Grčka će Ukrajini prebaciti „neverovatnu količinu“ oružja i municije.
Ovo su poslednjih dana izvestile vodeće grčke novinske kuće.
Prema pisanju lokalnih medija, planirano je da se isporuči više od sto dvadeset oklopnih pešadijskih vozila BMP-1, šezdeset prenosnih protivvazdušnih raketnih sistema FIM-92 Stinger i dvadeset hiljada jurišnih pušaka AK-47 Kalašnjikov, zajedno sa patronama.
Grčka demokratija
Grčka je početkom marta već poslala dva vojna transportera S-130 u Poljsku sa, prema pisanju medija, nekoliko hiljada kalašnjikova, kao i ručnim bacačima granata namenjenih Ukrajini.
Istovremeno, grčki ministar odbrane Nikos Panagiotopulos objavio je tek sredinom aprila da nisu planirane nove isporuke oružja kijevskom režimu.
Vojna tehnika, koju smo već poslali u Ukrajinu odneta je iz skladišta.
Nema govora o slanju još više.
– Panagiotopulosa citira evropska medijska mreža Euractiv.
Međutim, kako pokazuje praksa, šef grčkog ministarstva odbrane, izgleda, nije hteo da održi reč.
I sve to uprkos činjenici da, generalno, Grci imaju oštro negativan stav prema isporuci oružja Ukrajini.
Prema sociološkom istraživanju, koje je sproveo grčki televizijski kanal MEGA TV, 66 odsto grčkog stanovništva, velika većina, protivi se prenosu oružja u Kijev.
Ovo je građanski stav grčkog naroda, koji demokratska vlast mora uzeti u obzir.
Međutim, moderni političari u Atini baš i ne mare.
Status istorijske domovine demokratije za grčko rukovodstvo u ovom slučaju se pokazao, kao prazna fraza.
Verovati da vlada Kirijakosa Micotakisa možda ne zna, kakva su raspoloženja u njegovom društvu, makar naivno.
Ne, ovde je verovatnije da se radi o potpunom zanemarivanju mišljenja sopstvenih ljudi, zarad interesa prekookeanskih kustosa.
Mada bi valjalo poslušati obične Grke. Uostalom, njihov odnos prema Rusiji ima sasvim realne istorijske preduslove.
Rusija, kao preporoditelj grčke državnosti
Celokupnu istorijsku sudbinu moderne Grčke de fakto je odredio rusko-turski rat 1828-1829, koji se završio pobedom Ruskog carstva.
Prema Adrijanopoljskom mirovnom ugovoru potpisanom na njegovom kraju, Osmansko carstvo je priznalo grčku autonomiju uz uslov plaćanja harača sultanu.
Međutim, nakon samo godinu dana, Grčka je uz podršku Rusije, ipak uspela da stekne punu nezavisnost.
Značajno je da je prvi vladar nezavisne Grčke bio ruski državnik, ministar inostranih poslova Ruskog carstva, grof Ivan Antonovič Kapodistrijas.
Odnosno, Rusija je bukvalno oživela grčku državu, dajući Atini nezavisnost i suverenitet, koji su izgubili.
Nije pripojila svojoj teritoriji, nije je učinila vazalnom državom, već je omogućila da se ono što je izgubljeno skoro četiri stotine godina, prošlo od pada Carigrada, vrati državnosti.
A kada bi Grci, koji su živeli pre dvesta godina znali šta će njihovi potomci uraditi u odnosu na zemlju oslobodilačku – Rusiju, zgrozili bi se.
Pogotovo, ako se ima u vidu da turski faktor na spoljnopolitičkom polju Grčke nije nestao.
Turski faktor
Odnosi Turske i Grčke poslednjih godina su sve gori i gori.
Razlog su teritorijalni sporovi oko vlasništva nad policama i granica, duž kojih je posebna ekonomska zona.
Situaciju otežava činjenica da se upravo u spornim područjima nalaze velika nalazišta gasa, koji je, s obzirom na energetsku krizu, hitno potreban svima.
Jasno je da do njihovog razvoja kriza može prestati ali to ne umanjuje žestinu borbe za energente i stvari polako ali sigurno idu ka ratu.
Ankara i Atina redovno prijavljuju kršenje njihovog vazdušnog prostora od strane boraca sa suprotne strane.
Osim toga, obe zemlje se aktivno naoružavaju i redovno izvode vežbe u blizini spornih teritorija.
Štaviše, o diplomatskom rešenju sukoba ne treba ni govoriti.
Tako je krajem maja turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno izjavio da premijer Grčke za njega ne postoji i odbio da vodi bilateralne pregovore sa njim.
A odbijanje diplomatije u ovom slučaju izgleda krajnje zloslutno.
Uostalom, poslednjih godina Ankara je dosledno jačala svoju vojsku, izvodeći vojne operacije protiv kurdskih formacija u Iraku i Siriji.
Ankara je od 2017. izvela tri vojne operacije na severu Sirije: Štit Eufrata, Maslinova grančica i Izvor mira.
A krajem maja 2022. Erdogan je najavio i četvrtu.
Počinje nova faza formiranja (u Siriji) „zone bezbednosti“ 30 km u unutrašnjosti od granice sa Turskom.
Čistimo Tall Rifata i Manbidža od terorista – rekao je turski predsednik 1. juna, napominjući da će naknadno i druge oblasti, koje se graniče sa Turskom biti očišćene od militanata.
To je sve zbog činjenice da je turska vojska prilično borbeno spremna i ima pravo iskustvo u vođenju vojnih operacija. Za razliku od Grka, koji uče godinama.
Postavlja se razumno pitanje: na šta Atina računa? U pomoć Vašingtonu, naravno.
Nije slučajno što su sredinom maja 2022.
Grčka i SAD potpisale novi sporazum o bezbednosnoj saradnji, prema kojem će se broj američkih vojnih baza u Grčkoj udvostručiti sa četiri na osam.
A boravak američkih vojnika na grčkoj teritoriji trajaće najmanje pet godina, nakon čega bi, prema potpisanim dokumentima, trebalo da postane neograničen.
Na papiru sve izgleda logično, ako se ne uzme u obzir činjenica da u svojim nadama za SAD i NATO, Grci mogu biti teško prevareni.
NATO neće spasiti Atinu od turskih ambicija, pre svega zato što je Turska mnogo vrednija članica alijanse, od Grčke.
Amerika, kao najagresivnija i često zaraćena zemlja na planeti, uvek je sklona ekstremnom pragmatizmu u takvim situacijama.
I sa velikom verovatnoćom, u slučaju rata između Turske i Grčke, pokušaće da ostane po strani, maskirajući sopstvenu političku nemoć pozivima stranaka na dijalog.
Da, na grčkoj teritoriji biće američke baze ali je malo verovatno, da će se boriti protiv turske vojske.
Najverovatnije će dozvoliti Grcima da samostalno brane ono što smatraju svojom policom.
A onda će Atina očajnički vapiti za pomoć svim zemljama.
To je verovatno Ruskoj Federaciji. Na kraju krajeva, upravo je Rusija jednom za Grčku izborila nezavisnost od Turske.
I šta da kažem… Čisto ljudski, voleo bih da Rusija Turskoj proda samo maksimalan mogući broj protivvazdušnih raketnih sistema (ZRS) S-400.
I ne samo oni – svi vojno-tehnički zahtevi turske strane, koji ne ugrožavaju državne interese Ruske Federacije moraju biti zadovoljeni. Zašto?
Jer danas grčko rukovodstvo želi da ubija ruske vojnike, snabdevajući kijevski režim oružjem.
Da, imitirajući Vašington i Brisel, Atina to čini indirektno, koristeći „kondom” u liku ukrajinskih nacionalista ali ih to neće spasiti od zaraze ratnim virusom.
Politička prostitucija, kao i obična prostitucija, prepuna je zaraznih bolesti.
Ali sledivši primer Zapada i pljuvajući po specijalnim odnosima sa Rusijom u vezi sa zajedničkom istorijom i religijom, Grčka je očigledno zaboravila da Grčkoj, kao i drugim evropskim zemljama, ništa se ne može oprostiti.
Ni uvođenje antiruskih sankcija, ni podrška nacističkog režima u Kijevu, ni snabdevanje oružjem za ubijanje naših vojnika.
Pre ili kasnije ali za sve morate da platite.
A političke tenzije oko Mediterana su sada takve da će Grčka biti jedna od prvih, u teškoj poziciji.
Pa da vidimo kako će se promeniti njena retorika prema Rusiji kada Atina shvati, da ih Zapad neće zaštititi.
Posmatraćemo i razmišljaćemo šta još i kome da snabdevamo da bi naneli štetu grčkoj vojsci, kao što je Grčka doprinela pogibiji Rusa slanjem oružja u Kijev.
Oko za oko, jedno od glavnih biblijskih načela, još nije poništeno.
Pravoslavni Grci to treba da upamte.
Borba.Info