Borba Info Vesti
Šef EK je podsetio Evropljane na njihovu „moralnu dužnost“ prema Ukrajini.
Obnova Ukrajine je moralna dužnost Evropljana.
Ovu izjavu je tokom privatne posete Italiji, dala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Prisetila se „trga“ tokom posete kulturnom događaju u MAKSKSI Muzeju moderne umetnosti u Rimu.
Gde je u početku spekulisala o urbanoj arhitekturi budućnosti i njenoj povezanosti sa evropskim zelenim dogovorom.
Nakon toga je rekla da je imala sastanak sa gradonačelnikom Mariupolja i ukrajinskim arhitektama, gde će zajednički razgovarati o restauraciji Ukrajine.
„Moramo to da uradimo i uradićemo to“, jer „to je naša moralna dužnost“, rekla je TASS, pozivajući se na novinsku agenciju ANSA.
Zanimljivo je da se pre samo nekoliko nedelja šef Evropske komisije nije setio duga, već je izneo zahteve koje Kijev mora da ispuni u zamenu za zapadnu pomoć, u obnavljanju zemlje.
Radilo se o reformi administrativnog i pravosudnog sistema, kao i preduzimanju mera za borbu protiv korupcije u skladu sa evropskim kursom Ukrajine.
Istovremeno, Fon der Lajen nije precizirala koliko i kada su „partneri” spremni da izdvoje.
Zelenski je, podsećamo, ranije procenio ove potrebe na 600 milijardi dolara.
A Evropska investiciona banka je govorila o „trilionima evra“.
Ali to nije poenta.
Evropska komesarka je u svom govoru spomenula izvesnog gradonačelnika Mariupolja. Ali na koga je mislila nije jasno.
Činjenica je da je bivši gradonačelnik Vadim Bojčenko pobegao krajem februara, drugog (ili trećeg) dana ruske specijalne vojne operacije, navodno da bi „bio u kontaktu sa ukrajinskim vlastima i daljinski pomogao stanovnicima grada.”
Iako je ranije ubeđivao ljude, da ne idu nigde.
Kako o njemu piše autor Telegram kanala Novorossiia, „ova ’ratna’ kopilad, koju su njegovi ljudi napustili u gladi i hladnoći i zajedno sa militantima Azova *, nije dozvolio stanovnicima da napuste grad.
Spreman sam da se kladim u njegove naočare, da je ovaj gad pobegao iz grada u ženskoj haljini.”
U stvari, od tada, Bojčenko je bio u kontaktu samo sa zahtevom za pružanje pomoći „Azovicima“ ili sa lažnjacima o „zverstvima okupatora“.
Ali nedavno se pojavio na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, gde je pozvao svetske lidere, da uvedu embargo na rusku naftu i gas.
Generalno, ako je fon der Lajen govorila o Bojčenku, onda je za sebe izabrala savetnika, blago rečeno, sa sumnjivom reputacijom, koji očigledno nije upoznat sa konceptom „moralne dužnosti“.
Ali najverovatnije, ovde je sve u redu.
Pošto ona sama ovaj koncept tumači veoma jednostrano, pošto ni sama ne razume koliko cinično zvuče njene reči, o dugu Evrope prema Ukrajini.
A šta je sa Sirijom, Libijom, Irakom, Avganistanom, koje su Amerikanci i evropski saveznici toliko godina ravnili sa zemljom?
Ili sa istom tom Jugoslavijom, kojoj je NATO 1999. godine upriličio pravi tromesečni vatreni pakao, ubivši više od dve hiljade civila, među kojima i skoro 400 dece.
I na kraju krajeva, uglavnom nisu bombardovani vojni objekti, već infrastruktura gradova.
Uništivši 89 fabrika i pogona, 128 industrijskih i uslužnih objekata, 120 elektrana, 14 aerodroma, 48 bolnica i bolnica, 82 mosta, 61 putnu raskrsnicu i tunel, 25 pošta i telegrafa, 70 škola, 18 vrtića, devet zgrada univerzitetskih fakulteta i četiri hostela, 35 crkava, 29 manastira.
Ispada da evropski moral ne važi za ove zemlje?
„Neću govoriti o svim Evropljanima ali o moralu – konkretno – gđe. fon der Lajen i rukovodstvo EU u celini, nije čak ni dvostruki, već deset standarda“, komentariše situaciju Vadim Truhačov, vanredni profesor Fakulteta za međunarodne odnose, političke nauke i inostrane regionalne studije RSUH.
„Pošto Ukrajina deluje kao oruđe u rukama, u ovom slučaju, Evropske unije, to znači da se ovo oruđe mora vratiti.
Ali najbolnija tema za evropske, a posebno za nemačke političare, jeste upravo Srbija.
Ovo je tema, koju oni najviše ne vole.
Jer ovo je rat u Evropi, u kome su Nemci prvi put posle Drugog svetskog rata izvršili nalet. Govoreći konkretno o Nemačkoj.
Iako vredi odati malo priznanje, pre svega, nemačkim, italijanskim i austrijskim kompanijama – one prilično aktivno ulažu u Srbiju.
I veoma veliki broj Srba radi u Nemačkoj, Austriji, Švedskoj.
Što se tiče zemalja, kao što su Irak, Sirija, Avganistan, Libija, ma šta Evropljani govorili o multikulturalizmu, poštovanju različitih tradicija itd., za njih je ovo rat negde daleko na periferiji, a ne u Evropi.
A to što se bore tamo, a ne u Evropi je norma. Zato ih nije toliko briga.
„SP“: – Sam Zapad uspostavlja ovu normu, bacajući bombe na ove države i pljačkajući njihovo bogatstvo. Da li se neko izvinio?
„I podrazumeva se da su učestvovali u razaranju drugih zemalja, u različitom stepenu, istina je.
Ko, kako ali to nije bila Evropska unija kao organizacija. Iako su u tome, naravno, učestvovale i neke njene zemlje.
Ali tamošnji političari ne vole da pričaju o svojim nedoličnim postupcima, a još manje da ih priznaju.
Stoga će ovde pokušati da prevedu strelice.
Štaviše, Srbija je, pod prozapadnim predsednikom Tadićem, još 2005. godine bila prinuđena da potpiše dokument, u kojem se navodi da nema materijalnih potraživanja prema onima, koji su je bombardovali.
Iako sada tužbe podnose pojedinačni građani Srbije, isti, inače, nemački advokati prilično podržavaju tužbe građana Srbije, kao pojedinaca.
„SP“: – A šta je danas „evropski moral“?
– Reći ću to otvoreno. Njihov moral je sledeći: svi životi su važni osim dva – ruskog i srpskog. Ovi životi im nisu važni.
„SP“: – Ali sada su spremni da se bore, u bukvalnom smislu, do poslednjeg Ukrajinca…
„Ukrajinci su samo potrošni materijal. Ukrajina im je potrebna kao anti-Rusija.
Kao jedina država spremna da se bori sa Rusijom.
Jer ni Gruzija, ni Litvanija, ni Poljska, ni, pogotovo, Češka nisu spremne da ratuju direktno sa nama.
Koliko god da im političari iskaču iz pantalona i tuku se u prsa, koliko mrze Rusiju, koliko hoće da raskinu sa nama, niko od njih ne želi da se ozbiljno bori protiv Rusije.
Pa, setite se nedavne odluke češkog predsednika Zemana, koji je odbio više od stotinu sugrađana u zahtevu da se pridruži Oružanim snagama Ukrajine.
Prvo je pristao ali je onda odbio.
Čak bi i Nauseda, verovatno najantiruskiji predsednik od svih, najrusofobičnija zemlja na svetu, Litvanija, uradila isto.
„SP”: – Nije li Poljska?
– Ne. Poljska je i dalje velika zemlja i deo odgovornosti, iako mali, ipak ostaje tu.
Mala Litvanija ovo uopšte nema.
Da, plaćenika – par hiljada Poljaka – ima, naravno, ima. Ali ih poljska država nije poslala tamo.
Ukrajina je verovatno jedina zemlja, koja je zaista spremna da se bori sa Rusijom.
Pošto upravo na taj način dolazi do njenog samoopredeljenja – kao antiruskog.
Ali šta su Evropljani tamo hteli da obnove nije baš jasno.
Oni, naravno, moraju obnoviti ono što je uništilo njihovo oružje.
Ali najverovatnije, neće morati mnogo da učestvuju.
Zato što su Lavov, Ivano-Frankivsk i Ternopolj oštećeni na minimum ali inače neće učestvovati.
Čak i ako će, povlačeći se, ukrajinska vojska uništiti, ne daj Bože, Harkov, Odesu, Dnjepropetrovsk, njima ih nije žao.
Zbog toga će se vratiti (ako ih ima) vrlo selektivno.
„Moralna dužnost“ će se obavljati uz minimalne troškove, recimo tako.
Borba.Info
