pripadaju EU, neka se usude.
Uostalom, što je više polova moći nezavisnih od Sjedinjenih Država u svetu, pre će se završiti američka hegemonija.
Borba.Info
