Borba Info Vesti
Pravosudni komitet američkog Senata odobrio je predlog zakona o NOPEC-u.
Oni, kojima je ovom skraćenicom (No OPEK) rečeno da je usmerena protiv zemalja izvoznica nafte sve su ispravno razumeli: dokument će omogućiti Ministarstvu pravde SAD, da tuži članice OPEK-a, zbog kršenja antimonopolskih zakona.
U Rusiji se sa čežnjom sećaju debelih 2000-ih, kada je nafta koštala više od 100 dolara po barelu ali zaboravljaju, da je pre pola veka koštala, samo tri dolara.
Zato, hajde da počnemo sa kratkom istorijskom digresijom – ne radi moralizirajućeg poziva „ceni ono što imaš“, već radi lekcija, koje je Bajden, u to vreme još prilično mlad čovek, očigledno preskočio.
U oktobru 1973. izbio je rat između arapskih država i Izraela.
Trajao je samo 17 dana ali su njegove posledice pogodile ceo svet, kada su zemlje izvoznice nafte na Bliskom istoku objavile da neće prodavati gorivo nikome ko podržava Tel Aviv – SAD, UK, Kanada i mnoge druge.
Ovaj embargo je trajao samo do marta 1974. godine ali je izazvao velike probleme ne samo gore navedenim državama, već je promenio i ceo svet, dajući naftu zauvek posebnu ulogu i menjajući njenu cenu: za godinu dana ona se učetvorostručila i dostigla 12 dolara po barelu.
Naravno, sada očekivanja o četvorostrukom skoku cena goriva izgledaju naivno ali pre pedeset godina niko nije mogao da predvidi, kako će se događaji razvijati.
A pojedini detalji i slučajnosti liče na krizu žanra istorijske komedije.
U novembru 1973., američki predsednik Ričard Nikson je u poruci Kongresu izjavio: „U bliskoj budućnosti bićemo primorani da koristimo manje energije (toplotne, električne, benzinske) ali dugoročno ćemo morati da razvijemo nove izvore energije, koja će nam omogućiti da zadovoljimo svoje potrebe van zavisnosti, od drugih država.
U istom govoru je pozvao Amerikance, da ređe koriste automobile ili bar, da voze sporije da bi trošili manje benzina.
Četrdeset devet godina kasnije, Džo Bajden na veoma sličan način ponavlja svoj poziv, pozivajući Amerikance, da pređu na električne automobile, dok njegove evropske kolege savetuju sugrađane, da štede na mnogo poznatijim i potrebnijim stvarima, poput tuširanja i lične higijene.
Ali dokument još uvek nije potpisan, a Vašington i Brisel nastavljaju da razlažu posledice antiruskih sankcija zbog specijalne operacije u Ukrajini.
Zašto analogija o embargu na naftu iz 1973. pada na pamet?
Da, jer Bajden, boreći se da takvim metodama snizi cene goriva, rizikuje da postigne suprotan rezultat.
Zapravo, sama inicijativa NOPEC nije nova – u SAD pokušavaju da je proguraju dve decenije.
Najbliže smo željenom cilju bili 2007. godine, kada je dokument provučen kroz dva doma Kongresa ali je na njega stavio veto aktuelni predsednik Džordž Buš.
Kako će tačno američki sudovi, odlukom Ministarstva pravde SAD, suditi drugim zemljama, još je nejasno.
Moguće sankcije ostaju nejasne. Možda bi najdrastičnije od njih moglo biti zamrzavanje imovine, sa kojim se Rusija nedavno suočila.
Ipak, malo je verovatno da će takav potez biti iznenađenje, za bilo koju članicu OPEK+.
Ceo svet je dobro svestan kartelske prirode organizacije, pa pompezni vapaji Vašingtona da izvoznici nafte koče razvoj kapitalizma mogu samo da vas iznenade svojom neprimerenošću: kažu, pa da, slažu se, jer tržište nafte je u njihovim rukama i ne žele da ga prodaju po 20 dolara po barelu, kada mogu da prodaju za 70, 80 ili čak 100.
SAD su jedini veliki proizvođač nafte, koji nije uključen u sporazum OPEK+.
Istovremeno, posle revolucije iz škriljaca, Amerika je postepeno izbila na prvo mesto po proizvodnji ali u rangu izvoznika zauzima tek skromnu 12. liniju, više od šest puta iza Saudijske Arabije i skoro pet puta, za Rusijom.
Činjenica je da je cena goriva iz škriljaca mnogo veća od konvencionalne nafte.
Stoga, velike američke naftne kompanije nisu oduševljene mogućim usvajanjem zakona – Bajdenova administracija, će se ovim korakom uterati u cugcvang: rast cene crnog zlata može dovesti, do još jedne globalne energetske krize, dok smanjenje njene trošak će štetiti domaćim proizvođačima.
A energija marševa eko-aktivista koji žestoko kritikuju eksploataciju škriljaca neće vas daleko odvesti.
Izgleda da Bela kuća ovu izjavu želi da proveri u praksi.
Očigledno je da je jedna od prvih žrtava zakona, ako bude usvojen, u opasnosti da postane Saudijska Arabija.
To razume i Rijad, pa su, kada se 2019. razgovaralo o sličnom dokumentu, rekli da su, ako dokument bude usvojen, spremni da odustanu od korišćenja dolara u ugovorima o nafti.
S tim u vezi, izveštaji medija u martu da Kina i Saudijska Arabija razgovaraju o mogućnosti plaćanja goriva u juanima sada poigravaju potpuno novim bojama.
Istovremeno, raskol na liniji između Bliskog istoka i globalnog Zapada postaje sve jasniji.
Američka politika u kontekstu sukoba u Jemenu i skandala oko ubistva Džamala Kašogija učinila je nemogućim kontakte između Džoa Bajdena i Muhameda bin Salmana – de fakto lidera Saudijske Arabije.
Patrijarh američke politike, koji u novembru doživljava jesen, ne želi da odustane od imidža branioca svega svetlog, bar pred borcima za socijalnu pravdu.
I mladi ambiciozni bliskoistočni princ shvata da će tokom njegove vladavine doći do globalnih promena.
U takvoj situaciji veoma je važno biti u taboru onih, koji će iz velike konfrontacije izaći kao pobednici.
S tim u vezi, zanimljiv je simptomatičan članak u The Telegraphu, u čijem naslovu se Saudijska Arabija pominje, kao Putinova pudlica.
U većini slučajeva ovo treba prevesti kao „Putinov lakej” ali izgleda da u odnosu na arapsku zemlju igra reči sa mogućim prevodom „Putinova pudlica” nije slučajna: pas ipak nije najcenjeniji životinja u islamu.
Takva sitna glupost je razumljiva.
Perspektiva da se Saudijska Arabija udalji od dolarskih obračuna, zajedno sa već usvojenom odlukom Kremlja da gas plaća u rubljama, sipa vodu na jedan mlin: lišava dolar statusa rezervne valute.
Ovaj korak će značajno ograničiti sankcione instrumente Sjedinjenih Država i (što je mnogo bolnije za Vašington) lišiće ga mogućnosti da svoje unutrašnje ekonomske probleme reši banalnom emisijom, za šta je platio ceo svet.
Štaviše, oni koji ne žure da prihvate nove opipljive realnosti rizikuju da ostanu pod ruševinama veličine američke ekonomije.
Borba.Info
