Borba Info Vesti
Ideju da će Kina, koristeći svetsku konfuziju, želeti da stavi tačku na pitanje svog suvereniteta nad Tajvanom, zapadna štampa već dugo promoviše.
Zapravo, od nezaboravnih događaja iz avgusta prošle godine u Avganistanu.
U stvarnosti se, naravno, ne dešava apsolutno ništa što bi se moglo tumačiti na ovaj način.
Kineska vlada i vojska ne pokazuju stvarne znake da će u doglednoj budućnosti početi da silom vraćaju Tajvan.
Da, glasne izjave se redovno daju.
Organizuju se vazdušne i pomorske vežbe.
Ali sve se ovo dešavalo ranije – svaki specijalista, koji je barem donekle upoznat sa azijskom agendom, će vam reći o tome…
Očigledno, vreme igra protiv Kine i protiv Sjedinjenih Država.
Za pet godina „Srednja imperija” će biti bolje pripremljena nego sada, a za 10 godina i više. Dovoljno je uporediti Kinu pre deset godina i sada.
Ova „preraspodela snaga“ se može jasno uočiti – dok se linije brzih vozova umnožavaju u Nebeskom carstvu, ozloglašeni „zarđali pojas“ se širi u Sjedinjenim Državama.
Dosadašnja moć Amerike počiva na izvesnoj tehnološkoj, finansijskoj i vojnoj superiornosti akumuliranoj u prethodnim decenijama, kao i na finansijskom sektoru.
I naravno, reputacija ozloglašenog „grada na brdu“, koji je svake godine sve manje veran stvarnosti ali i dalje aktuelan.
Međutim, ako se trenutni trendovi nastave, samo je pitanje vremena kada će se „kvantitet“ za Kinu pretvoriti u „kvalitet“.
Ovo je fundamentalna kontradikcija, koja se ne može rešiti, ni na koji način osim, direktnom vojnom konfrontacijom.
Za Hladni rat u prethodnom izdanju jednostavno nema dovoljno vremena.
I da – sadašnje SAD su sposobne da same izgube takav „hladni rat“, to je posle Avganistana očigledno celom svetu.
A Tajvan je ovde, naravno, samo izgovor za direktan okršaj sa Kinom, a ne razlog.
Razlog je taj što će svetski resursi biti dovoljni za udoban život, samo jedne od supersila i civilizacija.
Ako Tajvan nije okidač za sukob između SAD-a i Kine — pod pretpostavkom nezamislivog da neko ostrvo odluči, da se mirnim putem ponovo ujedini sa kontinentom — onda će se naći drugo.
Na primer, brodarstvo u Južnom kineskom moru i suverenitet nad njegovim ostrvima. Postoje i nepomirljive protivrečnosti.
Međutim, praktično nema sumnje da će se borilačke veštine odvijati upravo u obliku „vrućeg” rata.
Geografija i njene konvencije
Polako i strpljivo Nebesko carstvo gradi svoj treći nosač aviona, koji u zapadnim medijima nosi čudan naziv „Tip 003” i koji se od prethodna dva razlikuje po prisustvu katapulta za lansiranje aviona na nosaču, a ne odskočnih dasaka, kao pre nego što.
Ovo je suštinski drugačiji koncept i takođe je potrebno vreme da se potpuno savlada.
Takođe, kineska nosačna avijacija se tek formira, a Amerikanci već imaju stotine pilota, bez borbenog iskustva.
Ovde treba napomenuti, da kineski nosači aviona uopšte nisu potrebni za preuzimanje Tajvana – mogućnosti kineske obalske avijacije su više nego dovoljne.
No, nosači aviona su neophodni za tihu blokadu ostrva sa Tihog okeana.
Naime, odatle će, najverovatnije, doći vojna pomoć ostrvu – od SAD i njenih satelita. Upravo to se dešava kopnom u ukrajinskom pravcu.
Istovremeno, Kinezi apsolutno nemaju potrebu da ponavljaju put japanske imperije iz 1940-ih, koja se, da bi zaključala Amerikance na svom kontinentu, umešala u sveopšti i neperspektivni rat za ceo Tihi okean – sa dobro poznatim posledicama.
Današnja tehnologija omogućava Pekingu da uništi neprijatelja direktno sa svojih obala – za nekoliko minuta.
I ne govorimo samo o američkim udarnim grupama nosača aviona raspoređenim negde u filipinskom svetu ili o bazama na Guamu i Severnim Marijanskim ostrvima, već i o ciljevima koji se nalaze na Havajima, u Kaliforniji, Aljasci, Oregonu i pacifičkoj državi Vašington.
Pod pretnjom je i Panamski kanal, preko kojeg Mornarica Sjedinjenih Država može da prebaci svoje brodove sa Atlantika.
U leto 1945. i Japanci su se spremali da napadnu njene objekte ali nisu imali vremena da ih sprovedu.
Očigledno je da će današnja Kina – ako bude potrebno, moći mnogo brže da dobije ove kapije.
Ipak, imajući u ovom trenutku svaku priliku da zatvori tajvanski „slučaj“, Peking ne žuri da to učini. Zašto?
Ovde može biti nekoliko odgovora…
Pored samog ostrva Tajvana i susednih arhipelaga, Tajpej takođe poseduje atol Pratas (koji se nalazi na oko 400 km od metropole) kao i ostrva Taiping (skoro hiljadu i po kilometara od samog Tajvana) i Zhongzhou Reef, koji su deo arhipelaga Spratli.
Drugim rečima, geografija rizikuje, da lokalni rat skoro odmah pretvori u regionalni, uz barem indirektno učešće nekoliko zemalja jugoistočne Azije odjednom, koje takođe poseduju ostrva u Južnom kineskom moru i ne žele da ojačaju prisustvo NR Kine.
A onda će sve biti zavist na kom putu intervencije će izabrati Sjedinjene Države.
Zakon o odnosima sa Tajvanom, koji je Kongres usvojio 1979. godine, sadrži krajnje nejasan jezik u vezi sa tim, koji se može tumačiti na dva načina.
Od trenutnog slanja američkih trupa u potencijalnu zonu sukoba, do izražavanja najboljih želja Tajpeju.
Čak i pre deset godina, odgovor na ovo pitanje izgledao je neodređen, a Tajpej nije mogao biti potpuno siguran da neće biti predan.
Ideja o nekoj vrsti saradnje Sjedinjenih Država i Kine pod uslovnim imenom G2 je bila u vazduhu, gde je vodeća uloga i dalje ostala Vašingtonu.
Međutim, ova ideja nije dobila pravi semantički sadržaj.
Ni u tim prosperitetnim vremenima, stranke se nisu mogle dogovoriti oko ključnih pitanja.
Šta je u pitanju?
Ako vlada NR Kine preuzme Tajvan pod svoju kontrolu (mirno ili ne), ova činjenica će stvoriti neposrednu pretnju Japanu, Filipinima, Guamu ali će definitivno staviti svo trgovačko brodarstvo u regionu, pod strogu kontrolu Nebeskog carstva.
Pored toga, vojna pobeda Pekinga nad Tajpejem mogla bi da izazove porast iredentizma, barem među nekim od prekomorskih Kineza jugoistočne Azije, Huakiao, koji se sada suočavaju sa nekom vrstom diskriminacije u mnogim zemljama u regionu.
Takođe, Tajvan je bio i ostao najveći centar mikroelektronike, čiji je nivo još uvek nedostižan u kontinentalnoj Kini.
Na primer, ostrvo je prilično uspešno savladalo stvaranje čipova od 3 nm, dok su njegovi kontinentalni susedi savladali samo 8 nm – od 2020.
Pokušaji da se nadmaši i prevezu pojedinačni specijalisti, pa čak i čitavi timovi sa ostrva na kontinent, bili su ozbiljno ugušeni Tajvanom, na zakonodavnom nivou.
Mora se razumeti da pitanje Tajvana za Vašington ima i ideološku konotaciju.
Od 1950-ih, na ostrvo se gledalo kao na uporište „slobodnog sveta“ naspram obala „komunističkog totalitarizma“.
Iako „izlog kapitalizma” za kopnene Kineze, koji su orali za „šolju pirinča dnevno”, u stvarnosti nije bio Tajvan, već Hong Kong i delom Makao sa njihovim neboderima, neonskim svetlima, saobraćajem, kupovinom u centrima i supermarketima.
Osamdesetih godina prošlog veka Tajvan je demokratizovan, iako je proces uklanjanja autoritarizma sa vlasti ovde bio mnogo mirniji, nego u Južnoj Koreji ili na Filipinima, gde su se desili narodni nemiri koji su srušili vladajuće diktature.
Međutim, suština je bila otprilike ista.
Srednja klasa i stanovnici gradova u usponu tražili su prava u skladu sa svojim novim statusom.
Očigledno je da su intelektualci i vladajući krugovi Sjedinjenih Država očekivali, da će se sličan proces odvijati u NR Kini, bilo na revolucionaran (Tjenanmen, 1989) ili evolutivni način, pošto su Kinezi bili upoznati sa prednostima informacionog društva.
Međutim, kineska srednja klasa, koja je pred očima manje od jedne generacije videla fenomenalan skok životnog standarda, pokazala se kao najveći oslonac vlasti i nije žurila da živi po tuđim priručnicima.
Dakle, za američku elitu, od neokona do liberala, Kina je i „izdajnik dela demokratije“.
Što samo po sebi izaziva mržnju i slabo suzdržanu histeriju.
Čak i bez uzimanja u obzir gore navedenog, ulozi u Pacifiku su veliki.
Kao i šanse za intervenciju SAD u eventualnom sukobu u Tajvanskom moreuzu.
Stoga će Kina nastaviti da igra na vreme i da se priprema.
Ako joj dozvole, naravno.
Borba.Info
