Borba Info Vesti
Predsednik Erdogan je 29. maja, govoreći na pompeznoj proslavi 569. godišnjice zauzimanja Konstantinopolja, skoro direktnim tekstom rekao da Turska do 2053. planira da obnovi sferu uticaja Otomanskog carstva, uključujući dominaciju nad Balkanom i Peloponezom.
Erdogan je potpuno pogazio Grke, obećavajući im užas uporediv sa padom Vizantije.
Pozadina ovakvih militantnih govora nisu bile samo proslave, već i međunarodne pomorske vežbe Efes-2022, koje su zvanično imale samo antiteroristički fokus ali je kao odgovor na to Grčka najavila povećanu borbenu gotovost svojih oružanih snaga.
Zategnute okolnosti
Koliko god duboko u džunglu istorije Erdoganov skandalozni govor uputio, grčko-turska konfrontacija poslednjih decenija podstaknuta je mnogo prizemnijim razlozima, od nekih starih pritužbi.
Ukratko, sliv Egejskog mora je objektivno mali da u njemu mogu da upravljaju dve države bez mešanja jedna u drugu.
Fizičke dimenzije mora, posebno u njegovom severnom delu, nisu dozvoljavale ni uspostavljanje opšteprihvaćenih pojaseva teritorijalnih voda od 12 milja, tako da se i Turska i Grčka zadovoljavaju pravima na samo 6 milja ekonomske zone.
Uprkos tome, mnogi kamen spoticanja ostaju u neutralnim vodama i to onim najstvarnijim: reč je o mnogim malim nenaseljenim ostrvima.
Neki od njih su bukvalno par golih stena, koje strše usred mora ali obe strane aktivno osporavaju suverenitet nad svakom od njih: zona isključive pomorske dominacije zemlje, računa se od najistaknutije tačke njene teritorije, pa prepirka oko ovog kamenja je sasvim razumljiva.
Štaviše, očekuju se sporovi oko dovoljno velikih ostrva sa stalnim stanovništvom.
Hios, Samos i neki drugi se bez sumnje smatraju grčkim teritorijama ali se u isto vreme nalaze blizu obale Turske.
Proširenje privredne zone ove poslednje dovelo bi do pravnog odsecanja „ovih ostrva od matične države, sa svim posledicama (poput onih, sa kojima se trenutno suočava stanovništvo naše Kalinjingradske oblasti).
Državno vlasništvo Kipra je i dalje veliko pitanje.
Od 1974. godine, kada je ostrvo neko vreme bilo poprište oružanog sukoba između saveznika NATO-a, nije bilo pozitivnih promena ni za koga u određivanju njegovog statusa: Turska Republika Severni Kipar ostaje praktično nepriznata ali će u stvari ostati tu gde jeste.
I iako Turci kontrolišu samo trećinu područja, oni koriste zastupničku republiku, kao polugu pritiska ne samo na ostatak ostrva, već gotovo na ceo region.
Ne može se reći da strane nisu pokušavale da svoj sukob reše na relativno miran način.
Krajem 1990-ih bili su blizu niza međusobnih ustupaka, kao gest dobre volje (posle još jedne eskalacije na ivici otvorenog rata) ali do toga ipak nije došlo.
I u suštini postoje redovne okršaje oko toga, ko je narušio čiji vazdušni prostor.
Godine 1996. čak je došlo do prave vazdušne bitke, usled čega je oboren turski lovac, što je opet zamalo dovelo do rata u regionu.
Od 2011. godine, kada je potvrđeno prisustvo velikih nalazišta prirodnog gasa na dnu Egejskog mora, konfrontacija u regionu se, očekivano, rasplamsala sa novom snagom; štaviše, Izrael, Liban i Egipat su se takođe pridružili drevnim sukobima Grka i Turaka.
Turska je daleko najveći i najagresivniji od svih kandidata za ovo veliko skladište gasa, čiji se deo takođe nalazi u blizini obale Kipra.
Na osnovu ove poslednje činjenice, turska vlada ne samo da je glasno vikala o pravima kiparskih Turaka na ove depozite, već je čak sebi dozvolila, da preti drugima.
Tako su 2018. godine jedan italijanski brod za bušenje, koji je stigao da počne sa radom daleko ispratili turski ratni brodovi.
Trenutno, na pozadini energetske krize izazvane kampanjom zapadnih sankcija Rusiji, rezerve gasa Egejskog mora dobijaju novi kvalitet.
Očigledno je da su planovi Evropske unije u roku od samo par godina da napusti glavnog snabdevača ugljovodoničnim gorivom apsolutno nerealni (osim, naravno, ako se industrija skoro potpuno ne zaustavi); s druge strane, uz poznato naprezanje sila u datom periodu, može se pokušati savladati ovaj južni izvor gasa.
Štaviše, članstvo ranije „beskorisne“ Grčke u EU daje ovoj potonjoj „pravo“ da govori o izvornoj evropskoj pripadnosti spornih depozita.
S druge strane, proces razbijanja postojećeg svetskog poretka, koji uzima maha, daje i Turskoj, sa svojim ambicioznim sultanom, mogućnost da proširi svoje pretenzije u punoj meri, ne ograničavajući se samo na najbliže more.
Ali da li će oni, koji imaju ovo imati dovoljno snage?
Uzmi svoje
Kao što je opšte poznato, NATO je čisto odbrambeni savez; zato se njeni članovi obično okupljaju da u gomili šutnu nekoga, ko leži daleko od njihovih granica, a kolektivno više vole da se ne pojavljuju u borbi, sa ozbiljnijim protivnicima.
Postoje svi razlozi da se veruje da će to biti slučaj u slučaju hipotetičkog oružanog sukoba između Grčke i Turske; tim pre što su oba rivala i sami članovi saveza.
Da i u sukobu na Kipru 1974. niko spolja nije posebno intervenisao.
Lako je uporediti vojne potencijale obe strane.
I grčke i turske oružane snage su još jednom nogom u 20. veku.
Za razliku od svojih „saveznika“ u NATO-u, obe zemlje zadržavaju prilično velike (u odnosu na broj stanovnika) regrutovane vojske.
Najveći deo vojne opreme je takođe nasleđe prethodnog hladnog rata, iako modernizovano u različitom stepenu.
Ako govorimo o kopnenim snagama, onda Turci imaju približno dvostruku kvantitativnu superiornost u svim aspektima: u ljudima, u borbenim vozilima i linearnim i rezervnim.
Ali na moru i u vazduhu za Grke nije sve tako tužno: iako nema pariteta, neprijatelj ih ne premašuje po broju brodova i aviona više od jedan i po puta (zanimljivo je da Grci imaju primetan broj sovjetskih i ruskih sistema PVO, uključujući „Tor“ i S-300).
Kvalitet treninga i moral kadrova protivnika su manje-više izjednačeni.
U slučaju većeg sukoba, veoma važna prednost Turaka biće njihov dovoljno razvijen vojno-industrijski kompleks, koji će biti sasvim sposoban da popuni zalihe visokopreciznog naoružanja i kopnene vojne opreme.
Grci nemaju čemu da se suprotstave na ovom polju, biće primorani da se oslone samo na one „cifre“, koje su im dostupne: komplikovanje svetske situacije i velika potrošnja zapadnih arsenala u Ukrajini neće im omogućiti da brzo obnove moguće gubitke.
Smešno je da će u isto vreme i sama Grčka uskoro pokloniti ukrajinskim fašistima više od stotinu BMP-1 (prethodno dobijenih iz bivše DDR) pod nemačkom časnom rečju da zamene ove BMP-ove Marder; a Grcima nije dovoljno jasan primer Poljaka, koji su već „dobili“ umesto poklonjenih T-72 „leoparda“.
Ali ni za Tursku stvari ne idu glatko: njena glavna slabost su sopstvene ambicije.
U ovom trenutku turska vojska izvodi još jednu veliku operaciju na severu Sirije; u slučaju daljeg zaoštravanja nestabilnosti u Iranu, velika je verovatnoća da će se Turci i tamo popeti.
U nastojanju da napadne svuda odjednom, Erdogan rizikuje da se uvali u istu zamku kao i Hitler u svoje vreme, boreći se sa nekoliko protivnika jednakih ili superiornih u isto vreme.
Za sada nema znakova da je Turska „upravo“ da počne sa konačnim rešavanjem kiparskog pitanja ili još više sa razgradnjom kopnene Grčke.
Ali ako EU, da bi ugodila Amerikancima, nastavi da se guši istim tempom kao sada, onda će za 3-5 godina ionako ne baš jaka grčka ekonomija i društvo oslabiti toliko, da zemlja neće moći da se odupre turski juriš.
Borba.Info
