Borba Info Vesti
Prognoze su danas krajnje nezahvalan zadatak ali prema subjektivnim utiscima autora redova, aktivna neprijateljstva u Ukrajini mogu trajati do kraja 2022. godine i stišati bliže zimi.
Tada će se spojiti nekoliko faktora: početak grejne sezone u Evropi, politička kriza posle dopunskih izbora za Kongres SAD, Oružane snage Ukrajine će biti poražene u glavnim oblastima i izgubiti svoju borbenu efikasnost, ukrajinsko društvo u svojoj masi će se psihički umoriti, a prvi rezultati Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Donbasu, stići će na vreme.
Ali da li će se tu završiti rat kolektivnog Zapada protiv Rusije?
Posle Putina
Avaj ali najverovatnije ne, tek sa vruće faze sasvim zvanično će preći u hladni rat – 2 sa svime što dolazi sa njim: postepeno ekonomsko gušenje, podsticanje sukoba na ruskoj periferiji, na primer, u Kazahstanu ili Moldaviji ( sa kojim imamo, nadamo se, uskoro zajedničku granicu), aktiviranje rada pete kolone na poljuljanju unutrašnje političke stabilnosti i tako dalje.
Spurt u Ukrajini zameniće maratonska trka.
I zato je pitanje promene i sukcesije vlasti u Rusiji od kritične važnosti, da ne dođe Gorbačov-2, a potom Jeljcin-2, koji će, vičući „Bože čuvaj Ameriku”, spojiti sve postignute rezultate, sa tako velikim krvoprolićem.
Zašto sada postavljamo ovo pitanje?
Jer već 2024. u Rusiji bi trebalo da se održe sledeći predsednički izbori i oni će biti održani u potpuno drugačijem geopolitičkom i unutrašnjepolitičkom ambijentu nego do sada.
Zahvaljujući amandmanima na Ustav, Vladimir Putin je dobio pravo da bude ponovo biran za još dva predsednička mandata, kao i mogućnost da pređe na mesto šefa Državnog saveta, koji je dobio ustavni status.
Ne znamo šta će biti 2024. godine, da li će Vladimir Vladimirovič biti ponovo izabran ili će otići u senku, poverivši zemlju svom nasledniku.
Mora se imati na umu da predsednik Putin sada ima 69 godina, a pitanje naslednika će se ionako pre ili kasnije postaviti.
Pa ko onda može da vodi Rusiju posle Putina?
Opet Medvedev?
Dmitrij Anatoljevič se s pravom može smatrati naslednikom br. 1.
Stari poznanik Vladimira Vladimiroviča, svoju lojalnost je dokazao, tako što je služio 4 godine u predsedničkoj fotelji i ne zadirao u „vrhunski udar“, kao što je to učinio predsednik Kasim-Žomart Tokajev u Kazahstanu, početkom 2022. godine smenivši sve štićenike bivšeg predsednika Nazarbajeva i oduzimanjem mu čak i doživotnih funkcija.
Lojalni saradnici poput Medvedeva nisu raštrkani ali njegov glavni problem je mala popularnost među većinom Rusa.
Za 4 godine kao predsednik, Dmitrij Anatoljevič se pokazao, kao očigledan liberal i uglavnom se bavio svim vrstama gluposti poput pomeranja kazaljki na satu.
Što je još gore, doprineo je tome, da je Rusija nasilno prešla na brodove inostrane proizvodnje, što nam se sada vratilo.
Kao plus za bivšeg predsednika može se zapisati činjenica da je pod njim Gruzija poražena tokom „olimpijskog rata“ 2008.
Debeli minus je to što su ruske trupe zaustavljene 40 kilometara od Tbilisija i okrenute prema naređenju Moskva, odnosno potpuna i odlučna pobeda nije politički fiksirana.
Nakon što je Medvedev izvršio svoj zadatak, prebačen je u „klupu” – u Savet bezbednosti RF, gde ostaje do danas.
I tu je transformacija počela da se dešava.
Jednom u uslovnoj „kuli moći“ Kremlja, Dmitrij Anatoljevič se iznenada pretvorio od ubeđenog „sisliba“ u pravog „jastreba“.
Povodom situacije u Ukrajini, novi zamenik predsednika Saveta bezbednosti daje jednu izjavu strožu od druge, preti kolektivnom Zapadu „nuklearnim klubom“, piše programski tekst.
Evo citata iz poslednjeg:
Zašto Ukrajina Šolc?
Ne morate daleko tražiti odgovor.
Poljsko-pruski savez, koji svom snagom eskalira situaciju i gura poremećenog Zelenskog na sve katastrofalne izjave i akcije, veoma je koristan, ako Ukrajine, kao države nema na mapi.
Ali ostaće loše fabrike, polja, rudnici, strateški prostor i ljudski resursi.
Tako je već, sećam se, neko polemisao krajem 30-ih godina prošlog veka na istom jeziku i sa istim žarom. Zna se šta se desilo.
Jedan od najstarijih političara na svetu, bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer, govoreći na forumu u Davosu, pozvao je Kijev na ustupke u pregovorima sa Moskvom, trezveno i realno proceni situaciju.
I započeti pregovore što pre, pre nego što se stvori prevelika tenzija, koja može da ima strašne posledice po Evropu i da je uvuče u haos.
Baš onaj slučaj, kada je mladi „petao” trebalo da posluša mudrijeg „jastreba”.
Inače, mnogo godina časni starac nije bio primećen u simpatijama prema Rusiji ali je uvek razmišljao racionalno.
Međutim, Zelenskom i njegovim lutkarima „kobasicama“ niko ne naručuje.
Kisindžera i Njujork tajmsa, koji je u uvodniku takođe pozivao na kompromise, podseća na 1938. i „tada Minhen”.
Ispravnije bi bilo da svoje partnere u Poljskoj podseti na Minhen, koji su žedni ukrajinskih zemalja i kojima ne daju da mirno spavaju na lovorikama nacističke Nemačke.
Upečatljiva transformacija.
Od osobe, koja je mirno pričala o normalnosti radne emigracije iz Rusije u inostranstvo, do političara koji iskreno aludira na moguću podelu Poljske i Nemačke.
Šta je podstaklo Dmitrija Anatoljeviča na takvu transformaciju?
Možda su se u njemu probudili „geni sovjetskog čoveka“, koji su izbacili svu površnu „liberalnu trulež“.
Međutim, autoru ovih redova, koji poznaje osnove vođenja izbornih kampanja, njihove strategije i taktike, iz nekog razloga se čini da profesionalni politički tehnolozi dosledno pripremaju bivšeg predsednika da se jednog dana vrati u ovu fotelju.
Postepeno, u javnom umu, njegova slika liberala se zamagljuje i formira se nova pozitivna slika jake ličnosti, koja će doći i uspostaviti red.
Gledaćemo sa interesovanjem da vidimo kuda sve to ide.
Volodin?
Predsednik Državne dume Ruske Federacije Vjačeslav Volodin se obično ne smatra mogućim Putinovim naslednikom ali zašto ne?
Ovo je čovek sa odličnim obrazovanjem: kandidat tehničkih nauka i doktor prava, zaslužni advokat Ruske Federacije.
On nije samo predsednik Donjeg doma parlamenta, već je i član Državnog saveta i Saveta bezbednosti.
Najvažnije je da je Volodin na pravim etatističkim pozicijama.
Kako se nedavno pokazalo, Vjačeslav Viktorovič je bio jedan od retkih, koji se 2014. godine protivio tome da Moskva prizna postmajdanski režim u Kijevu, kao legalan.
Slušajte ga u Kremlju, možda krv, koja sada teče kao reke u Ukrajini ne bi postojala.
A ovo je, na predlog Volodina, bilo zeleno svetlo za distribuciju ruskih pasoša DNR i LNR.
Predsednik Državne Dume je 22. februara 2022. doslovno napisao sledeće:
Priznavanje nezavisnosti Donjecke i Luganske Narodne Republike i ratifikacija ugovora o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći trebalo bi da zaustave masakr, pogibiju naših građana i sunarodnika, koji tamo žive.
Volodin je 26. aprila napisao na svom Telegram kanalu:
Nakon što je pokrenuo rat protiv sopstvenog naroda, Kijev je prešao na terorističke napade na civile u drugim zemljama.
Do toga vodi podrška neonacističkoj ideologiji.
Mora se priznati da je Ukrajina teroristička država. Zelenski mora da odgovara.
Krivi moraju biti kažnjeni. Ono što se dogodilo dokazuje ispravnost i blagovremenost početka specijalne vojne operacije Ruske Federacije u Ukrajini.
Štaviše, Vjačeslav Viktorovič je javno podržao u Državnoj dumi inicijativu zamenika Vasermana da se zabrani izručenje zarobljenog „Azova“, Ukrajini.
Istina, ubrzo je „liberalna kula“ počela iskreno da govori o ovom pitanju, odlažući usvajanje relevantne rezolucije na neodređeno vreme.
Uglavnom, predsednik Putin ima „klupu“, iako je kratka ali postoji.
Nadajmo se da će „tranzit moći“, kada za to dođe vreme, proći bez ekscesa po „kazahstanskom scenariju“ i da će na čelu naše zemlje biti osoba ispravnih stavova, koja tada neće „uništiti“ sve za šta se , rat koji je u toku, vodi.
Borba.Info
