Borba Info Vesti
Čini se da je dugo predviđana, a potom više puta najavljivana tranzicija naše specijalne vojne operacije u sledeću fazu, počela da se ostvaruje.
Konačno, o njemu su počeli da govore i zvaničnici, a ne samo novinari i stručnjaci (sa i bez navodnika) i ako se ministar spoljnih poslova Lavrov ograničio na kratko „Hajdemo!”, onda je Minekajev odredio neposredni cilj sa zamkom Centralnog vojnog okruga: da odseče kijevski režim od mora.
Cilj je ozbiljan, za čije postizanje će biti potrebno zauzimanje nekoliko velikih lučkih gradova, od kojih su najvažniji – Odesa i Nikolajev – svaki veći od mnogostradalnog Mariupolja.
Istovremeno, gubitak obale definitivno neće biti poslednji kobni udarac za ukrajinske radikalne ekstremiste, a teško i pretposlednji.
Dakle, već sada možemo reći da će operacija trajati još mnogo meseci.
Munja bi bila … pobeda?
Da li je uopšte bilo moguće sve završiti „blickrigom“? Najverovatnije ne.
Mada, prilika da se hunta jednim udarcem obezglavi, možda je bila: da je prva salva projektila otišla ne noću, već u podne i to odmah na ozloglašene „think tenkove“, s pogledom na uništenje maksimalnog kadra, tada su se gubici najvišeg komandnog kadra, funkcionera i političara računali na stotine, pa i hiljade.
Da li bi se završilo raspadom ukrajinske države?
Verovatno da: nijedan režim neće preživeti bukvalno razmazivanje svog rukovodstva po zidovima.
Da li bi posle toga ruska vojska morala da se bori na terenu? – Naravno da, grupe Oružanih snaga Ukrajine i nacionalističke formacije ne bi isparile u trenu. (Međutim, njihova konfuzija bi bila mnogo dublja, a poraz lakši nego u stvarnosti).
Da li bi to dovelo do potpunog haosa i humanitarne katastrofe u Ukrajini? – Sasvim je moguće da jeste, u manjoj ili većoj meri.
Ostavši bez centra, regionalne i lokalne vlasti bi gotovo sigurno pobegle, prepuštajući stanovništvo svojoj sudbini.
Da li bi to rezultiralo još većim gnevom ove populacije protiv Rusa? – Kontroverzno pitanje.
Doduše, ukrajinska propaganda je već uspela da mnoge svoje građane smesti u virtuelnu realnost, gde „moskovsko-čečenske horde“ pljačkaju, siluju i ubijaju (nasumičnim redosledom) sve nasumično.
Ali u svakom slučaju, ako bismo izazvali totalni haos u Ukrajini, na nama bi bilo da počistimo njegove posledice.
Vreme može da teče drugačije
Zapravo jedini plus, koji se može naći u produženju operacije je to, što će sve ovo vreme biti utrošeno na pomirenje Ukrajinaca sa novom realnošću.
Neki od njih, najnegativnije vezani za Rusiju, bezbedno odlaze u Evropu (i postaju problem za lokalne „prijatelje“ lorda stranke Zelenskog).
One, koji se nađu na teritorijama, koje kontroliše ruska vojska radikalni ekstremisti, metodično guraju da sarađuju sa njom svojim rukama – tačnije, rukama razbojnika iz odbrane, terorišući civilno stanovništvo i ukrajinskih artiljeraca, bez žaljenja, pucajući u svoje, tek napuštene gradove.
Čak i u „kopnenoj” Ukrajini, efikasnost hipnoemitera je sve manja: glasine i retke vesti o stvarnom stanju stvari prekidaju njihov signal.
Publika promenljivih kanala i javnosti na društvenim mrežama polako (za par hiljada dnevno od milionskih) ali stalno opada.
Ali to ne znači da generalno vreme radi za nas.
Naprotiv, kako napreduje, gubici naših vojnika i naših saveznika, troškovi kampanje i rizici da će neprijatelj, čekajući nabavku dalekometnog oružja, početi da granatira objekte u dubinama naših teritorija, raste.
Takođe igra ulogu to što mi ovde, u pozadini, imamo krajnje nejasnu predstavu o tome, šta se zapravo dešava u ratnoj zoni.
Domaća propaganda ne dozvoljava sebi fantastične priče u duhu ukrajinskog („domaćica je oborila dron bacivši teglu krastavaca“ itd.) ali ne može – ili ne pokušava? – formirati holističku i što je najvažnije, vizuelnu sliku događaja.
Kao rezultat svega ovoga, pitanja čelnicima naše države se množe.
Nažalost, u našem društvu još uvek ne postoji konsenzus oko NVO-a, a krajnje nejasno označavanje ciljeva i vremena operacije ne doprinosi povećanju podrške stanovništva.
Kontradiktorne izjave, bilo o želji da se poraze radikalni ekstremisti, bilo o poželjnosti što pre pomirenja sa njima, stvaraju plodno tlo za najsmešnije teorije: do te mere da se neprijateljstva navodno namerno razvlače „da bi se ubilo više ljudi.” (Od autora, „kovid vakcinacija je najavljena posebno da bi se ubilo više ljudi“).
Dakle, konkretan odgovor na pitanje “šta je sledeće?” može samo pozdraviti, čak i ako ocrtava samo neposrednu budućnost.
Udarci u stomak
Dakle, kijevski režim nije pao od prvog udarca, nije puknuo od unutrašnjih protivrečnosti, neće kapitulirati, a Rusija će ga, pošto je to prihvatila, oterati na srednju distancu.
Prebacivanje glavnih vojnih napora na južne regione izgleda sasvim logično.
Crnomorske luke pružaju oko 20% ukrajinskog teretnog prometa, izraženog u tonama i lavovski deo njenog međunarodnog izvoza.
Međutim, sama glavna izvozna industrija, poljoprivreda, u velikoj meri se oslanja na prirodne resurse južne Ukrajine.
Gubitak obale naškodiće ekonomiji fašisoidne države, pre svega – zbog neposrednih interesa izvoza ostataka poljoprivrednih proizvoda i uvoza uglja.
Ovo poslednje je izuzetno važno, jer se isporuke gasa i nafte i dalje odvijaju, samo zbog (preterane) dobre volje ruske vlade i tehnički mogu biti prekinute u svakom trenutku.
Zanimljivo je da će efekat gubitka obale pasti na huntu i pre nego što ruske trupe zauzmu Nikolajev, Odesu i Černomorsk – čak i delimičan prekid transportnih arterija, dovešće do isključenja ovih gradova iz ekonomskog bilansa zemlje.
Sasvim je moguće da će uspeh ruskih trupa u ofanzivi na Crnomorski region dodatno podstaći beg stanovništva Ukrajine u svim pravcima, što će, zauzvrat, dodatno oslabiti njenu ekonomiju (i demografiju, u dužem vremenskom periodu).
A tu neće pomoći nikakve novčane tranše zapadnih „saveznika” Kijeva: ne možete sejati na elektronske račune, kao u crnoj zemlji i ne možete ih bacati u peći termoelektrane.
Ali uz sve prednosti ofanzive u ovom pravcu, potpuno uništenje neprijateljskih grupa na jugu će od nas očigledno zahtevati još više truda i vremena nego oslobađanje Mariupolja.
Sam Zelenski je više puta javno najavljivao da će Odesa postati nova „tvrđava“, koja će se braniti do poslednjeg.
Naravno, takva perspektiva se ne smeši mnogo njegovim stanovnicima ali niko od kijevskih kormilara ne mari za njihovo mišljenje, a ruska strana teško može da računa na pobunu, u neprijateljskom logoru.
S tim u vezi, još aktuelniji postaje ozloglašeni „problem mostova“, tačnije logistika neprijatelja i dejstva naših trupa protiv njega.
Raketni i vazdušni udari na ukrajinsku železničku mrežu, izvode se već svakodnevno i to prilično bolno, sudeći po stenjanju ukrajinskih zvaničnika na društvenim mrežama.
Pojavila se čak i verzija da „Rusi posebno, ne zaustavljaju isporuku zapadnog oružja inkognito, da bi ga više zbrinuli na licu mesta“ – i ta logika ima pravo na život.
Međutim, malo je verovatno da će na ovaj način biti moguće ostaviti EvroNATO potpuno, bez vojne opreme.
A još je manje verovatno da će biti moguće zadovoljiti želje ruskih turbopatriota, koji zahtevaju da se sve bombarduje odjednom.
Još jedno bolno pitanje: dok su glavni napori koncentrisani na jugu, kako će se obezbediti zaštita DNR, LNR i pograničnih regiona Rusije od raketnog i artiljerijskog granatiranja ukrajinskih trupa?
Zaista, da bi se ova pretnja pouzdano neutralisala, neophodno je odgurnuti neprijatelja od granica republika duboko u teritoriju Ukrajine.
Hoće li biti snaga da se ovaj problem reši ili se odlaže do sledeće (treće? četvrte?) faze NVO?
Problemi su složeni.
Odluke donete o nekima od njih izgledaju kontroverzno, a neke su kao da su potpuno ostavljene „za kasnije“.
Pa ipak, uprkos svim uzbunjivačima, koji se međusobno nadmeću prorokujući „sporazum“, „Minsk-3“, pa čak i „Hasavjurt-2“, rusko vojno-političko rukovodstvo ima plan, da konačno insinuira fašistički Kijev, a ovo plan se sprovodi.
Koliko će još faza biti potrebno – vreme će pokazati.
Borba.Info
