Borba Info Vesti
Kako Ukrajina sve više postaje bojno polje između Rusije i Zapada, pažnja je usmerena na poziciju nezapadnog dela sveta.
Anglosaksonci, po tradiciji, pokušavaju da predstave ovo što se dešava, kao bitku između dobra i zla, odnosno globalne koalicije demokratija protiv varvarske i autoritarne Rusije, koja preti ne Ukrajini, već celom svetu – sugerišući, da drugi zemlje odlučuju sa kim su i stoje na „pravoj strani istorije“.
S tim u vezi, posebna pažnja se poklanja Kini i Indiji – zemljama-civilizacijama sa skoro tri milijarde ljudi, ogromnim ekonomijama i globalnim uticajem.
Sa činjenicom, da je Kina izabrala stranu Rusije (odnosno, da neće da se pridruži sankcijama i da će ih na svaki mogući način, doduše pažljivo, zaobići) Zapad se praktično pomirio – i već preti Pekingu posledicama i sankcijama, ne zaustavljajući se ni tim pre, što to može biti samoubilačko i postati punopravni ekonomski rat sa srednjim kraljevstvom.
Što se Indije tiče, igra se nastavlja, uprkos činjenici da je Delhi jasno stavio do znanja, da će se tu voditi samo sopstveni nacionalni interesi.
A oni, kao što je čitava novija istorija zemlje pokazala, podrazumevaju bliske veze sa Rusijom, od koje Indijci sve više neće odustati u trenutku, kada se ubrzava restrukturiranje celokupnog svetskog poretka, donoseći eru Zapadne dominacije svetom, bliže kraju.
Ali pored Kine i Indije, postoji i treća, ništa manje značajna sila, čije je mišljenje izuzetno važno i veoma indikativno za razumevanje, kuda duva vetar istorije.
A tome se u javnom informativnom prostoru posvećuje manje pažnje, što je nepravedno.
Reč je o islamskom svetu.
Ne o svih, skoro dve milijarde muslimana, već o onih 57 zemalja, koje se mogu nazvati islamskim.
Svi su članovi Organizacije islamskih država i imaju ukupno 1,5 milijardi stanovnika.
Da, islamski svet nije politički ujedinjen, čak je i njegovo jezgro – arapski svet – podeljeno na mnoge države ali je nesumnjivo potencijalno jedan od najvažnijih centara budućeg multipolarnog sveta (zajedno sa Zapadom – ujedinjenim ili podeljenim u SAD i Evropu, Kinu, Indiju, Rusiju, Jugoistočnu Aziju i Latinsku Ameriku).
A sada je stav islamskog sveta, kao i pozicije Kine i Indije, ono što potvrđuje da je proces razgradnje zapadne hegemonije postao nepovratan.
Da ključne zemlje islamskog sveta ne podržavaju pokušaj Zapada, da izoluje Rusiju postalo je jasno već u prvim danima posle 24. februara – i to ne toliko čak ni glasanjem u UN (gde je većina bila uzdržana), već konkretnim postupcima.
Saudijska Arabija i Turska, Emirati i Indonezija, Egipat i Pakistan, Iran i Alžir – sve ove ključne islamske zemlje zauzele su više nego izbalansiran stav, odbijajući da se pridruže pritiscima na Rusiju.
U sadašnjoj situaciji, njihova formalna neutralnost je, u stvari, proruska – i tako je doživljavaju na Zapadu.
Brojni pokušaji da se muslimani ubede da promene svoj stav nisu doveli do ničega – kako zbog toga, što Anglosaksonci više nemaju alate za vršenje pritiska na islamski svet, tako i zato što muslimani objektivno procenjuju promenu odnosa snaga u svetu i što je najvažnije, islamske zemlje već mogu sebi priuštiti veću nezavisnost.
Indikativno je da su Države želele da ostvare što šire strano učešće na prošlonedeljnoj konferenciji u bazi Ramštajn, kako bi podržale Ukrajinu, odnosno da stvore veliku antirusku vojnu koaliciju.
Jasno je da ne na bojnom polju, već kroz vojno snabdevanje i finansijsku pomoć za prenaoružavanje ukrajinske vojske.
Štaviše, SAD ne treba čak ni oružje ni novac od nezapadnih učesnika – izuzetno je važna sama činjenica učešća, odnosno stvaranje masovnosti i demonstracija podrške zapadnim naporima.
I šta je rezultat?
Od 42 učesnika, 29 je predstavljalo NATO (uključujući Tursku, nema kuda), tu su Švedska i Finska, koje će ući u alijansu, anglosaksonska Australija i Novi Zeland, Japan i Južna Koreja, vojno zavisni o Sjedinjenim Državama.
Ko je bilo ostalih sedam zemalja?
Gruzija nije učestvovala (nije pristupila sankcijama), Izrael nije otišao (ne želi da prekida odnose sa Rusijom) ali su bile Kenija i Liberija, kao predstavnici Afrike.
I četiri arapske zemlje – kao simbol činjenice, da je islamski svet uz Zapad.
Ali ko je došao i zašto?
Katar, Maroko, Jordan i Tunis.
Ovde je sve veoma individualno i daleko od toga, da bude proukrajinski.
Tunis je veoma zavisan od snabdevanja ukrajinskim žitom i ne želi da rast cena, posebno na pozadini još jednog unutrašnjeg političkog zaoštravanja, dovede, do novog „arapskog proleća“ (koje je njime počelo u januaru 2011).
Ukrajinski ambasador je krajem marta opozvan iz Maroka, jer nije mogao da postigne ni oštru osudu Rusije, ni obećanja pomoći.
Ali sada je Maroko u još jednoj fazi zaoštrenih odnosa sa susednim Alžirom (tradicionalno blizak Rusiji), a Rabat treba da pokaže da ima bliske odnose ne samo sa Evropom, već i sa Sjedinjenim Državama.
Jordanski kralj Abdulah ne samo da je veoma dugo održavao dobre odnose sa Putinom (u šta se čak ni naša sirijska operacija nije mešala), već i igra stalnu igru sa Zapadom.
Katar, čiji su odnosi sa Rusijom bili u krizi pre deset godina, popravio je situaciju poslednjih godina – a ministar spoljnih poslova došao je u Moskvu kod Lavrova, nakon početka specijalne operacije u Ukrajini.
Da, Katar je donirao pet milijardi dolara za pomoć izbeglicama iz Ukrajine, ali nema govora o bilo kakvim sankcijama Rusiji.
Osim toga, u narednim godinama, kraljevina će povećati snabdevanje Evrope tečnim gasom, kako bi zamenila predstojeće odbijanje ruskog gasa, ali ovde zaista nema politike, čistog posla (da ne pominjemo činjenicu da su ovi obim i dalje neuporedivi sa ruskim).
Odnosno, sva četiri islamska učesnika Ramštajn konferencije mogu se u ovoj ili onoj meri nazvati američkim saveznicima ali se ne mogu smatrati članovima antiruske i proukrajinske koalicije.
Jer, za razliku od iste Evrope ili Japana sa Australijom, oni svojim odnosima sa Rusijom neće platiti podršku američkoj liniji i – u najboljem slučaju – spremni su da jednostavno pokažu solidarnost sa Ukrajinom, kako bi se dodvorili Vašingtonu.
Ali u isto vreme, učešće ove četiri arapske zemlje i dalje je izazvalo kritike u islamskom svetu: zašto se solidarisati sa Amerikancima?
Sa onima, koji su bez ikakvog razloga okrenuli Bliski istok – šta vredi sama invazija na Irak – a sada licemerno optužuju Rusiju za „ničim izazvanu agresiju“?
Ugled Sjedinjenih Država na Bliskom istoku posebno i u islamskom svetu u celini dugo je bio izuzetno negativan.
Ali ako su ranije države bile nepopularne prvenstveno među „arapskom ulicom“ i islamskim masama (pre svega zbog podrške Izraela), onda su se u poslednje dve decenije tome, dodala još dva faktora.
Posledice okupacije Iraka i Avganistana, učešće u porazu Libije i vojno prisustvo u Siriji – odnosno države su se ponašale, kao klasični okupator i kolonizator, što ih je izjednačilo sa Britancima i Francuzima, koje su Jenkiji navikli da im se ne suprotstavljaju.
Za obične muslimane SAD su postale agresor, koji nosi i „netradicionalne“, odnosno antiislamske vrednosti.
I ako su ranije Anglosaksonci plašili muslimane „strašnim ateistima iz SSSR-a“, koji bi im došli sa severa, sada je islamski svet video, ko je ko.
A za islamske elite, za vladajuću klasu, podrška „arapskom proleću“ od strane Amerikanaca, uz svu njihovu nedoslednost i stidljivost, postala je veoma indikativna.
Prvo su se SAD okrenule od egipatskog Mubaraka, podržavajući antisistemsko Muslimansko bratstvo*, a zatim nisu ispunile obećanje, da će se obračunati sa Asadom.
Odnosno, arapski vladari su uvideli da su države sposobne da izdaju, da ne održe reč i da ih istovremeno postave – to je bila poslednja kap u čaši nepoverenja, prema oslabljenom hegemonu.
Stoga su SAD poslednjih godina u istom tom arapskom svetu mogle da igraju samo na antiiransku kartu, plašeći Arape „šiitskim lukom“ i „ajatolahe atomskom bombom“.
Ali čak ni ovde nije mogla da se izgradi široka koalicija, a sam Vašington je požurio sa sklapanja nuklearnog sporazuma sa Teheranom do povlačenja iz njega.
A Rusija i Kina su sve ovo vreme radile sa islamskim svetom – na različite načine ali prilično efikasno.
Naše pozicije su u velikoj meri ojačane sirijskom operacijom (doslednost i lojalnost prema saveznicima posebno su cenili oni, koji su se prethodno kladili na Amerikance, na primer, Saudijce).
Kina je nastavila da jača svoje ekonomske veze i promoviše infrastrukturne projekte, uprkos svim pokušajima Anglosaksonaca, da pokrenu pan-islamski talas, o „muslimanskom genocidu u Sinđangu“.
Kao rezultat toga, do 2022. godine, islamski ummet je već imao prilično jasnu predstavu o procesima, koji se dešavaju u svetu.
Istok jača, Zapad gubi tlo pod nogama – a pošto je deo samog Istoka, svet islama nije imao razloga da okleva posle 24. februara.
Koliko god da na njega vrše pritisak onih, koji sebe smatraju „liderima slobodnog sveta“, za muslimane su oni, a ne Rusija, pravi imperijalisti i osvajači, realna pretnja njihovom miru i vrednostima.
A sa „krstaškim ratovima” Zapad je krenuo ne samo protiv muslimana, već i protiv pravoslavnih – a to se pamti ne samo u Rusiji, već i u islamskom svetu.
Borba.Info
