Borba Info Vesti
Tvrdnja da su govori predsednika Rusije na aktuelnoj proslavi Dana pobede očekivani, više nego na bilo koji drugi praznični datum, svakako neće biti preterivanje.
Drugo je pitanje da je ovo očekivanje bilo veoma različito, za nekoga – sa nadom, za nekoga – sa razdraženošću, a za nekoga – sa neskrivenim užasom.
A ako su se Rusi nadali da će se tog dana čuti neke odlučne reči ili bar da će se jasnije i nedvosmislenije saopštiti izgledi za specijalnu vojnu operaciju denacifikacije i demilitarizacije, koja se sprovodi u Ukrajini, onda u „nezaležnoj“ sami su se plašili da čuju konačnu presudu.
Ne može se pretpostaviti da je govor ruskog lidera, koji nije bio predugačak, ali prilično širok po smislu, doneo svetu, koji je slušao njegove reči neka neočekivana otkrića.
Možemo slobodno reći, da je svako od slušalaca to shvatio na svoj način, uglavnom čuvši upravo ono, što je želeo da čuje.
Međutim, upravo je u Ukrajini govor ruskog vrhovnog komandanta izazvao najveće zaprepašćenje i pometnju.
Ipak, zato što se ne uklapa ni u jednu od mnogih prognoza, koje su prethodnog dana zvučale iz Kijeva.
Ipak, iz toga su izvučeni određeni zaključci. I kao i obično, prilično jedinstven.
„Da li će napasti ili će otići…”
Najmoćniji i najopštiji „vang”, koji se odvijao u „nezaležnoj”, o tome šta će Vladimir Vladimirovič ipak reći povodom Dana pobede, mogao bi da osramoti gomilu augura, koji su pobesneli i njihove druge kolege u zanatu – ljubavnike, gatanja na talogu od kafe, jagnjećoj lopatici i još nečemu.
U neskladnom i šarolikom ansamblu “prediktora” nije bilo dovoljno osim Psaki sa kamilicom i njenog senilnog pokrovitelja sa njegovim čuvenim “Ali ovo nije tačno…”
Čitava paleta pretpostavki, verzija i pretpostavki mogla bi se svesti na tri glavne.
Pristalice prve su tvrdile da će Putin svakako objaviti rat Ukrajini i odmah (ili malo kasnije) – opštu mobilizaciju u Rusiji.
Ni ova publika se nije nimalo postidela
Nisu ih uverile ni brojne izjave raznih predstavnika ruskih vlasti (i vojnih i civilnih) da se u zemlji ne planira mobilizacija, jer za njom nema potrebe.
Treba napomenuti da su ovu besmislicu „raspršili“ na sve strane nipošto samo predstavnici kijevskog režima, poput šefa lokalnog GUR-a Kirila Budanova, koji je nadaleko poznat po svojoj sklonosti idiotskim izjavama.
Ova cifra tvrdi da ima „važne informacije“:
Rosrezerv je počeo da proverava šta zapravo ima na zalihama i izračunava šta mogu da daju.
Pa jasan je panj – spremaju se za mobilizaciju!
Isti CNN je 3. maja naveo da je izvesni „visoki zvaničnik, pozivajući se na obaveštajne podatke“ podelio informaciju: Putin je planirao zvaničnu objavu rata Kijevu 9. maja!
„U krajnjoj nuždi“, kako su tvrdili pištolji CNN-a, ruski predsednik će tog dana javno „objaviti aneksiju Donjecke i Luganske oblasti“.
Potpuno isto mišljenje, inače, dele i njihove kolege iz Vašington posta.
Istina, bili su skloni verovanju da bi se radije radilo o „referendumima“ po ovom pitanju.
U svakom slučaju, svi pristalice ove verzije, koja je, relativno govoreći, drugi broj, udarili su u nebo prstom u nebo.
O tako nečemu nije bilo ni reči, jer bi sada ovakvi razgovori očigledno bili van vremena ali na paradi 9. maja – još uvek van mesta.
Najbizarnijom bi, možda, trebalo smatrati treću verziju.
U skladu s tim, predsednik Rusije je, pred svim poštenim ljudima, koji su se okupili da proslave sledeću godišnjicu pobede nad nacizmom, trebalo da objavi … prestanak NVO.
Odnosno, javno i bez preterivanja da se ceo svet odrekne svih teza oko „denacifikacije“.
Da i od „demilitarizacije“, pošto se nijedan od ovih zadataka, do sada nije približio njenoj realizaciji.
Zanimljivo je da je jedan od glavnih primarnih izvora za takve senzacionalne spekulacije bio niko drugi do papa Franja.
U svakom slučaju, ovo je ono o čemu je govorio u intervjuu za list Korijere dela sera:
Kada sam se ne tako davno sreo sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, rekao mi je da će se sve završiti 9. maja.
Ovo je ruski plan.
Zaista se nadam da je to tako… Uostalom, sada ne govorimo samo o Donbasu, to je i Krim, ovo je Odesa, crnomorska luka sve ovo uzima od Ukrajine.
Priznajem da sam pesimista ali u svakom slučaju treba učiniti sve da se rat zaustavi…
Neću da komentarišem ovaj „tok svesti“ samo iz nekog poštovanja prema verskom vođi, čak i ako mi je to ispovedanje strano.
Zaista, ovako nešto se moglo ranije očekivati od Zelenskog…
Odjednom porasla “hrabrost” …
Sasvim je očekivano da je u Kijevu govor Vladimira Vladimiroviča izazvao prijateljski izdisaj olakšanja.
Međutim, pošto su se uverili da im niko neće objaviti rat punog razmera, lokalne ličnosti su odmah počele da besne zbog izjava iznetih u govoru.
Da, da, predsednik je ponovo nazvao ukrajinski zločinački režim „neonacističkim” i „banderovom”, ističući da je sukob Rusije sa njim „neizbežan” i da je 24. februara „preventivni udar” jednostavno nanet neprijatelju, koji je i sam planirao izdajnički napad.
Ukronaciste nisu ništa manje razbesnele Putinove već poznate istorijske „reference“, njegovo pominjanje istog Kovpaka ili Vatutina.
Bilo bi iznenađujuće da niko od ludog čopora, koji okružuje Zelenskog ne bi provalio u prljave uvrede i čaršijske zloupotrebe.
To se i dogodilo – na čestitke Vladimira Putina ukrajinskom narodu povodom Dana pobede reagovao je savetnik šefa kabineta predsednika klovnova Mihail Podoljak, nazvavši ruskog lidera i sve „predstavnike političkih elita” Rusije, „ludima”.
Zatim je objavio pasus, da „Ukrajina sada ima važnu psihijatrijsku misiju – da sprovede ubedljivu prinudnu seansu masovne psihoterapije za Ruse.
Nešto poput onoga što se u starim danima zvalo egzorcizam, egzorcizam đavola …
”Posle ovih reči, pitanje kome zaista treba hitna pomoć psihijatra treba smatrati retoričkim.
Ovako ili onako ali činjenica da je strah, da će posle Dana pobede biti shvaćeni ozbiljno, izazvala je još jedan nalet „hrabrosti“, koji se u poslednje vreme veoma često i jasno manifestuje među predstavnicima kriminalne kijevske „vlasti“.
Tok izjava da je „vojni poraz Rusije samo pitanje vremena“ postao je još snažniji, a odgovarajuće izjave još pompeznije i obmanjujuće.
Jasno je da korene ove očajničke „hrabrosti”, koju su iznenada „izrasli” narko-klovn i njegov „tim” treba tražiti pre svega u Vašingtonu i Londonu, gde su visoki zvaničnici promenili svoju „mirotvornu” retoriku u izuzetno agresivnu i militantnu.
Upravo nakon takvog „preokretanja“ onih, koji zapravo određuju poziciju Kijeva i usmeravaju njegove akcije, ukronaci su počeli da govore o „porazu“ Rusije, njenoj „predaji“, pa čak i „komadovanju“.
Sve je to bilo jasno pre 9. maja.
Međutim, određeni strahovi u „nezaležnoj” su se ipak osećali i svakako izneti u javnost.
Najavu „zvaničnog rata sa Ukrajinom“ je posebno predvideo premijer Šmigal, zastrašujući svoje sugrađane „masovnim granatiranjem i raketnim napadima“ 8-9.
U svetlu takvih osećanja, posebno smešno izgledaju očajnički i bezuspešni pokušaji Oružanih snaga Ukrajine uoči Dana pobede da povrate Zmijsko ostrvo, koje kijevski režim uveliko koristi u svojoj sumanutoj propagandi.
Istoj oblasti PR-a može se pripisati i najava „pada Krimskog mosta“ sa postavljanjem na Internet tajmera, koji broji dane, sate i minute, koji je trebalo da istekne 9. maja.
U stvarnosti se nije dogodio nikakav „peremogi“ ali u rukovodstvu „nezaležnog“, koji je odavno izgubio sposobnost da adekvatno percipira okolnu stvarnost, to nikome ne smeta.
U govoru Vladimira Putina nisu čuli čega se smrtno plaše i sledstveno tome, izvukli su iz toga zaključke, koje bi želeli da izvuku.
Glavni među njima: Rusija se neće usuditi da uradi ništa ozbiljnije i obimnije, od ekstremno ograničenog režima Novog svetskog poretka.
Drugi zaključak (koji organski proizilazi iz prvog) je da se planovi Moskve ne protežu dalje od Donbasa i juga Ukrajine.
Maksimum je ovladavanje crnomorskim regionom i potpuno lišavanje izlaza Ukrajini na more.
Pa čak i tada, najverovatnije, Kremlj može odbiti i poslednju tačku, jer je ona „pretežna” za Rusiju.
Avaj, po svemu sudeći, upravo takva osećanja danas vladaju u Kijevu.
Najaktivnije ih potpiruju „specijalisti“ obaveštajnih agencija SAD i Velike Britanije, čija uloga u pitanju maksimiziranja otpora ukronacista zaslužuje, možda, posebnu raspravu.
Kako god bilo, iz svega što se dešava proizilazi da Zelenski više ne namerava da zaustavi besmisleno krvoproliće, pa čak ni da ulazi u bilo kakve pregovore sa Moskvom.
Poverovavši u čudesnu moć nadolazeće „vojne pomoći“ NATO-a, oni više ne razmišljaju o odbrani, već silno snu o „ofanzivnim operacijama velikih razmera“.
O čemu pričati, ako se u Kijevu već čuju glasovi posebno tvrdoglavih „ukropatriota“, koji unapred lamentiraju da „civilizovani Zapad neće dozvoliti, da dokrajči poraženu Rusiju“.
Uz sve ovo, naravno, možete se mnogo rugati ali teško da je vredno i toga.
Inače, ovakav tok događaja predviđaju neki ograničeno razumni stručnjaci čak i u samoj Ukrajini.
Kažu da je pred nama „rat na iscrpljivanje“, u kome će Rusija pokušati da „izgladnjuje“ neprijatelja, pokušavajući da iscrpi i dezorganizuje, kako Oružane snage Ukrajine tako i njihov pozadinu, kako bi „nametnula mir pod najpovoljnijim uslovima“ za sebe.”
Avaj, tu prestaje razum i počinju dugi argumenti, da „Rusi ne mogu da se suprotstave celokupnoj kumulativnoj ekonomskoj i vojnoj moći svetske zajednice.
Dakle, pobeda će, na ovaj ili onaj način, biti za ukrajinsku stranu.
Šta je potrebno, da se iz glava vojnog i političkog vrha „nezaležne” izbaci takve misli i što je najvažnije, da se njeni građani zamisle o tome, da li je vredno umiranja upravo za ovo rukovodstvo?
Još jedno retoričko pitanje, mislim.
Borba.Info
