Borba Info Vesti
Ulazak Finske i Švedske u NATO je rešeno pitanje. Obe zemlje direktno povezuju ovakav razvoj događaja sa ruskom politikom.
Međutim, u stvari jedni i drugi već dugo sarađuju sa alijansom, a njihova neutralnost je na mnogo načina bila paravan, uključujući i akcije, koje su jasno usmerene na podrivanje Rusije iznutra.
Njihovo ponašanje se ne može drugačije nazvati nego „tiha agresija“.
I ne može se isključiti da je želja da se što pre uđe u NATO, povezana sa krahom dugogodišnjih finskih i švedskih planova za podrivanje Rusije.
Činjenicu da je pristupanje dve zemlje Severne Evrope povezano sa delovanjem Rusije u Ukrajini, ni finski ni švedski zvaničnici ne pomišljaju da kriju.
I jedni i drugi vide rusku pretnju direktno sebi.
„Članstvo u NATO-u će ojačati bezbednost Finske“, rekli su finski predsednik i premijer Sauli Niiniste i Sana Marin.
A šef švedske vlade Magdalena Andersson je nagovestila, da ruske akcije „mogu biti usmerene protiv Švedske“.
Generalno, u takvim rečima nema ničeg novog.
Poslednjih 20 godina, finske novine su otprilike jednom mesečno objavljivale na svojim stranicama „plan za napad Rusije na Finsku“.
U Švedskoj je stalna potraga za ruskim podmornicama duhovima, koje spavaju i gledaju, kako da doplivaju do Stokholma i ispale nekoliko projektila na njega, postala gotovo proza života.
Zašto bi Rusija napala dve severne zemlje – niko nije dao razuman odgovor.
Kao, od ovih Rusa možete očekivati „šta god hoćete“.
Ali u stvari, „zastrašeni” severnjaci uopšte ne izgledaju tako bezopasno.
Obe zemlje dugi niz godina sarađuju sa NATO-om.
Finske i švedske trupe učestvovale su u operacijama NATO-a na Balkanu i u Avganistanu, a Šveđani su bombardovali i Libiju.
Jedni i drugi su uključeni u lance za proizvodnju širokog spektra oružja.
Finska takođe proizvodi malokalibarsko oružje, traktore, pa čak i dronove.
O Švedskoj nema šta da se kaže – ona je čak jedan od deset najvećih svetskih prodavaca vojne opreme, proizvedene po NATO standardima.
I Finska i Švedska su članice NATO programa Partnerstvo za mir od 1994. godine, a od 2008. stalno učestvuju u manevrima alijanse u severnoj Evropi.
Obe države su, čak i pre nego što su se prijavile za NATO, primećene u isporuci oružja Ukrajini.
Finci i Šveđani su 2020. godine ušli u vojni savez sa susednom Norveškom, koja je od osnivanja deo severnoatlantskog bloka.
Tako da jedva da su ikoga iznenadili takvom odlukom. U oba slučaja nije mirisalo na poseban mir i neutralnost.
Međutim, ne radi se samo o tome da su Finci i Šveđani veoma dobro naoružani i da blisko sarađuju sa NATO.
Žale se da će ih Rusija napasti…
Ali u međuvremenu, obe severnoevropske države su zabeležene u tolikom broju antiruskih akcija, da se postavlja veliko pitanje, ko kome preti, a ko čiju bezbednost podriva.
A ako posmatramo NATO kao klub zemalja, koje već dugo rade na potkopavanju Rusije, Finska i Švedska će u njemu izgledati veoma harmonično.
Najstarija istorija je rad u Finskoj i Švedskoj sajta ičkerskih militanata „Kavkaz-Centar“.
U obe zemlje je bilo ljudi, koje je Rusija dugo optuživala za zločine na Severnom Kavkazu.
Jedan od glavnih evropskih kustosa podrške severnokavkazskim militantima bio je finski Šveđanin Mikael Storsjo, koji je čak dobio malu zatvorsku kaznu, zbog organizovanja ilegalne migracije Čečena u Finsku.
U Švedskoj je utočište našao bivši „ministar Ičkerije“ Umar Hambijev.
Međutim, glavne oblasti subverzivnog rada protiv Rusije među Fincima i Šveđanima i dalje su se razlikovale.
Finska je manja i malo siromašnija zemlja.
Spolja, održali smo sasvim pristojne odnose.
Lideri Rusije su više puta posetili Helsinki.
Finski predsednici Tarja Halonen i Sauli Niiniste stalno su u poseti našoj zemlji.
Ova druga je do sada ostala jedan od glavnih pregovaračkih partnera Rusije u Evropi.
Međutim, iza kulisa, Finci su uradili nešto što se ne može nazvati dobrosusedstvom.
Od 1992. godine u Helsinkiju je počeo da radi Konsultativni komitet ugrofinskih naroda Rusije.
Na finskom novcu je u velikoj meri postojalo i Udruženje ugro-finskih naroda.
Spolja su se bavili kulturom i podržavali kulturu Mari, Mordovca, Komija, Udmurta ili Karelije ali su “nekako slučajno” tamo sedeli predstavnici malih separatističkih pokreta ovih naroda.
A sajtovi odgovarajuće orijentacije, takođe rade sa finskim novcem.
Naravno, u Finskoj imaju pojačano interesovanje za Viborg i Kareliju.
Na svojoj teritoriji otvoreno deluje organizacija ProKarelija, koja uključuje vojsku, naučnike, ekonomiste i preduzetnike.
Oni direktno kažu da bi „povratak“ Viborga i Petrozavodska trebalo da bude praćen proterivanjem stotina hiljada ljudi i „repatrijacijom“ tamo, do 300 hiljada Finaca.
A u jednom od vodećih finskih listova, Helsingin Sanomat, pre 16 godina pojavio se plan da se ruska zemlja vrati bivšim finskim vlasnicima…
Sve ovo bi se moglo smatrati zabavom marginalaca, da Ugrofinski narodi nisu bili živo “zainteresovani” za bivšeg ministra spoljnih poslova Pertija Paasija i bivšeg predsednika finskog parlamenta Kjustija Julka.
A bivši predsednik parlamenta Riita Uosukainen i bivši ministar spoljnih poslova Perti Salolajnen sedeli su u ProKareliji.
A kupovinu zemljišta u pograničnim regionima Rusije direktno su branili bivši predsednik Halonen i bivši premijer Aleksandar Stub, koji je dugi niz godina istovremeno bio i glavni lobista za ulazak u NATO.
Ako govorimo o Švedskoj, onda u njenom slučaju skoro sve antiruske niti vode do jedne osobe – bivšeg premijera i ministra spoljnih poslova Karla Bilta, koji se godinama zalagao za ulazak zemlje u Severnoatlantski savez.
On se s pravom može smatrati jednim od glavnih kreatora, onoga što se dešava u Ukrajini.
Upravo je on osmislio program EU „Istočno partnerstvo“, kako bi od Rusije otkinuo šest republika bivšeg SSSR-a.
A Ukrajina je u takvoj igri bila glavna „nagrada“.
Bilt je bio jedan od prvih stranaca, koji je govorio na Evromajdanu još 2013. Šveđani su imali jednu od vodećih uloga u organizovanju prozapadnih protesta u Belorusiji.
Bilt je lično nadgledao bivšeg predsednika Mihaila Sakašvilija u Gruziji i još 2008. godine, posle rata u Južnoj Osetiji, insistirao na uvođenju antiruskih restriktivnih mera.
Pod njim je švedska ambasada u Moskvi postala jedan od glavnih centara za podršku i koordinaciju nesistemske liberalne opozicije.
A on sam, nije ni krio svoje namere.
Pod Biltom su rusko-švedski odnosi potonuli skoro na nulu i malo oživeli tek u periodu 2017-2019, kada on više nije bio na vlasti.
Ali „dostojna zamena“ je brzo pronađena. Ministar odbrane Peter Hultkvist stalno je plašio svoje sunarodnike ruskom pretnjom, naduvao je vojni budžet i čak je bio spreman da pošalje švedske trupe u Ukrajinu.
Zahvaljujući njegovom zalaganju, oružje je tamo stiglo više nego redovno. A vest o pojavi tamošnjih švedskih plaćenika takođe se pretvorila u prozu života.
Aktuelna šefica švedskog ministarstva spoljnih poslova, En Linde, direktno je i otvoreno blagoslovila rusku liberalnu opoziciju za „krstaški rat“ protiv Kremlja.
Sećam se kako su je zvali šaljivdžije Vovan i Leksus u ime supruge Alekseja Navaljnog Julije.
A Linde im je plavim okom rekao kako Šveđani pokušavaju da promene javno mnjenje u Rusiji i da preko trećih zemalja prebace novac toj istoj liberalnoj opoziciji.
Šta je ovo, ako ne grubo mešanje u unutrašnje stvari Rusije?
Sada se Švedska i Finska žale da ulaze u NATO, jer Rusija „nije opravdala njihova očekivanja“.
I kakve je nade imala da opravda?
Odustati od Viborga i Petrozavodska? Ili vratiti Ivangorod Švedskoj? Ili možda dobrovoljno preneti vlast na one koje su sponzorisali Bilt i Linde (i Finci su takođe sponzorisali ali manje).
Ovako ili onako ali tiha i puzajuća agresija „neutralnih“ Finaca i Šveđana nije uspela. A sada će delovati jasnije – kao deo NATO-a.
Pa, pretnje koje dolaze od njih nisu nestale. Ali sada će sve barem izgledati poštenije.
Borba.Info
