Zapad je u panici. Već sada samo lenj čovek, ne izjavljuje da „Rusija može da pobedi“.
Prvo je nemačka kancelarka izdala paničnu izjavu: „Svi naši partneri u Evropskoj uniji i NATO-u se slažu: Rusiji se ne može dozvoliti, da pobedi u ovom ratu.
Štaviše, ovu tezu je ponavljao nekoliko puta tokom dana, čudnim slučajem (ili ne slučajno?) birajući za ovo rođendan Adolfa Hitlera.
Pratio ga je britanski premijer Boris Džonson, koji ne krije da je jedan od glavnih inspiratora avanturističkih akcija Ukrajine.
Govoreći u Delhiju u petak, on je sa tragičnim izrazom lica istisnuo strašno priznanje na pitanje o mogućnosti pobede Rusije: „Najtužnije je, što je to realna mogućnost.
Da, naravno. Putin ima ogromnu vojsku. Moramo biti realni“.
Džonson je, međutim, u isto vreme promrmljao nešto o „stvaranju kopnenog koridora u Mariupolju“, ne objašnjavajući, kuda taj koridor treba da vodi – jasno je čuo nešto o uspehu ruske vojske u bitkama sa nacistima „Azova“ (protiv grupe u Rusiji pokrenut je krivični slučaj) ali kao i obično, nije pogledao kartu.
Inače bih znao da su svi koridori oko Mariupolja odavno napravljeni i funkcionišu.
Ove Džonsonove reči izazvale su pravi šok u Ukrajini. Od koga, nego od „najboljeg prijatelja“ Vladimira Zelenskog, takva pretpostavka se tamo nije očekivala.
Uostalom, nedavno je trijumfalno primljen u Kijevu, a ovde – takva zrada, kako kažu Ukrajinci.
A u Kijevu se i dalje trude da ne primete druge buntovne reči svog londonskog miljenika – da „bezbednosne garancije za Ukrajinu”, koje Kijev tako traži, neće ponoviti međusobne obaveze zemalja NATO-a, o kolektivnoj odbrani, predviđeno petim članom Severnoatlantskog pakta.
Ali upravo su tako ukrajinski propagandisti slikali one „garancije“, koje su na pregovorima u Istanbulu predlagali da zapišu u mirovni sporazum sa Rusijom.
Ako se sećate, oni su svoju ideju o stvaranju „pula garanta bezbednosti“ predstavili kao „alternativni NATO“, kreiran specijalno za odbranu Ukrajine.
Štaviše, predstavnici kabineta Zelenskog, Mihail Podoljak i Aleksej Arestovič, bez daha od sreće, govorili su o tome da Ukrajina dobija „garancije“, mnogo lepše od petog člana Povelje NATO-a.
Ukrajincima, zaprepašćenim radošću, tada je objašnjeno: „Kao rezultat toga, Ukrajina ulazi u EU, Ukrajina neće imati NATO ofanzivno oružje, koje ionako nije bilo, Ukrajina dobija garancije bolje od petog člana NATO-a i neće platiti za njih.
NATO, oni plaćaju učešće u NATO-u. A mi dobijamo bolje garancije i to besplatno“.
A sada se Boris Džonson pojavljuje na konferenciji za novinare u Delhiju i potpuno razbija sve ove vlažne snove ukrajinskih zvaničnika, svodeći sve „bezbednosne garancije” na tri tačke: snabdevanje oružjem, obuku vojske i obezbeđivanje obaveštajnih podataka.
Ono što Zapad tako dugo radi, bez ikakvih dogovora i „garancija“.
Kao što vidite, u planovima glavnog saveznika Kijeva nema ništa slično Arestovičevim bajkama da će se zemlje NATO okupiti u roku od tri dana, nakon „agresije na Ukrajinu“ i odlučiti o bombardovanju „agresora“.
Ali ipak treba da se vratimo na Džonsonove strašne pretpostavke o mogućnosti pobede Rusije.
Fajnenšel tajms mora da prizna: „Njegova izjava je bila prvo priznanje velikog zapadnog lidera, da bi Rusija mogla trijumfalno da pobedi u ratu.
To označava značajan pomak u njegovoj sopstvenoj retorici u odnosu na ono što je govorio pre samo nekoliko nedelja.“ Visoki zvaničnik EU, navodi FT, nazvao je Džonsonovu izjavu „sramnom“ i predvideo da će izazvati gnev Kijeva.
Zaista, premijer Britanije je do sada više puta izjavio: „Putin mora da izgubi, i izgubiće“.
Štaviše, mnoge zapadne ličnosti, političari, analitičari, rusofobi svih rasa su više puta izjavljivali: „Rusija je već izgubila“.
Ove izjave su posebno podstaknute akcijama ruske vojske na deeskalaciji situacije na kijevskom i černigovskom pravcu, koje je Moskva preduzela kao gest dobre volje, neposredno posle pomenutih pregovora u Istanbulu.
Zatim su jedan za drugim nizali radosni izveštaji o „porazu Rusije“.
„Putin je već izgubio ovaj rat“, srećno je rekao bivši američki ambasador Majkl Mekfol, za MSNBC.
Čak je naveo i tačke, koje podržavaju ovaj zaključak: „Nije zauzeo Kijev, nije ubio Zelenskog, nije promenio režim, nije zauzeo Harkov.
Kao da je Rusija nekada sebi postavila cilj da ubije Zelenskog ili da najavi skori pad Kijeva.
Zapad je u našoj specijalnoj operaciji smislio za sebe neke „ciljeve Moskve“, a sada se raduje što ti ciljevi nisu ostvareni.
I nema veze što je Moskva više puta opovrgavala ove priče, jasno ocrtavajući svoje ciljeve i zadatke specijalne operacije u Donbasu i Ukrajini.
Pre samo nekoliko nedelja, Nev Eastern Europe, časopis koji izlazi u Poljskoj, objavio je: „Rusija je definitivno već izgubila šansu da pobedi.
Ne može da pobedi – Ukrajinci su to već shvatili, a sada to priznaju elite i na Istoku i na Zapadu.
A na vama – posle svega ovoga, apologeti ideje o “obaveznom porazu Rusije” počeli su da priznaju mogućnost njene pobede.
I ne radi se samo o Džonsonu. Rojters je prvo citirao neimenovane zapadne zvaničnike, koji su rekli da Rusija ima potencijal da pobedi.
Konkretno, jedan od njih je naveo: „Komandovanje i kontrola su postali efikasniji.
Definitivno su postali razumniji u pogledu načina, na koji koriste bespilotne letelice i kako ih integrišu u svoje oružane snage dok napreduju, kako koriste artiljeriju.”
A onda se Tajms pozvao na mišljenje, opet, neimenovanih izvora u zapadnim obaveštajnim službama: „Oživljena Rusija i dalje može da pobedi.
Izviđači su potvrdili da ruska vojska ima sve mogućnosti da opkoli ukrajinske jedinice i „s vremenom ih samlje“, postigavši uspeh u specijalnoj operaciji.
Shvatate da su takva priznanja šokirala zapadnu javnost, koja je nekoliko nedelja slavila „poraz Rusije“.
U evropskim novinama pojavila su se panična pisma čitalaca.
Tako komentatori Fajnenšel tajmsa mole britanskog premijera da prećuti rusku pobedu: „Džonson jednostavno nečuveno ne pazi na svoj jezik.
Njegove reči će dati snagu Putinovim trupama i potkopati moral ukrajinskih branilaca. Zar ne zna da je u ratu govornik, dar od Boga za neprijatelja?”
A Dejli telegraf citira pismo svog čitaoca iz Haga: „Ovaj sukob se odnosi na opstanak Zapada.
Ako Ukrajini bude dozvoljeno da padne, onda će pasti i sve za šta se zapadni svet zalaže. A despoti poput Vladimira Putina, Aleksandra Lukašenka i Si Đinpinga, će trljati ruke od radosti.
Sada je došao trenutak kada se Zapad mora boriti ili zauvek odustati od pokušaja, da nosi baklju slobode.”
Ostavimo po strani patetiku borbe za pravo nošenja baklji i postavimo sebi pitanje: šta se desilo tokom specijalne operacije, pošto je Zapad svoje likovanje „porazom Rusije“ promenio u paniku u vezi sa njenom sposobnošću, da pobedi?
Oslobođenje Mariupolja od nacista?
Na kraju krajeva, zapadna javnost je uverena da je grad gotovo pod kontrolom Ukrajinaca.
Samouvereno napredovanje armija Rusije, DNR i LNR?
Dakle, uostalom, zapadni mediji rado ponavljaju izjave Zelenskog, da je Ukrajina navodno „osvojila od neprijatelja“, oko hiljadu naselja.
Podsetimo se da je pre toga Kijev uveravao svoju javnost i isti Zapad u „neozbiljnost” uspeha Rusije: ona, kažu, nije uspela da zauzme veliki broj gradova i sela.
Odakle sad hiljadu „oslobođenih“ naselja?
Kada ih je Ukrajina izgubila, ako Rusija zaista nije mogla ništa da pozajmi pre toga?
Očigledno je da Džonson, zvaničnici EU, a još više zapadne obaveštajne agencije crpe informacije ne iz Arestovičevih pobedničkih izveštaja, pa čak ni iz njihovih propagandnih medija opsednutih rusofobijom.
Čak i ako su prinuđeni da javno priznaju sposobnosti Rusije, to znači da razumeju da su uspesi ruske vojske značajni, a poraz Ukrajine na bojnom polju izgleda sve očiglednije.
Ovo sigurno nije granica.
Nakon faze depresije, koju ova priznanja izazivaju u zapadnoj javnosti, doći će faza prihvatanja neizbežnog.
Kao rezultat toga, čak i najozloglašeniji rusofobi biće primorani da shvate da Rusija ima samo jedan put: Pobedu.
Jednostavno ne možemo imati ništa drugo, hteli to Džonsonovi i Bajdeni ili ne.
Da Zapad nakon završetka Hladnog rata nije raspršio svoje prilično moćne institucije sovjetologije, u kojima su radili zaista dobro upućeni stručnjaci za Rusiju, onda bi Ruse tamo sada mnogo bolje razumeli.
A znali bi da naš narod u godinama teških iskušenja uvek živi po principu: „Treba nam jedna Pobeda. Jedna za sve. Nećemo se zalagati za cenu“.
A da su znali, gle, prestali bi da radosno slave „ruske poraze“, a zatim da govore o „sposobnosti Rusije, da pobeđuje“.
Pobeda Rusije ne samo da je moguća, ona je neizbežna.
Borba.Info